Život

Kako sam plakala sa medicinskom sestrom…

snezana mihajlovic RSS / 01.08.2014. u 15:56
iliti: pismo majci koja je ostavila svoje dete
 
7277087956_2011b69a29.jpg

Iako možete pročitati da 
 
the chance (risk) of a healthy child dying or sustaining a severe injury as a result of anesthesia is less than the risk of traveling in a car
 
to, teško da može da ima bilo kakav iole merljiv značaj za roditelja, dok  pokušava vedro da ispriča priču o Beci i njegovoj maniji za kopanjem po nosu i istovremeno posmatra kako mu dete lagano obuzima sedativ – prizor, koji vas na momente izuje iz cipela i malo otreska o okolne, ni krive ni dužne zidove, a na momente ostavi tupim, izvuče sve zvuke iz okolnog prostora i strpa vas u vakum osećanja. I guši vas to, kao da stalno imate neku odvratnu knedlu u grlu.
 
Dolaze da provere kako mu je, i on, šireći ruke pijano kaže: „Pa gde ste, bre ljudi!“, i svi počinjemo da se smejemo. Nastavljam priču o Beci, oni se nakon par minuta vraćaju.
 
Vreme je. 
 
Prazni džepove, napominju da isto važi i za kreditne kartice, on ostavlja i papirne novčanice, uzima ga i odnosi. 
 
Kukavica sam i plačem. Pada mi na pamet, po ko zna koji put, da su naši trenuci jasno omeđeni nekakvom mrljavom linijom i pritiskaju, bez pitanja ili najave. Tako bih da rastegnem vreme i tu liniju obrišem vrhom prsta, onako ovlaš, kao kad jedeš sladoled. Donose drugo dete, a nas upućuju na prostor ispred. Gužva je.
 
Tamo, kršeći ruke, škripi jedna starija gospođa koja je samo uzela slatko i vodu. Ne zna šta je magnetna rezonanca, ali joj nije jasno zašto ta deca (ranije su joj objasnili da ima njih četvoro pod terapijom i da mora da sačeka) uopšte moraju da  budu na istom mestu gde i pošteni odrasli ljudi. I, iako sedi tu, na 70 centimetara od mog lica, ona, kao da ne primećuje da sam sva naduvena od plača i, valjda misleći da i ja čekam za sebe, skoro saosećajno dobaci kako je kijavica jedna baš zajebana stvar.
 
Suzdržavam se da joj kažem bilo šta, a da nije direktan odgovor na neko od zilion besmislenih pitanja, jer dečak koga su upravo doneli ima 8 godina, kila koliko i moj četvorogodišnji sin i nosi pampers, i ukoliko biste pritisli neko dugme za dvominutno premotavanje, videli biste mene i medicinsku sestru kako zajedno plačemo. 
 
To je onaj trenutak kada mrvica postaje lavina u deliću sekunde, ali svesni da je čupanje starijih gospođa po čekaonicama no-no opcija, jedino što možete je da uputite onaj pogled. 
 
Počinje da govori brzo i isprekidano o poslu koji radi trideset godina, o tome da je 'videla svašta', o svojim unucima… I tu se reči, pred naletom straha gube i prelaze u onaj bes koji u vama kipti i marljivo se taloži, sloj po sloj - i samo čeka momenat, da pokulja. I umesto da čupate - plačete. Sa onim ko vam naleti u tom trenutku.
 
Zato sada, dva minuta nakon, samo odgovaram na pitanja. Slažem se, kijavica jeste zajebana stvar.
Pored nas neki stariji čovek saopštava radiologu da je on staratelj, potpisuje papire, naglašava da će u vreme zakazanog magneta biti na putu i, pošto ga moj muž poznaje, počinje priču.
 
O svom unuku, Kolevci, starateljstvu i hraniteljskoj porodici.
 
Osećam neverovatnu povezanost sa ljudima koje srećem u čekaonicama i sasvim je sigurno da me priča ovog čoveka dotiče na više nivoa, od kojih je jedan (još sigurnije) i Jelena, a drugi, ogroman grumen: teskoba koju besprekorno i uvek delim sa ostalim roditeljima. Prećutno. Nekad i bez pogleda. Nekad uz osmehe i priče o nebitnim stvarima. Nekad, vidiš da je njima teže, pa ih navedeš da pričaju, jer osećaš da im treba neznanac, da sluša. A tebi  kroz glavu prolaze, kao kovitlaci, slike početka kraja bezbrižnih dana i kao sečivo oštra granica koju povlače ljudi kada prestanu da dolaze, kao da vas se boje. Tek kasnije shvatiš da ne znaju šta bi ti rekli i da im je neprijatno. 
 
Posmatram ovog čoveka i čini mi se da ga poznajem.  Čini mi se da poznajem i majku koja je rešila da zadrži samo jedno dete. Volela bih da joj ispričam kako je moj sin bio sasvim savršen kada se rodio. I ne samo to! Bio je lepši od sve dece, ma znate već kako to ide…
 
Volela bih da joj kažem da je prvo što sam izgovorila bilo – Da li je sve u redu!, i da, koliko god savršeni bili, nekada nas put nanenese na sajtove u kojima neki drugi roditelji pričaju priču o svom umirućem detetu. Sajt, koji povremeno obilazim i koji sam posetila još jednom pre druge magnetne rezonance i svaki put kad ukucam njeno ime u google search, očekujem da ga ne vidim u rezultatima pretrage, ili da je makar sve to bila samo priča u kojoj divna devojčica sa trešnjama iza uha pobeđuje opaku bolest.
 
Volela bih da joj kažem da je to prećutni dogovor kao rezultat rešenosti da volimo ljude – to da neki od nas upiju i neki drugi pogled. Volela bih da pročita priče onog drugog blizanca, bez Daunovog sindroma, jer dok ih čitate sasvim jasno (koliko god sad upala u kliše) vidite da su postali bolji ljudi i njihova tkanja razmotavaju priču o zahvalnosti, uprkos brojnim izazovima sa kojima se suočavaju čitave porodice. Volela bih da joj pričam o povezanosti te  dece  dok se još ne rode i o jezgrovitosti gubitka sa kojima je suočila oba svoja deteta; o tome da će to biti nenadoknadiv komad njihovih života. Volela bih da joj opišem koliko parališe čekanje na rezultat magnetne rezonance - da danima ne možete da uhvatite sebe u sebi, da lelujate u nekim međuprostorima života kakav jeste i kakav biste vi voleli da bude, ali da je neprocenjivo i neponovljivo dati sebe i onda kada vam nije do toga i kada biste želeli samo da se raspadnete u milion parčića i onda još malo, tako da vas niko više nikada ne sakupi. Volela bih da joj kažem da je malo stvari koje se ne daju popraviti i da je razumem: ovo društvo još uvek ne zna šta je savršenstvo, ali se stvari menjaju.
 
 
 
Volela bih da je mogla da vidi kako smo se svi nasmejali kada je moj sin onim čikama, pijanim glasom rekao:
„Pa gde ste bre, ljudi!?“.
 
Dugo je čekao da uđe u taj svemirski brod.

photo by Jared Tarbel


Komentari (5)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

snezana mihajlovic snezana mihajlovic 17:24 01.08.2014

edit:

potrebno je više od jedne osobe da bi se napustilo dete - no, naslov je ovakav kakav je, jer je deka rekao i ovo: ona nikako nije mogla da ga prihvati...
inače (a i u vezi je sa naslovom), tog dana smo nas troje bili jedini kompletni na odeljenju.
Jaril Jaril 18:55 01.08.2014

.

ali se stvari menjaju
jednatanja jednatanja 22:15 01.08.2014

I

ti mama se brineš a on uživao na podijumu! I brineš se zbog skenera koji nije ni postojao pre 50 godina. A ljubav jeste. Ljubavi naša, mama nije kukavica, ona samo misli da jeste!
hajkula1 hajkula1 23:25 03.08.2014

Priznajem

Priznajem da nisam imala snage da procitam tekst do kraja.
Nagledala sam se po bolnicama.

Ne zatvaram oci pred nesrecom, nego sam se raspala od plakanja a suze ne pomazu...

Neke suze ne donose olaksanje.
Biljana 77 Biljana 77 09:57 04.08.2014

...

Kaže žmu da - uh, plašim se i da otvorim tekst. Jeste strašno samo kad pročitaš: pismo majci koja je ostavila svoje dete...
Ima majki, i majki...

Danas sam srela jednog (zlo)duha iz prošlosti. Pa sam se podsetila koliko su divni ljudi (žene) kojima svaki dan ostavljam svoje dete.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana

Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana