Пре две године наше кошаркашице су направиле сјајан успех, пласирале су се у полуфинале.
И ја сам писала о томе.
Ове године су отишле да покушају да понове, и да се изборе макар за квалификације за Рио. Отишле су као трећа екипа у Европи по рангу. Али скромно испраћене, шта ураде.
А урадиле су немогуће. Показале су шта значи тим, шта може да направи заједница која зна шта хоће и какав је циљ пред њом. Издигле су се као феникс из пепела.
Нећу у овим радосним тренуцима да кварим, и надам се да ће ово злато допринети да се више девојчица усмери ка кошарци, или спорту уопште. Не зато да би ми за десет година опет имали првака Европе, него зато што спорт чини људе бољим. Боље их припрема за живот, да науче да губе, да стегну зубе кад треба, и да победе кад је најтеже. И то не само у спорту.
Нама треба ова медаља, као и она младих фудбалера, и Милице Мандић, и стрелаца, и ватерполиста, и свих других, пошто нас усмерава као народ, да треба да се боримо да побеђујемо. Да не постоји препрека, да ништа није немогуће. Да ће рад, труд и вера породити успех.