Lom - Stub života

Poštovani čitaoci bloga, ova priča će biti zaključana za komentare. S razlogom. Sve moje priče su lični doživljaji ili doživljaji bliskih mi ljudi, s malo preterivanjai da bi bile zanimljivije.  Cilj im je da podele iskustvo, zabave ili zamisle čitaoce. Ne treba mi ni uputstvo za život, ni naknadna pamet. Eto, neka ih ovde, možda neko u njima prepozna i ponešto dobro.

One prve noći su me prebacili na krevet kao džak. Došla sestra, uključila infuziju, prekrila me nekim ogromnim plavim čaršafom i otišla. Ležim na leđima, pokušavam da mislim i ne ide mi. Neko iz dna sobe pita kakvi se to ćevapi osećaju? Moja pljeskavica leži na stočiću pored kreveta. Stvarno se jako oseća. Ma smrdi, bre, i neprijatno mi je,  razmišljam kako i gde da je  zavučem. Vidim kantu za đubre s poklopcem, ali nema šanse da stignem do nje. Vidim i vratanca na noćnom stočiću, i ona su mi nedostižna. Ujutro je ušla spremačica i zamolila sam je da baci. Gadljivo je uzela kesu sa dva prsta u rukavicama i promrsila šta sve ljudi donose k'o da će crći od gladi. Bilo mi je neprijatno, al bar je smrad nestao.

Glava mi je teška, ne mogu da gledam, ne mogu da mislim dok mi se  potmuli bol u celom telu pojačava, stiska mi rebra, udara u ramena i ruke. Molim se Bogu da nije infarkt, samo mi još to treba! Nije, evo bole me i noge. Ma sve me boli, čini mi se i kosa. Dal je moguće da sam se toliko ugruvala od jednog bezveznog pada? Žena iz kreveta do mene je noćas strašno hrkala, ili sam to bila ja? Od jutros ne zaklapa vilice, priča i priča i priča… Molim sestru da mi da nešto za smirenje. Kaže, čekaj da prođe vizita. Čekala sam. Dr se ljubazno predstavio, što me je istinski iznenadilo. Pružila sam mu ruku i izgovorila svoje ime. Nasmešio se. Onda mi je podrobno objasnio šta se desilo i šta će se desiti ako ne budem disciplinovana. "Imali ste sreće što komadići  pršljena nisu oštetili nerve. Nećemo vas stavljati u korito, ali vam predstoji šest nedelja strogog mirovanja. Jeste li me razumeli? Šest nedelja strogog mirovanja! Svaki nagli pokret, trzaj, istezanje ili uvrtanje mogu vam prekinuti kičmenu moždinu." Promucala sam: "A kako ću u WC?" Potapšao me je po ramenu: "Postoje pelene. Nije to tako strašno, na sve se čovek navikne." Nisam više imala pitanja. Ležala sam užasnuta.

Žena do mene je rekla: "Kičma je stub života. Kad slomiš kičmu…" Nisam razumela kraj. Trebalo mi je par minuta da shvatim o čemu priča. Ne smem da se pomerim ni toliko da joj vidim oči, samo mi te dve njene rečenice bruje u ušima, u grlu, u plućima. O bože, o bože, o bože! Znoj me obliva, u grudima mi neka vrelina, stiska me, ide ka grlu. Prevruće mi je, ne mogu da udahnem vazduh, o bože, ugušiću se!  Sestra mi daje injekciju i do vrata mi navlači prekrivač koji sam nekako zbacila sa sebe u napadu panike. Zažmurila sam da ne vidim ponor koji se poda mnom otvorio.

Probudila me sestra iz večernje smene. Odmah zovem V. da mu kažem šta da mi ponese i da javi direktorki da mi nađe zamenu. "Blizu je kraj školske godine, đaci su mi neocenjena. Treba da mi predaju radove…" On me prekida: "O čemu ti pričaš, pobogu? Daj mani se i škole i đaka, lezi tu i gledaj kako da se oporaviš." Ćutim. U pravu je. Zustim da pitam za decu i mamu, ali znam  - već im je javio, ali je slagao da sam se samo ugruvala. Nije hteo da ih sekira.  "Dobro je, dobro je", ponavljam. "Na sve si mislio."  Telefon pišti, baterija je na izmaku. Žena do prozora ima odgovarajući punjač! Prijatna je, nudi me nekim keksom. Ma ne mogu ništa, muka mi je. I puši mi se. Od juče nisam zapalila, a tako mi treba. Samo jedan dim da povučem, lakše bi mi bilo. Razmišljam o one dve rečenice. "Kičma je stub života. Kad slomiš kičmu…" Mrzi me da je pitam kako glasi nastavak. Možda - šta ti ostane od života? Opet osećam onu vrelinu. Neću tako da mislim. Neću! Sigurno postoji nešto, nešto… Možda – ojačaš ga i nastaviš dalje? Ne mogu sad da mislim o tome. Ma ne mogu da mislim ni o čemu. Sve me uznemirava.

Konačno stiže V, čujem ga kako govori sestri za koga je to u kesi. Sve mi je spakovao, osim čaše za vodu i gaćica. O kako sam se iznervirala! Zovem ga i histerišem što je to zaboravio, on se pravda da mu nisam napisala. Besno prekidam vezu. On zove posle par minuta, kaže doneće mi, samo da se smirim. Urlam da mi ne treba, ništa mi ne treba! Prekidam vezu i nastavljam da besnim kako ga je baš briga, ne misli na mene, ne zna kako mi je… Žena do mene počinje priču kako i njen muž isto tako. Navlačim prekrivač preko glave i plačem. Krivo mi je što sam pukla na V. još više što sad neka nepoznata žena o njemu loše misli, a nema pojma koliko je brižan. I šta ću, plačem i stidim se. Posle sam ga nazvala da mu kažem: "Ej, preterala sam. Realno, ležim gologuza, nema šanse da obučem te gaće, ali mi se mnogo jada nakupilo i eto… Nemam na koga drugog da se istreskam. Izvini, srele."

Nisam mu rekla koliko su me uznemirile dve rečenice: "Kičma je stub života. Kad slomiš kičmu…" Samo sam plakala od bola, straha i nemogućnosti da prihvatim to što se desilo. O bože, jedna bezazlena igra s kučetom i eto me zakovana za krevet, ko zna koliko dugo! Ženi do mene previjaju ranu. Boli je, jauče, traži doktora. Strašno mi se puši. Mislila sam, samo da povučem jedan dim... Žena do prozora čeka operaciju kolena, ustaje na svakih sat vremena i negde nestaje na 10 minuta. Kaže, puši u WC-u za pacijente. Ja ne smem da se okrenem na stranu, kamoli da ustanem! Druge noći sam osetila dim u sobi. Ona otvorila prozor, svetluca žar u bolničkom polumraku. Rekla mi je: "Pa zapali i ti, šta ti mogu?" Nisam, samo mi fali da se neko izdrndava na mene zbog jebene cigarete, a i nisam ih imala. Ponudila mi je dim iz svoje. Uvukla sam punim plućima, zadržala par sekundi i lagano ispustila. Zavrtelo mi se u glavi. Hvala joj, osetila sam nešto nalik blaženstvu.

Te noći sam sebe probudila hrkanjem! Do zore sam se trzala čim osetim da me hvata san, a onda je naišla sestra i dala mi veliku plavu tabletu od koje sam se komirala. Ujutro vizita. Onaj fini dr mi kaže da me otpuštaju i opet recituje šta sve ni slučajno ne smem. Kažem, samo da javim mužu da dođe za mene. Gleda me par sekundi zabrinuto i onda kao detetu, reč po reč naglašava: "Vama još nije jasno da ne smete ustajati, da ne smete sedeti, da i u snu morate paziti da se ne okrenete na stranu ili stomak? Ne-sme-te! Od vas zavisi da li ćete nakon šest nedelja ustati ili otići na operaciju, a onda računajte na ko zna koliko nedelja ležanja u koritu."

Ćutim i razmišljam o one dve rečenice: "Kičma je stub života. Kad slomiš kičmu…" Ženu do prozora vraćaju sa operacije i bude iz anestezije. Onu do mene uče da hoda sa hodalicom. Ona se buni,  objašnjava da kod kuće ima par štaka i ne pada joj na pamet da baca pare i na hodalicu. Žena do prozora ječi, muka joj je. Fizijatar donosi štake i daje ih ženi do mene. Ne odgovaraju joj, ne vlada njima. Seda na krevet i posle par minuta čujem kako nekoga zove i govori da stavi štake na kupujem-prodajem. Ipak će uzeti hodalicu. Žena do prozora povraća.

Javila sam V. da ne dolazi, navukla prekrivač preko glave i strpljivo sačekala da stigne sanitet i odveze me kući. Tamo će mi zaceliti stub života, valjda.

***

Eto, dođoh kući, V. i čovek iz saniteta me prebacuju na ležaj u dnevnoj sobi. Iz nekog razloga sam se zadihala kao da sam ja njih nosila. Još sam omamljena onim tabletama što mi ih je sestra dala pred polazak, ne osećam bol, nekako sam utrnula i u telu i u glavi. Tražim cigaretu, V. se ljuti. Kaže: "Daj, ostavi se toga.  Zamisli koliko je opasno da pušiš u tom stanju, ležeći? Uostalom, kad sam mogao ja da ih ostavim, možeš i ti." Gledam ga preteći. "Oćeš da mi daš tu cigaretu ili…?" Mislim u sebi, kako ne razumeš da mi je potrebno nešto, neki jebeni ritual iz starog načina života, da bih mogla da prihvatim ovo što mi se preteći nadvilo? Ništa mu ne govorim, ukapiraće.  Kaže kako mi je ovo idealna prilika da ostavim duvan, eto već tri dana nisam zapalila. Neću da mu kažem za onaj jedan dim iz cimerkine cigarete, samo ga gledam molećivo. V. sleže ramenima, odlazi u kuhinju i vraća se sa šoljicom kafe. Srknem gutljaj i polijem se po bradi. Moraću da naučim kako se pije ležeći. Stavlja mi cigaretu u usta, pripaljuje je, prinosi pepeljaru. Halapljivo uvlačim dim i zakašljem se. O bože, kako me je sve zabolelo! On psuje i besno mi gasi cigaretu. Ne znam da li plačem od kašlja, bola, nedostatka nikotina ili onako, od svega što me je snašlo. V. seda pored mene, namešta mi jastuče pod glavu, briše suze dlanovima i kaže: "Izguraćemo mi ovo, srele."

Zurim u plafon i konačno shvatam da ću tako provesti narednih šest nedelja. Ej, šest nedelja ležanja na leđima i zurenja u plafon! Kako ću ja to?