Najnovije pretnje upućene srodnicama žrtava genocida u Srebrenici pokazuju da su nosioci i izvršioci masovnih zločina nad bošnjačkim stanovništvom u zoni Srebrenice i dalje istrajni u svojoj krvoločnosti. Samozvani srpski patrioti koji svoj kukavičluk dokazuju skrivajući se iza anonimnosti kao što su svoje junaštvo dokazivali koljući nenaoružane muškarce, žene i decu, sada prete nastavkom genocida.

Pišem za European Union Institute for Security Studies studiju o saradnji u regionu zapadnog Balkana, pa sam sa mnogim policy makers i policy influencers u Srbiji, a i u regionu, razgovarala o tome šta je, zapravo, region, kakve su mogućnosti saradnje unutar njega, šta od saradnje očekujemo mi (region), a šta Evropska unija i da li bismo, uopšte, sarađivali da Evropska unija to od nas ne traži. Došla sam i do jako zanimljivog istraživanja, sprovedenog na uzorku od (opet!) policy makers i influencers, još 2002. godine  – recimo, da sagovornici iz različitih zemalja imaju različito mišljenje o tome šta je region (kada ih pitate da navedu zemlje regiona, odgovori različiti), da je privrženost regionu najizraženija u SRJ (počivšoj!), Makedoniji i Bugarskoj, kao i u poslovnim krugovima (nedavni dogovor Delte i Agrokora nešto govori), akademskoj zajednici i NVO, a najmanja među političarima i u medijima, nezavisno od zemlje...

It was just after the border crossing that the radio started to freak out. The Artic Monkeys’ tune crackled, popped, faded and was lost to static. I adjusted the frequency, frantically searching for the tune, but it had been lost to the ether.

In silence I edged further away from the safety of the Republic of Serbia into the no-man’s land separating the country from its neighbour. A large slow-moving lorry blocked my path and my view, ensuring that I didn’t catch sight of the Sava until the great river was almost upon us.

Otkrih slučajno (pošto ne gledam CNN) ovaj interesantan događaj od pre tri dana.

Dok je išao govor predsednika države, novinarka Kyra Phillips, dobitnica nekoliko Emmya, ćaskala je u toaletu, ali je ostavila uključen mikrofon pa je ćaskanje išlo „on the air“ i preklapalo Busha.

Išlo je to nekih minut ipo i da niko do tada nije primetio i isključio mikrofon. Toliko su pozorno slušali predsednika. :)

Upravo gledam dodelu MTV-VMA nagrada koja je JEZIVA...koja svake godine izgleda sve gore i gore koreografije playback ....reperi koji ustvari nemaju probleme jer su puni ko brodovi o cemu se radi ...sve isto zvuci....neke gistro ribe....u stvari mtv lici na tv pink... ......PEGLA....Sada nastupa JESIKA SIMPSON!???!ko je to uopste...Nemam pojma...u to ime zelim da pozdravim BEND MILI VANILI koji je zapravo bio po svom konceptu ispred svog vremen.Da oni ustvari nisu oni nego su to ustvari neki drugi ortaci da to nisu oni pevali nego su se samo slikali jer su oni GOTIVNIJI i TO JE SASVIM OK.A kasnije su bili STVARNO bili  ONIIpak se nadam da su MILIVAVILI nekako ipak pravili razliku izmedju PILETINE I RIBE!Sve u svemu smor......Gluposti i neukusu nema kraja..ali to moze da nas utesi jer upak nismo sami...jer tamo negde daleko isto ume da bude dosta ruzno...

 Juče ujutro mi je umro deda.

     Imao je 95 godina. Bio je viđeni radio tv mehaničar na Slaviji, zastupnik predratnog PHILIPS-a.
Imao je radnju "Radio Tesla" i još par radnji pre  nego što su mu komunisti "sve  oteli "kako je govorio.
    Jedan je od prvih desetak ljudi koji su u Beogradu  uopšte imali vozačku dozvolu. Vozio je  neki besni "Hanomag"  (kakva su to kola zna li neko, o kojima je toliko pričao meni u detinjstvu?) po Slaviji, popravljao je radio i TV aparate...
      Njegova prva mušterija bio je Sreten Kostić vozač kralja Petra Prvog i pretplatnik broj jedan Radio Beograda, jedan od retkih ljudi koji je u Beogradu tridesetih godina  imao radio.
     Moj deda je bio  je sjajan tip, sa toliko godina hodajuća  istorija grada, između ostalog  venčani kum akrobate Dragoljuba Aleksića i najbolji prijatelj pokojnog pevača Vuleta Jeftića.

Obradovao se jesam,  ali se nisam iznenadio što je "Vukovar-poslednji rez"  (na hrvatskom jeziku  završni rez, na bošnjačkom posljednji rez) dobio tako veliku i važnu nagradu kao što je  HUMAN RIGHTS AWARD u Sarajevu. Iako sam informaciju o tome pronašao tek po povratku iz Sarajeva prebirajući po Internetu.

Nešto čitam ovih dana, svi vi pišete, kometatori dodaju, moderatori brišu, pa mi nekako sve toplo oko srca zbog cele ove ekipe koja se skupila oko Bloga b92. I pošto je svrha ove vrste dnevnika deljenje misli, utisaka, besova, sećanja, incijativa i svega što se dešava, pomislih kako je sve ovo jedna mala, krajnje pozitivna grupna terapija. Nemoj da me je neko pogrešno shvatio.

                                          Slika pronadjena na uliciJuče sam spuštao ulicom Cara Uroša i na uglu sa Jovanovom spazio nešto što me je zainteresovalo. Na kolovozu, takoreći na sredini raskrsnice, ležao je par starih, veoma starih ženskih sandala, preko njih je bio položen buket uvelih crvenih ruža a na vrhu te gomilice ležala je fotografija. Na njoj je bio par koji je zaneseno plesao neku okretnu igru. On je bio stariji čovek, možda već starac, a ona još uvek držeća sredovečna žena. Ono što mi je naročito privuklo pažnju bio je pogled koji su plesači razmenjivali. On je u svoju partnerku otvoreno piljio, zavodnički se smešeći, a ona je na to ogovarala srdačnim ali ipak distanciranim osmehom.         

GSS-Saopštenje za javnost

Odlazak iz pravosuđa Marka Kljajevića, predsednika Sudskog veća u postupku za ubistvo Zorana Đinđića, posledica je kontinuiranih pritisaka Vlade Srbije i Vojislava Koštunice na Specijalni sud i tužilastvo i rezultat je Koštunicine politike diskontinuiteta sa Vladom Zorana Đinđića i kontinuiteta sa politikom Slobodana  Miloševića.

Čak su i Kubanci pametniji od nas. Mi em ne znamo šta hoćemo, em ne znamo na čija vrata da zakucamo, ni kako. Svi znaju, pa i Kubanci.

To sam saznao na poučnom putovanju u Washington DC, grad odakle se vlada ovom našom planetom. Moj boravak koincidirao je sa jednim, za Ameriku, začudo, veoma važnim događajem – Fidel Kastro, El Comandante, je napokon posrnuo.

Vegeta i Fructal u srpskim prodavnicama uobičajena su pojava. Nema iznenađenja čak ni kada u Zagrebu vidite užički kajmak. Ali zvuci Marša na Drinu u sred „ljute Hercegovine” - e to je već nešto.

B92 Blog – Pravila upotrebe bloga

Poštovani posetioci B92 Bloga, molimo vas da pročitate sledeći tekst kako bi se izbegli bilo kakvi nesporazumi i neprijatnosti. Ovaj tekst će biti stalno dostupan posetiocima a link na njega se nalazi u meniju Navigacija po imenu Disclaimer.

Jedina veća sramota koju bih mogao da zamislim za svoju decu, od one da budu poslanici, jeste da budu akademici. Svečano izjavljujem, na zgražanje svih podobnih i nepodobnih, jer ovi potonji će u samom stavljanju u kontekst mogućeg zgražanja da se zgroze, radije bih prihvatio da mi ćerka bude lesbo, a sin gay, nego poslanik i akademkinja (apropos, ima li i jedne ženske osobe u statusu članice SANU?). Ako baš zabrazde u akademiju ili skupštinu, voleću ih, podržavati, ali ih se intimno stideti, nek se zna na vreme. Šta ću, priznajem, kriv sam, jer roditelj se deteom ponositi ima

Nemački pozorišni časopis Teatar Hojte proglasio je Biljanu Srbljanović najboljim inostranim piscem u sezoni 2005/2006. Ovo su nam preneli drugari iz JDP'a gde smo mogli da uživamo u ovoj predstavi u režiji Dejana Mijača. Žiri od 38 renomiranih kritičara nagradu je dodelio Biljani za dramu "Skakavci".