Deja vuOvo je godina velikih povrataka. Vratio nam se Supermen, King Kong, Kristina Agilera (sa novim pesmama), Dajana Ros (sa starim pesmama), Kapetan Džek Sperou sa sve brodom... Svoj filmski dolazak najavljuju Volverin, Srebrni letač i Tor.

Još uvek čekam Dejvida Finčera. Za njega ima nade. Trenutno snima film Zodijak, o čuvenom serijskom ubici koji je terorisao San Francisko šezdesetih i sedamdesetih.

Moram priznati da od svih silnih povrataka, po ovoj vrućini, najviše mi prija povratak Beyonce. Lepo za oko, lepo za uho, a mozak u tegli. Lepo devojka uhvatila svog dečka Jay Z-ja za kaiš, i snimila pesmu za ovo leto: Deja Vu. Spot je veoma vruć. Ko mi ne veruje, može da ga pogleda:

Middlesex-Jeffrey Eugenides

Good as Gold –Joseph  Heller

People Like Us-Chris Binchy

Soon to be a Major Motion Picture-Abbie Hoffman

The Right Nation ( Why America is Different) –John Micklethwait and Adrian Wooldridge

Zombie Girl i Oleg Gitarkin, Messer ChupsDrugo veče na pozornici/stejdžu Mladi autori Evrope bilo je rusko po svemu, pa i vremenu.

Protiv neočekivano ljute hladnoće borili smo se domišljato: pozajmljivanjem odeće, preklinjanjem zakasnelih da usput ponesu rezervne slojeve, kombinovanjem sedenja i stajanja (ne preporučujem sedenje), varanjem (brzim svraćanjem u unutrašnjost Yachting kluba po dozu toplote i dima). I, ko voli, "alkiholom".

Dva filma, jedan koncert. (Belo)rusi dolaze.

Sinoć sam odgledala još jednu već vidjenu priču o muško-ženskom nerazumevanju u filmu Break up iliti Razlaz.
Ocena: srednje žalosna gluma, Jenn mi je još bila onako, ali Vince se upinjao i upinjao. Priča sladunjava, stereotipna itd itd.

Ipak, dve scene su mi bile upečatljive.

Prva, kada se svadjaju i Jenn kaže:

„I want you to want to do the dishes.“

Readers may remember that this years Zagreb / parade was marked by an incident where a person from Serbia was arrested for allegedly giving the three finger salute.

Citaoci se sigurno secaju da je ovogodisnju paradu u Zg-u obelezio incident kada je osoba iz Srbije uhapsena zbog tzv pokazivanja 3 prsta.

Sledi intervju na engleskom / srpskom s tom osobom.

The following is an interview with the person in question:

B.Anon. Can you explain in your own words what happened?

B. Well, it was 10 in the morning when we left Green Action (the place where we had slept) en route to Zrinjevac (where the parade was held). We were part of a group of about 20 people in a convoy and we were escorted by a police car and 4 policemen. I turned around to face my friend who was taking a photo and did the three finger salute with my left hand at the level of my waist, so I didn’t raise my hand or yell 'Serbia, Serbia' (laughs).

Jedan stari gospodin i super-osunčano jutro nad gradom. Rođen je 1915. godine u Novom Sadu. Tridesetih prošlog veka je počeo osećati neodređeni nemir, i 1939. godine imigrira, na prevaru, sa studentskom vizom, u Palestinu koja se u tom momentu nalazi pod britanskom kolonijalnom upravom. Kao svršen pravnik i poznavalac mnoštva stranih jezika, ubrzo zatim dobija nameštenje u Britanskom komunikacionom odeljenju u Kairu. Tamo će provesti godine do famozne odluke UN-a o particiji Palestine i o podeli zemlje na dva entiteta, jevrejski i arapski, sa perspektivom državnosti za obadva. Kada arapski svet objavi rat (stogodišnji rat, Večni Rat?) novostvorenoj državici, stari gospodin se angažuje u njenoj 'new-born' diplomatiji. Tamo će provesti narednih trideset godina. Po okončanju karijere, dolazi u dokumentarne arhive Memorijalnog muzeja Holokausta 'Jad Vašem', i uređuje dokumentaciju jugoslovenskih Jevreja. Kada Hebrejski univerzitet preuzme deo brige o tom poslu, stari gospodin otvara zasebni arhiv, Dokumentacija jugoslovenskih Jevreja (Toldot Jehudei Jugoslavia). Tu ga zatičem, u njegovoj muzej-kancelariji. Proslavio je nedavno 91. rođendan, i izgleda savršeno svesno i živahno, gotovo da je sav pretvoren u duha svojom neodoljivom energičnošću.

Putovanje je pocelo okupljanjem ispred Skupstine grada Beograda, tu su se vec od 17 casova parkirali autobusi, pakovale stvari a roditelji su se nervozno setkali.

Usledio je zvanican deo i koktel i zatim ono glavno: podela pasosa sa vizama, inter-rail karata, raznih prospekata i uputstava kao i studentskih kartica Euro 26 i ISIC.

Nesto malo pre osam sati svi studenti su se skupili ispred skupstine da se fotografisu kad se iznemada iz komsiluka pojavio predsednik Boris Tadic koji je zapoceo foto session sa studentima a bogami i sa njihovim roditeljima i sa vozacima autobusa. Nakon toga put je mogao da pocne! Konvoj od cetiri nova novcijata Lastina autobusa, dvesta studenata i ne tako mali broj novinara i organizatora krenuo je put Madjarske.

Suviše se kratko i suviše brzo živi da bi objasnili koliko je neka tragedija velika. Čini se da posle nečeg jako velikog i jako ružnog svako plače zbog sebe i ne razmišlja kako da se Tragedija ne ponovi, već kako da sakrije sopstvenu Odgovornost za ono što je mogao da spreči! Ne zanima me koliko je Srba stradalo u Bratuncu, koliko Muslimana u Srebrenici. Zanima me kada ćemo naučiti da je život podjedanako vredan i prestati da ubijamo jedni druge. Na razne načine!

Dok čekamo na uključenje naših najboljih studenata sa turneje po Evropi, predlažem da "čujemo" kakvi su utisci jednog našeg ex studenta koji se odlučio da promeni zemlju svog akademskog sazrevanja. Evo šta Ognjen Cvijanović kaže o tome zašto je napustio studije u Beogradu i kakava su mu iskustva sada u Nemačkoj.

Povod ovom blogu su vasa pitanja i moji dogovori, vasi i moji komentari.

Primetio sam u komentarima, ne samo na ovaj blog, neverovatnu podeljenost na neka dva pola, u kojoj kada zapocne rasprava o jednoj konkretnoj temi, onda kako polemika izmedju istih "sagovornika" traje, tako idu sve dalje jedan od drugog, radikalizuju sopstvenu polaznu poziciju i onda zavrse svako u svojoj krajnosti. Ja s tim imam problem.

Jasmina Tešanović , Žene u Crnom, Beograd

PopečiteljiBudući da sam poreklom iz kraja, taj Palićki filmski festival je tokom godina nekako postao rutinska stvar u mom životu. Kako i ne bi, trinaesta inkarnacija, ej. Budi uspomene.

Na primer: pre više godina, dok sam se sa drugarima iz sveg glasa smejao fazonima iz Čovek ujeo psa, dva reda lokalnog krema duboko uvređeno filmom, pre nego što je demonstrativno napustilo projekciju, pogledalo nas je s takvom količinom gađenja, neverice i šoka... kao da smo im ujeli psa. Pa onda ludi dabl-bil ludog Dejvida Linča do duboko u noć (Lost Highway i Eraserhead). Ili zamislite premijeru Umri muški 3 pod otvorenim nebom, na jednom legitimnom festivalu. Neprocenjivo.

Nekad bilo...Kada sam bio u Libanu prosle godine, pricao sam sa mnogima - maronitima, sunitima, druzima, pravoslavcima, katolicima... ali ni sa kim iz Hezbolaha. Pricao sam i sa nekim siitima, ali su oni bili bliski Amalu, suparnickoj siitskoj paravojsci iz gradjanskog rata, a ne Hezbolahu.

Hezbolah je za mene, tokom citavog mog boravka, bio prava misterija. Oni nisu podrzali intifadu, ostali su verni Sirijcima, nigde ih nije bilo, ali su nekako svi moji sagovornici posebnu paznju obracali na Hezbolah. Svaki razgovor o mogucem raspletu zavrsavao se recima "...medjutim, nista od toga nece biti moguce ako Hezbolah..."

Evropski pokret u Srbiji i Euroinicijativa u saradnji sa ambasadom Republike Austrije i Skupštinom grada Beograda organizatori su projekta "Putujemo u Evropu".

Ovaj projekat je motivisan evidentnim neiskustvom mlade generacije u pogledu poznavanja Evrope "iz prve ruke". Mladi ljudi koji sada studiraju na univerzitetima u Srbiji i koji bi trebalo da budu nosioci razvoja ove zemlje u godinama i decenijama koje dolaze, silom društvenih prilika nisu imali mogućnosti da proteklih godina putuju van zemlje, a mnogi jedva da su videli još neki grad osim rodnog.

Suština projekta "Putujemo u Evropu" je vrlo jednostavna i u tome je možda najveći kvalitet i prednost ovog projekta. Osnovna ideja je da se omogući da 200 najboljih studenata na univerzitetima u Srbiji dobije Inter-rail karte i Šengenske vize za leto 2006. godine, za putovanje po Evropi prema sopstvenom izboru.

Zemlja večnog rata... Izrael, zemlja sunca, pomorandži, pustinjske prašine, i neuobičajeno bogate i sadržajne hronologije ratova i nasilja. Nedavno sam razmišljao o tome da smo celu tu priču o Bogu sami smislili da bi stvorili horizont bilo kakve nade gde prestaje rat. Skroro da je sve preostalo istorija ratova, uključujući i period od dva milenijuma kada nas nema ovde, pošto nas Vespazijan, Titus i Hadrijan šalju na kažnjeničko odsustvo u beli svet. Zanimljiv detalj iz te istorije je da je onaj Kralj David, pre tri hiljade godina, ratovao protiv Golijata i pobedio ga udarcem iz praćke u glavu iako je to bilo sasvim neočekivano. David se nakon toga rasprostire po teritoriji na kojoj mi živimo danas. Jedini problem je u tome što je Golijatovo telo palo, ali izgleda da njegov duh kruži i dalje prostorima: Golijat je bio rodom iz Gaze.