Usamljenadevojka15Novo vreme stvara nove zvezde, baš kao i novi mediji. Endi Vorhol bio je u pravu: Svako će dobiti svojih 15 minuta slave. Kako je krenulo, uskoro svi možemo da se nadamo samo 15 minuta anonimnosti.

Jedna od najbolje smišljenih i uspešnih prevara (pod radnim nazivom "The Children of Anchor Cove") koja je stvorila novu zvezdu je ona koja se dogodila na planetarnom popularnom sajtu „You Tube“. Lonligrl15 (Lonelygirl15) vodila je svoj video-blog na ovom sajtu koji je od početne romatične komedije preko rijaliti-šoua na kraju postao triler priča (u strogom značenju reči triler).

The Wicked Witch of the EastNaučno je dokazano da su Srbi narod najstariji, ali to definitivno ne znači da su Srbima ispali zubi, da su se pogrbili (Srbija se grbiti neće), izborali, ugojili... Ne, Srbi pored toga što su najstariji su i narod najlepši. Pomislili bi ljudi da ta dva ne idu zajedno, ali za ovu tvrdnju postoje naučni dokazi. Zbog ovih činjenica narodna izreka bez starca nema udarca dobila je sasvim novu dimenziju. Ali glavno pitanje koje me muči već mesecima, jeste ko je najbolji među najboljima. Ko su najpoželjniji srpski priplodni pastuvi, čiju bi decu svaka Srpkinja s ponosom rađala? Uniđite pa vidite. Što se tiče teme ko su najpoželjnije srpske lepotice, to ostavljam svojim heteroseksualnim blogerskim kolegama. Nek se oni time bave, valjda se u to bolje razumeju.

BloggerZavrsen je interaktivni festival SXSW, danas pocinje muzicki, 500 koncerata za 4 dana: filmovi su i dalje svuda po gradu. Vreme je olujno, kisovito i sparno. Neobicno , nekako romanticno...narocito nocu kad svetlosti i muzika probijaju kroz kisu, gromove...
Sinoc nam je Bruce Sterling u ritualnom zavrsnom govoru (rant) recitovao Ceslava Milosa i predskazao kraj bloga u ime necega veceg znacajnijeg osmisljenijeg sa politicke i estetske tacke gledista. Tako govore futuristi ali ja znam da je predskazivanje buducnosti zapravo citanje sadasnjosti. Sta je to sto mi vec sada radimo , sto nema jos ime?Svi paneli mogu se naci na sajtu SXSW...evo nekih mojih belezaka iz prethodnih dana

Pre nekoliko meseci u Americi su zatvorene sve prodavnice Tower Records-a. Neki predstavnici “starije demografske grupe” ( 35-55) su to tesko primili.kao prolazak jednog vremena. Sto je apsolutno tacno. Ko jos kupuje CD-jeve...That is sooo over.

Predstavnici buducnosti, to jest populacija od 20 - 35 godina ne odlazi vise ni u bioskop. Previse je skupo...Oni narucuju filmove od Neflix-a za 17. 50 dolara mesecno...I gledaju ih u udobnosti svojih kuca...po svojoj zelji. Uskoro ce ih za dolar, dva downl-oadovati sa svojih kompjutera ili gledati na pay per view na svom televizoru.To je samo pitanje trenutka..Ukoliko , naravno vlasnici bioskopa ne odluce da spuste cene ulaznica na istih dolar-dva..Sto ce se i desiti jer oni zive od prodaje kokica i coca-cola, ne od ulaznica.

Predsednik Srbije i DS Boris Tadić rešio je da preseče jalove razgovore o formiranju vlade. Odlazećem(?) premijeru i čelniku DSS Vojislavu Koštunici poslao je oštru poruku: „odlučno možda“.

 Čiji je ovo prljav veš?

Svalilo se na Kragujevac poslednjih mesec dana, baš onako...teško, ružno, smorno! Iz dana u dan slušamo vesti u nastavcima,  kako se širi spisak optuženih profesora Pravnog fakulteta. Vreme i sudjenje će pokazati ko je od njih kriv, a ko ne!

Prije tridesetjednu godinu dva velika juznoamericka pisca po posljednji put su se obratila jedan drugom. Stavise, Mario Vargas Llosa je nokautirao Gabriela Garciju Marqueza, raskrvarivsi mu nos i posljedicno kreirao crnilo ispod oba oka. Obojica su odbili komentarisiti, pa cak i spekulisati oko razloga ovako dramaticnog razlaza. Spominjala se politika, Marquez dosljedni ljevicar, a Llosa prevrtljivac koji je zavrsio na politickoj desnici. Latinska strast je takodje ukljucena u rasprave brojnih obozavaoca obojice pisaca. Zena, neka odredjena ili pak misteriozna zanosna zena kao povod razlaza cesce je spominjana od svih ostalih razloga. Ja sam konacno otkrio jutros kako je doslo do mozda najcuvenijeg ljudskog razlaza na knjizevnoj sceni. Nije da sam ja istrazivao ili poznavao nekoga od ukljucenih u saketanje u meksickom kinu, bioskopu sto bi rekli u Beogradu, vec sam procitao u jednom blogu svog omiljenog lista, britanskog Guardiana.

Nije mi jasno zašto ozbiljni ljudi doživljavaju priče oko šetog, nultog ili kojegod principa -ozbiljno. Ajd' da oprostim politički aktivnima, to im je pos'o, mada mi je i to malo bezveze - nekako jadno deluje kada se ljudi od integriteta upinju da predstave sopstveni politički interes kao nekakav princip, opšte dobro, demokratiju po sebi. Svaka tvrdnja o tome koju sam čuo, od šestog principa (kao da Koštuničina vlada nije imala svog predsedničkog kandidata, nesretnog Maršićanina, pa joj tada nije smetala mogućnost da imaju i predsednika i premijera), preko toga da je narod dao nekakav premijerski mandat (a ne određen broj glasova na osnovu kojih se dobija određen broj poslanika, i to broj drugi po redu) Demokratskoj stranci, do tobože principijalne priče o nekakvoj političkoj platformi o kojoj su se, naravno, svi složili jer je potpuno lišena bilo kakvog konkretnog političkog sadržaja. Nema tu ništa drugo, osim – ko može da obnezbedi 126 glasova za vladu.

Ajde, molim vas. Ta jasno je da ćete napraviti vladu.

Prošao je 12. mart.
Zoranovo ubistvo je u najmanju ruku kosmička nepravda i nema se tu dodati ništa što već  svi ne znamo. Reči i onako nisu dovoljno da opišu osećanje besa kroz koje se mešaju krik i tišina... Zato se u ovom blogu okrećem nečemu što me ovih dana dodatno uznemirava i iritira.

• Viki škola
• Škola istraživačkog novinarstva
• Kroz pustinju i prašumu: Željko Malnar

Ako ste pomislili da istražujemo pustinje i prašume poznatog nam Sjenkijeviča, prevarili ste se. Ako mislite da je (pod)naslov simboličan: prevarili ste se. Mi (od)istinski idemo u pustinje i prašume ne Sjenkivijeviča već Željka Malnara. Put u prašume počinje pored kontejnera ispred moje kuće...

 Iako je izlazak na berzu do 10. marta bio obavezan za sva akcionarska društva u Srbiji, i dalje oko 1.000 kompanija nije ispunilo svoju obavezu. Međutim, mnogo je važniji da se radi o stotinama hiljada građana Srbije koji ne mogu da raspolažu slobodno svojom imovinom zbog samovolje menadžera tih firmi. U pitanju je brutalno kršenje ustavnog prava građana i zaista očekujem da će nadležni ograni (prije svih Komisija za hartije od vrijednosti) drastično kazniti one koji ne poštuju zakon. U stvari, kazna bi mogla biti dopunjena (pored obaveze da ta kompanija mora odmah da se listira) i obavezom objavljivanja kvartalnih finansijskih izvještaja kao i insider-skih trgovina menadžmenta (ovo će da ih boli više nego bilo šta drugo). Novosadski sajam, Lukoil-Beopetrol, Politika, Soko Štark, Paraćinka, samo su neke od kompanija koje su ispunile svoje obavezu i ovih dana počinju berzanski život. U svakom slučaju, biće vruće proljeće na berzi, a uvijek možete da uzmete BIP pivo da se rashladite.

I have opted for a change of scenery for today’s blog. Rather than the usual, I am including details of a particularly funny and horrifying incident that so nearly befell whilst working in London a few years back.  

Beyond Anthrax: 

I remember the day Đinđić died very well. I’d been here for around seven months and was working in Dom Omladine for B92 at the time, editing raw news translations for the English site. The day was hot for mid-March – about 74 degrees (23°c) – and I was just preparing for my morning coffee and cigarette on the stairs when a short news item came in for me to edit. 

Za mene je Zoran Đinđić bio i ostao simbol nasmejane Srbije. Lepe, pametne, dobre Srbije. Srbije, koja je slavila Slobodu dizanjem ruku do neba, neobuzdanim smehom, zastavama, pevanjem...kako sam bila ponosna 5. oktobra na sve njih, na sve vas...koji ste u dnevnicima, na naslovnim stranama ovdašnjih novina, pokazivali već skoro zaboravljeno, lepo lice Srbije. Sećam, kako su danima, počinjali dnevnici...prva vest, Srbija - Zoran Đinđić na binama, na balkonu skupštine, sa širokim osmehom i raširenih ruku. Činilo mi se da je na svetu malo Slobode, da je prosto nema onoliko, koliko je Srbija mogla u tom času da raširi ruke.

Prolece: OlgaBilo je Ono Vreme kad smo svi gubili veru.

Sa velike distance, nekako sam se borila da pomognem, da popravim, da podržim.

Tu i tamo hvatao bi me strah, pripadala sam grupi koja se zalagala za mir na Balkanu, izjašnjavala sam se protiv Miloševića.