Zoran Đinđić: leto 2000Jako je teško pisati o njemu. Mislim, pišem ja o njemu kad god pišem o Otporu i petom oktobru, ali teško mi je da pišem o njemu van tog konteksta. Od kako je ubijen, više puta sam preispitivao kritike koje smo kao Otpor upućivali njegovoj Vladi.

Između maja i septembra 2000. viđao sam Zorana Đinđića skoro svaki dan na sastancima DOS-a na koje sam dolazio kao jedan od dva predstavnika Otpora. Na svakom mogućem sastanku smo ponavljali da je protiv Miloševića potrebno primeniti građansku neposlušnost i nenasilni otpor. Utisak mi je tada bio da je među njima jedino Zoran Đinđić kapirao foru. To je Đinđić koga se ja sećam - revolucionar.

Jedno krajnje neuobičajeno viđenje Đinđića, ali to su bila neuobičajena vremena.

Prvo pravo sećanje na live pojavu Zorana Djindjica u mom slučaju predstavljaju hladni dani studentskog i gradjanskog protesta 96-97. Bilo je hladno u obrazima a toplo u srcu. Nikada necu zaboraviti hrabrost koju su on i ostali tada ispoljili. To je bio i početak rušenja vlasti koje na kraju nisam docekala u zemlji.

Pocetak 2000-te je za mene bio depresivan, siv i bez ikakve perspektive. Pridruzila sam se masi onih koji su i dalje odlazili i nakon nepuna 2 meseca na obalama zenevskog jezera uz B92 i svetske TV stanice docekala 5. oktobar. Sveza u emigrantskom stazu urlala sam od srece i istovremene tuge jer nisam bila prisutna. Ali, samo da zaradim jos koju hiljadu pa cu se vratiti, mislila sam. Zemlja i moji su konacno na sigurnom zahvaljujuci Djindjicu, a moj doprinos neka budu sveze devizne novcanice.

Kada su domaćini pre izvesnog vremena zamolili nas blogere da na današnji dan razmenimo svoja sećanja na Zorana Đinđića, prve slike koja su mi se pojavile pred očima nisu bile one iz šetnji, ispred kordona, ili govora na Terazijama, već momenat kada sam konačno uvideo njegovu veličinu kao državnika. Slučajno ili ne, baš na primeru iz mog esnafa.

djindjic je bio i ostao nepopularan politicar. dok je bio ziv bio je nepopularan zbog toga kakav je bio, a posle smrti je postao popularan zbog onog sto nije bio.

da je djindjic danas ziv, bio bi srecan i zadovoljan situacijom u srbiji. stavise, verovatno bi svoja obracanja javnosti trosio na ubedjivanje iste da im je mnogo bolje, ioako se oni osecaju kao da im je mnogo gore. posto to je radio u periodu posle petog oktobra, a sada je sigurno bolje nego tada.

Prva pomisao na pomen Zorana Đinđića je jedan naš kratkotrajni slučajni susret u jesen 2000.

Ukrštali su nam se i pre toga često putevi u petnaestak godina tokom kojih je on bio opozicionar, a ja novinar nedržavnih/opozicionih/"nezavisnih" ili šta već medija. Ali jedan slučajni susret na minhenskom aerodromu nakon prevrata u Srbiji ostao mi je urezan jer mi se danas čini da je sadržavao mnogo toga što je bio Zoran Đinđić.

Na Zorana Djindjića pomislim skoro svaki dan, svaki put kada se suočim sa ponižavajućom stvarnošću u kojoj živimo od trenutka njegovog ubistva. Svaki put kada me iz medija napadnu samodopadljive slatkorečive besmislice poput "šestog principa" pomislim da to ne bi bilo moguće da je Djindjić živ. Čini mi se da bi se čak i ovi "besprizorni" stideli da pred ozbiljnog političara  izadju sa ovako očigledno glupavim i nedemokratskim predlozima.

Nekoliko dana posto je ubijen premijer Srbije Zoran Djindjic, novinari su, na konferencije za stampu u Vladi Srbije, pustani bas kroz ulaz kroz cija je vrata premijer, smrtno pogodjen, proleteo, i srusio se na stepenice iza njih.

Tih dana, na ovim uskim stepenicama, oblozenim crvenim tepihom, bili su vidljivi tragovi krvi, a u cosku stepenica je, potpuno skrajnut, lezao vrlo mali buket osusenih ruza.

Koliko god da se neko trudio, nije mogao a da ne ugazi u neku od skorenih lokvi krvi, i tako su one, posle svakodnevnih visednevnih stampeda novinara i fotoreportera, postajale sve blatnjavije i manje vidljive.

ZDa li ćemo nizu dobijenih, a potom izgubljenih bitaka prošlosti, dodati još jednu? Hoćemo li, umesto da uporno i marljivo milimetar po milimetar napredujemo, tražiti čizme od sedam milja, pa makar nas nepovratno nosile unatrag? I pre svega, hoćemo li, umesto da preuzmemo odgovornost za svoja očekivanja i svoje rezultate, početi da proizvodimo dežurne krivce, kao i uvek do sada u prošlosti?
   Odgovor na sva ova pitanja zavisi isključivo od nas samih. Možemo da se ponašamo kao u prošlosti, i da imamo iste rezultate kao što smo u prošlosti imali. Ili, možemo da promenimo ponašanje i da, verovatno, ostvarimo drugačije rezultate. Još nije kasno.

To “coarse graining” (grubo grananje) je u početku jasno i razumljivo svima. U proseku ljudi ne razmišljaju previše o činjenici da je istočna kultura različita od zapadne culture. Ili srpska od nemačke.

Kako ta kulturološka reka preseče državne granice bilo bi za očekivanje da će ta reka da se ubrzo smiri i da će grananje postati fino, u proseku. Reka onda ima i granice u vremenu koje treba preseći, pa generacijske.

Ima i druge granice i ja, u stvari, ne pokušam da dam nikakve odgovore.

A Franz Kafka postavlja pitanja mnogo bolje:

Ne predlog Dejana Restaka pišem svoje sećanje na Zorana Djinđića. Verujem da će mnogi pisati o svom ličnom poznanstvu, mnogi su mu nakon smrti postali bliski prijatelji. Drugi će pak, sasvim sigurno bolje od mene, opisati njegov rad i značaj.

Čudno, moja prva asocijacija na Djindjića zapravo je asocijacija na jedno dete. Odnosno na reakciju jednog tada sasvim malog deteta na Djindjićevu smrt. Mali Aleksa čuo je da je premijer ubijen. Kako su njegovi roditelji poznavali Zorana, te je bio poznat detetu, nije se moglo sakriti ubistvo. Pitao je roditelje ko je ubio Zorana. Oni su nekako pokušali da mu objasne da je “neki zli čika pucao.… i ubio ga”. Aleksa je bio šokiran. Jer dete je do tada čitalo samo bajke, u kojima eventualno neki lovac ubije nekog vuka. Kada je čuo odgovor roditelja, potpuno zapanjeno, sa ogromnom nevericom i iskrenim nerazumevanjem upitao je: “ČOVEK je ubio ČOVEKA??!”.

(In Serbian, in English)

BoingBoing

Djindjica sam upoznala pre no sto je postao Djindjic. Skocio je preko redakcijskog stola i rukovao se sa mnom kad me je zajednicki prijatelj predstavio kao feministkinju, ironicno. Secam se i posle, kad god bih ga srela na javnom mestu, rukovao bi se sa mnom, onako feministicki levicarski, i to ne ironicno vec zabavljeno/ozbiljno. Kasnije kad je postao javno dobro, vise se nismo privatno vidjali osim slucajno. U tom smislu ja kao da nemam sta da kazem o javnoj figuri Djindjica sto svi ne znaju bolje od mene.

Kad god pomislim na Zorana Đinđića setim se onog kadra, snimljenog noću, u kome on dolazi „mečki na rupu“, to jest prelazi nekih dvadesetak koraka odvratnom, izbetoniranom stazom, osvetljenom šugavim neonskim svetlom i ulazi u kasarnu SAJ-a u Kuli. Ispred ga čeka njegov budući dželat ali on korača odlučno, rešen da ide do kraja. Taj trenutak veoma podseća na onaj u kome, svestan da čini možda fatalni korak, Orfej silazi u Tartar, prošavši pored besnog Kerbera.  

Creative Commons

Као први корак Пројекта локализације Creative Commons лиценци, чији је главни носилац Викимедија Србије, а коју у оквиру њега подржавају партнерске организације слободног софтвера и слободне културе, састављен је први нацрт локализоване CC-BY-NC-SA (Attribution Non Commercial Share Alike) 2.5 лиценце, преведене са енглеског на српски језик и прилагођене српском правном систему. Нацрт је објављен на веб страни Creative Commons Worldwide: Serbia на енглеском и српском језику.

Викимедија Србије позива све заинтересоване, а посебно ауторе, уметнике, новинаре, правнике и друге стручњаке који се баве интелектуалном својином и информационо-комуникационим технологијама и/или намеравају да користе ЦЦ лиценце да се прикључе јавној расправи о нацрту преко електронске поште на CC-RS дискусионој групи.

21. februar 1997. (foto:d. gagović)Hajde da ne objašnjavamo.

To što razumemo sasvim je dovoljno.

Da ne nasedamo na priče na koje uvek nasednemo.

Da ne ulazimo u rasprave o tome da li je bio ono što njegove ubice tvrde da je bio.

Da ne polemišemo sa zločincima ili onima koji ih podržavaju i opravdavaju.

Dovoljno je to što znamo.

I što razumemo. 

Predsednik nam se opet isticao. Volim kad Boris Tadić kaže nešto jako pametno (iako nikad ne uspem da dokučim je l' te mudrolije sam smišlja uveče kad legne i gleda u plafon ili su to dela vrlih mu savetnika).

Poručio Predsednik u Beču napismeno, prenela agencija „Beta“, da će se Srbija glede Kosova uzdržati od „bilo kakvog pribegavanja sili“. Što bi rek'o pok. Zoran Radmilović: Idi! Neće dakle Srbija da napadne NATO. To valjda znači da neće ovog puta jer je tako rekao The President. Ali sledeći put – e to ćemo da vidimo. Proveravao dva puta datum. Nije vest iz devedesetih. Lepo piše – Tadić, Beč, 2007...