Jednom je moj bivši, dok smo gledali vesti rekao nešto jako pametno, tad i nikad više: „Zašto kod nas nema ljubavnih afera i seks skandala među političarima? Na sledećim izborima glasam za onog koji bude švaler“. I eno ga još uvek politički apstinira. Ako zanemarimo aferu general Vuk Obradović pokušao da siluje Ljiljanu Nestorović, cepao joj čarape i bluzu, mi skoro i da nismo imali političke seks afere (general oslobođen optužbe). Takođe zanemarujem što nas političari svakodnevno jebuckaju u zdrav mozak, neki nežnije, neki grublje, zavisi ko kako voli, jer se ni to ne može smatrati političkom seks aferom. Ne mogu a da se ne zapitam, pa jesu li naši političari tako nesposobni (kada pogledam premijera rekao bih da jesu), ili su toliko bogougodni pa to ne čine (kada pogledam Velju Ilića rekao bih da jesu), ili se samo dobro kriju (kada pogledam ostale, nešto mi je tu sumnjivo).

Setimo se samo divnih dana dok su nam padale NATO bombe, a mi smo se sprdali na račun Klintona i njegove Monike (Monika stisni zube; Klintone, ti si naša Monika; Monika, pa ti mu isisa mozak; Ako NATO hoće silu, Monika će popušiti Bilu; Smrt Klintonu, Monika narodu; Klintone, Srbija nije Monika da padne na kolena pred tobom). Princ Čarls je imao aferu sa njegovom dragom Kamilom, Kenedi je imao aferu sa Merlinkom, Miteran je imao ljubavnu aferu, Sarkozi takođe… A ovi naši?! SRAMOTA. Došlo je vreme da i mi imamo „Aferu na Andrićevom vencu“. Mi to zaslužujemo. Dobro, ne mora da bude gej afera, može i ova vaša obična, samo nek je bude. Ali, ko od ponuđenih kandidata je najbolji za takvu ulogu?

Ja živim u koferu. Pakujem se i raspakujem nekoliko puta mesečno. Od Minhena do Beograda, do sada, nisam putovala jedino brodom (prva plovna tačka je Regensburg) i nisam išla peške, sva ostala prevozna sredstva sam probala. Kvalitet puta merim samo količinom sati u kojima mogu bez stresa da mislim i planiram, što će reći najmanje volim da vozim jer tada moram da budem uključena. Novogodišnja putovanja sam provela u kratkoročnim i dugoročnim planovima i piskaranjima po reklamnim pamfletima koja sam dobijala usput. Evo, gledam na stolu sve reklamne brošure koje sam skupila u poslednjih 20 dana u kojima mi čestita pošta, kućni savet, nekoliko časopisa, fitnes centar, neka nepoznata udruženja- Novu godinu. I svi manje više imaju jednu zajedničku temu - Promenite se, i budite bolji(!) u Novoj godini...

Neill:

Svako dete želi da bude veliko, a svaki činilac u njegovoj okolini govori mu da je malo. Dete osvaja svoju okolinu bežeći od nje, dižući se na krilima i proživljavajući svoj san u mašti.
Petar Pan je omiljen medju decom ne zato što ne raste, već zato što može da leti i bori se sa piratima. Kod odraslih je omiljen zato što i oni žele da budu deca koja se ne bore i nemaju odgovornosti. Ali ni jedan dečak stvarno ne želi da ostane dečak. Želja za moći goni ga i dalje.

 

bez „undo" opcije

Kada

13. januar 2000. godine, Srpska Nova godina. Otpor organizuje neuobičajen doček na Trgu Republike, na mestu gde je svega dve nedelje pre toga Miloševićev režim organizovao svoj doček. Umesto tradicionalne proslave odlučujemo da Beograđanima priredimo šok. Plan dočeka se već nedeljama čuva u strogoj tajnosti.

Nekoliko dana pre toga, Srđa i ja idemo u Skupštinu grada (koju u to vreme drži SPO), pričamo sa Miškom Piratom i dogovaramo da Grad ustupi nama, Otporu, Trg Republike za organizaciju dočeka. Kada smo mu ispričali koji nam je plan, Miško Pirat kaže: "Vi niste normalni."

U večernjim časovima 13. januara u Grčkoj Kraljici, ispod prostorija Otpora, okuplja se grupa ljudi kojoj će nekoliko sati kasnije biti uručena priznanja "Heroji Otpora" za njihov doprinos borbi protiv Miloševićevog režima. Jedan od "Heroja Otpora" je i Rambo Amadeus. Kada smo mu ispričali koji nam je plan, Rambo Amadeus kaže: "A ja sam mislio da sam ja lud."

(da se nadovezem na zapochete teme)

Zainteresovaše me neke stvari oko VIP blogera i blogerki koje opazih poslednjih dana. Najpre, prijatno sam se iznenadio saznavši da je Strongman zaslužio taj status. Svaka čast - mislim da je opravdano. A onda, na nekim blogovima poče napadanje VIP autora i razmišljanje da li zaslužuju da budu u tom ekskluzivnom klubu.

Pomislih, verovatno sam propustio neke lekcije iz Osnovnog blogerskog vaspitanja (jedan od predmeta koji je predvidjen novom reformom osnovnog obrazovanja; već od prvog razreda osnovne škole). Pogledah ponovo par postova mesije bloga b92 Dejana Restaka, i nadjoh:

VIP

My babysitter has her bags packed.

One fine day, a couple of weeks ago, I heard the announcement that if the Radicals should win the upcoming presidential elections – i.e., Smiling Tommy Nik – that she was ready to pack up and leave the country.

Hm, I told her.

Građani Srbije treba da budu ponosni jer njihova prebogata zemlja sponzoriše sirotinju poput Richarda Gerea, Angeline Jolie, Nicole Kidman, Tommya Lee Jonesa, Julie Christie...

Toni i rokeri

/ili kako je Toni zaradio najveći honorar u karijeri/

 

Toni Fišer je trubač – skrimer.

Da podsetim: klasičan Big bend ima 4 trube, četiri trombona, pet saksa i ritam sekciju,

klavir, kontrabas, gitara i bubnjevi. Prvi trubač Big benda je isto što i koncert majstor  u Simfonijskom orkestru. Ovo je pojednostavljeno objašnjenje, a suština je u velikoj odgovornosti onoga ko svira prvu trubu.

Nota bene.

Od naših muzičara to je bio Mile Pavlović, koji je stekao zavidnu medjunarodnu karijeru na mestu prvog trubača. 

Glavna tema -- predsednički izbori -- predmet je mnogobrojnih analiza koje su onakve kakva je i politička situacija: neinventivne, lišene teorijske lucidnosti, u ravni zdravog razuma. Uglavnom čista dosada. Zbog toga, odlučio sam da ostavim izborne dileme glasačkom telu, jer je ono, po mojoj proceni, dovoljno zrelo da predvidi konsekvence svog (ne)izbora. I pozabavim se drugom temom, koja je reaktuelizovana na blogu, njegovim marginama, ali i van njega.

Dva dana nisam bio u prilici da pratim novine, te me interesuje sledece - da li su, molim vas, javili nesto novo o Bozinom Penkalu? Neke vesti, nove crtice iz zivota, nove anegdote - bilo sta? Ljudi, ubi me briga, razumite me. Nije mala stvar... Radi se o (istina falusoidnom, ali daj sta das) conditio sine qua non nase evropske buducnosti...

Kazite mi premrlom od brige, molim vas, da li su u mom dvodnevnom medijskom odsustvu javili kako mu je sada kada je Bozuretak doveo novog drugara - Rezervaciju Karte? Jel ima animoziteta izmedju Penkala i Rezervacije?

Piše: Boban Stojanović  

Sve ono što (možda) niste znali o pornografiji u Srbiji nalazi se u ovom blogu!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

I sometimes eat at a popular paladar, La Cocina de Lilliam, in Havana's upscale Miramar district. And whom do I find there? Diplomats, tourists, and other business owners. (José Luis Alonso: A Nation of Entrepreneurs?)

Kola se zaustavljaju u stambenoj četvrti sa jednospratnim porodičnim kućama. Iako su dosta oronule, kao i većina kuća u Havani, vidi se da su u njima nekada stanovali dobrostojeći pripadnici predrevolucionarne srednje klase. Sada je kvart, međutim, nalik mnogim drugim delovima grada, sa rupama na kolovozu i rupčagama na trotoaru, između kojih se deca probijaju igrajući bejzbol. Urbana geografija Havane, pogotovu kad se izađe iz turističkog centra, u sebi stalno donosi izazove nepredvidljivog. Ništa u toj ulici ne govori da se u njoj nalazi jedan od najčuvenijih kubanskih restorana, osim tri-četiri nova automobila sa privremenim tablicama koje se daju strancima i jednog sićušnog čoveka od šezdesetak godina koji sedi na šamlici na trotoaru poluotvorenih očiju.

Iza njega nalazi se zelena drvena taraba, sveže obojena, što je već samo po sebi anomalija koja može da privuče pažnju izvežbanom oku. Klimam glavom kratko u pravcu čoveka na šamlici, on ustaje sa nje, otvara vrata tarabe, i pokazuje na teška drvena vrata, očito zabravljena, koja vode u unutrašnje dvorište. Na vratima se nalazi interfon sa jednim dugmetom, interfon koji radi! Zvonim, i tridesetak sekundi kasnije masivna vrata se lagano otvaraju. Unutra je La Cocina (Kuhinja) de Lilliam.

Nemanja Šarović, mladi lav SRS-a i čovek koji je uspeo da za troškove prevoza na službenom putu naplati 1,6 miliona dinara (od Skupštine Srbije), pretučen je u Beogradu... Pretučen je u sred predizborne kampanje i to kada se aktivisti stranaka polako jure motkama oko plakatiranja. U toj jurnjavi napadnute su aktivistkinje DS-a, Ana Jeftović i Nađa Jovanović.

Aktivisti se biju, a lideri kao deca proizivaju. Ne znam da li ste imali priliku da vidite snimak susreta Borisa Tadića,

Revolucionarni pomak u ljudskom razvoju je kada mali čovek počne sam da se oblači. Što, naravno, prati dodatno rastezanje roditeljskih živaca, ali napredak je neosporiv. Dok potomak sedi u hodniku i vezuje prste pertlom u mrtvi čvor, na kome bi mu pozavideli i najiskusniji morski vukovi. Operaciju prati refren: »Mogu sam!«, a prisutnog roditelja podilaze žmarci od zadovoljstva