11. septembar: jedna godisnjica i jedna

fender_bender RSS / 11.09.2009. u 13:11

revolucija u vestini ratovanja.

Sve sto se dogodilo jednog utorka pre podne na Istocnoj obali Amerike osim dnevno politickog uticaja koji se kretao od takozvanih analiza takozvanih najistaknutijih analiticara sta ce se dalje dogadjati do konstatacije zvane 'ima boga' prisutne kod vecine kasirki po beogradskim samouslugama u taj isti utorak, rano popodne kada se vest prosirila, imalo je, nije preterano reci jednu mnogo siru istorijsku dimenziju: sada je sigurno da smo upravo prisustvovali i to uzivo, sto je jedna od retkih i najmanje zeljenih privilegija, jednoj od revolucionarnih promena u vojnoj istoriji. Tacnije u istoriji ljudske vestine i nastojanja da se izmedju sebe tuku i ubijaju. Dogadjaj ravan takvim kamenima medjasima u vojnoj istoriji kao sto je, da pomenemo samo neke, Epaminondino 'otkrice' tezista u borbenom poretku, Hanibalovo otkrice 'krila' koje je kod Kane toliko skupo stajalo Rimljane, izlasku mladih francuskih revolucionarnih armija iz suma pa preko potoka u blizini jednog opskurnog sela u severnoj Italiji lepog naziva Marengo i konacno, da pomenemo samo jos neke, kolonama nemackih tenkova koje su u prah i pepeo na svojim gusenicama raznele Evropu stvorenu posle takve kataklizme kakva je bio Prvi svetski rat.

Ljudska vestina medjusobne borbe koja se toliko otimala i otima bilo kakvoj naucnoj sistematizaciji, i ljudska sposobnost za najvece domete invencije bas na tom polju su jos jednom, kao i toliko puta do sada, porazile tehniku i uzdanje u nju. Vijetnam je bio, izgledalo je, zadnji rat klasicne ere u kome je jedna strana primenom najprostije analize 'cena - dobit' (mada se to nije tada tako zvalo) mogla precizno da sracuna svoje sanse za pobedu. I pobedi. Zrtvujuci tri miliona ljudi i zena svoje populacije za tu istu pobedu nad nemerljivo jacim protivnikom. Labudova pesma velikih gerilskih pokreta (u cijoj istoriji, svidjalo se to nekome ili ne, pored Kineza i Jugoslavija ima svoje istaknuto mesto) je naterala Ameriku da nauci svoju lekciju: ne mozemo i ne smemo zrtvovati svoje ljude ali zato mozemo, umemo i imamo tehniku i tehnologiju kojom cemo rat uciniti preskupim u ljudskim zivotima cak i takvim rezimima i ideologijama kojima ljudski zivoti nikada nisu preterano, ako su uopste, nesto znacili. Godine koje su sledile i koje se poklapaju sa onim sto zovemo krajem dvadesetog veka, sa eksplozijom tehnologije i prividnom humanizacijom sveta ucinile su da i strucnjacima rat postane nesto slicno hirurskoj intervenciji u kojoj ce se ono sto se zove javnim mnjenjem u najmanjoj mogucoj meri potresati nad krvavim prizorima koje je rat oduvek nosio i umesto toga diviti tehnologiji u njenom punom sjaju i dejstvu. I, istini za volju, broj zrtava, meren kriterijumima nekih proslih ratova, je bio prihvatljivo mali budi nam oprosteno sto se izrazavamo surovim i logicnim vojnickim recnikom. Zaboravila se pri tom cinjenica da se istorija vestine ljudi da se uzajamno tamane moze lako i najpreciznije prikazati kao vecita trka zrna i oklopa. Zrna koje u jednoj fazi probija postojeci oklop i oklopa koji u narednoj fazi razvoja manje ili vise uspesno pokusava da zaustavi to isto zrno. I tako u spirali za koju je izgledalo da je dostigla svoj kraj sa dominacijom tehnologije, koja je, tako je izgledalo, stavila tacku na tu vecitu trku i svela je u okvire uzbudljive video igrice.

Pokazalo se, tog septembarskog prepodneva, da nije. Da svako sredstvo u ljudskoj delatnosti koja se naziva rat kad tad izrodi i odgovarajuce protivsredstvo. Nezasticena u svojim avganistanskim gudurama, libijskoj pustinji ili bilo gde u svetu, svetska tehnoloska sirotinja je otkrila sredstvo da doaka tehnologiji. Na najprostiji moguci nacin. I da uhvati tehnologiju, a i Ameriku s njom, tamo gde su najosetljivije: jer sredstvo koje je na velika vrata uslo u istoriju ratovanja kosta u ljudskim zivotima manje napadaca nego napadnutog - u ovom slucaju Ameriku jer ju je posred lica upravo lupila cinjenica da vise pilota (a zadnjih godina jedino njih i rizikuje) gubi u intervenciji protiv jednog Iraka recimo, nego sto je, ko god da je, izgubio ljudi u ovoj vrsti 'hirurske intervencije' protiv nje same.

U razmatranju promena koje su doneli najnoviji dogadjaji u Americi ideoloska i svaka druga obojenost protivnika, kao i njihovi motivi nemaju nikakvu ulogu. Radi se samo o dve drustvene grupe koje pokusavaju da jedna drugoj silom nametnu svoju volju. Dakle, ratuju. 

Promene koje sama ta cinjenica donosi u vestini ratovanja i kosekvence koje ce iz toga proisteci nisu male. Vec sada se moze zakljuciti da je sa proskribovanjem terorizma i njegovom zloupotrebom i tumacenjem istog onako kako nekome trenutno odgovara (od heroja do najgorih zlocinaca) gotovo. Jer nazvati terorizmom ono sto je najmocniju naciju sveta dovelo u stanje najblize ratnom posle Gradjanskog rata nije vise ni pitanje dobrog ukusa. Americku sigurnost da i pored svih svetskih sukoba nijedan jedini izlog na Saksu u Petoj aveniji nece biti razbijen nisu uspeli da poljuljaju, a kamoli u delo sprovedu ni takvi tiranosaurusi kao sto su Hitlerova Nemacka i Sovjetski Savez. Sa svim svojim fon Braunima i hiljadama atomskih bojevih glava. Izloge na Saksu porazbijao je (fanatici ili ne, svejedno) mali broj zivih ljudi, bacivsi tako na otpad i za vrlo neodredjeno vreme odlozivsi sve price o robotizovanim vojnicima, da o hiljadama najsavremenijih aviona ne govorimo.

Torpedni camac je svojevremeno potisnuo cudoviste zvano bojni brod na stotinak kilometara od obale. Avion ga je tu granicu prvo pomerio za nekoliko puta da bi cudoviste zauvek proterao s mora i okeana. To samo pokazuje da u istoriji vestine medjusobnog ljudskog tamanjenja ulozena sredstva ne moraju uvek da budu srazmerna uspehu koji donose. Kao sto i pokazuje da je ulaganje onih koji su napad u utorak pre podne zamislili i izveli za samo par sati potpuno promenilo sliku ljudskih sukoba u blizoj buducnosti. Dok se odgovor ne pronadje kao i toliko puta do sada. Dalje, analiticari ce morati dobrano da se pomuce oko nalicemernije, najizlizanije i sirokim narodnim masama najvise popularisane karakteristike terorizma: tvrdnje da je to zlocin nad zlocinima jer ugrozava mirne gradove i ubija nevine ljude na celu sa obaveznim zenama i decom. Kao da su zene i deca izginuli ma gde i ma pod kojim okolnostima na svetu bili - krivi. Nisu. Bas kao i Njujorcani tog utorka pre podne.

A nazivati teroristima silu koja je za samo par sati bacila Ameriku u nesto sto se najpribliznije moze opisati kao posledica pravih pravcatih ratnih dejstava je, koliko pogresno, toliko i opasno. Opasno, jer ono sto se dogodilo Americi tog utorka, moze se dogoditi svakoj zemlji takozvanog razvijenog sveta. Svakoj zemlji u kojoj je broj ves-masina ili kompjutera na, recimo, hiljadu stanovnika, presao odredjenu vrednost. I u koju se mi, i pored svega sto nas je snaslo, na srecu ili na zalost u ovim okolnostima, jos uvek uklapamo. Nije ni vreme ni mesto za razglabanje o definicijama terorizma toliko drago ovdasnjim nazovi teoreticarima. Akt pojedinca ili male (pa, ponavljam, ma koliko fanatizovana bila) grupe ljudi ogranicen po vremenu, prostoru i posledicama ne moze se meriti sa aktom, tacnije posledicama tog akta, koji izazovu nacionalnu katastrofu onakvih razmera i uteraju predsednika najmocnije zemlje sveta u avion u koga nije usao ni za vreme najgorih kriza hladnog rata.

Jer, ma koliko na prvi pogled primamljivo bilo, tesko ce se naci slicnosti izmedju otmice ministara OPEK-a u Becu davnih sedamdesetih i preduzetih protivmera koje su u to vreme dale rezultate, sa onim sto se tada dogodilo u Americi i posledicama koje je izazvalo. Trazice se i preduzimati protivmere, ali ovog puta u otvorenom ratu.

I - trazenje protivmera ce biti tesko, dugotrajno i, iznad svega, skupo. Primera ima na pretek. Nista nece znaciti novi ogromni krediti proizvodjacima svih vrsta naoruzanja. Nista nece znaciti povecanje i usavrsavanje opreme za sve vrste nadzora nad putnicima i robom u svetu koji ne moze bez takozvanog protoka ljudi i ideja. Trazice se nova sredstva za suprotstavljanje najopasnijem protivniku koga ljudi imaju - drugim ljudima. A nas opomenuti da smo se prebrzo uljuljkali u sliku sveta bez sukoba i pored surove opomene i tolikih signala koje je takozvanom razvijenom svetu zadnjih dvadesetak godina slao upravo Balkan i koje je retko ko hteo i smeo da cita na pravi nacin.



Komentari (5)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

margos margos 13:32 11.09.2009

.....

u sliku sveta bez sukoba

Da li je to ikada postojalo osim u našim nadanjima?

Činjenica je da mnogi pamte gde su bili, šta su radili i u kakvoj situaciji ih je zatekla vest tog 11.septembra... slično kao Amerikanci za smrt Kenedija i mi za atentat na Đinđića. Nažalost, pamtljiv dan.
fender_bender fender_bender 14:38 11.09.2009

Re: .....

Postojalo je i postoji: ako nista drugo, kao vrsta polako, teturavo, ipak idemo putem u kome zlocin ako ne jos uvek i nasilje stize kazna.
Ma sta imali da zamerimo Hagu, ipak se postiglo da i takozvani mocnici ovog sveta iskuse osecanje obicnog kriminalca za koga uvek nasuprot mogucem dobitku stoji kao mogucnost - i kazna.
A covecanstvo ima prava na snove i nadanja. I srecu da se uvek nadje neko ko pocne borbu za neki od tih snova ili nada.

A da je dan pamtljiv jeste: ja ga pamtim i po tome sto je sajt CNN-a bio skoro sat vremena - beo.
I - jedno je sigurno: posle 11. septembra svet vise nije isti.
margos margos 21:18 13.09.2009

Re: .....

I - jedno je sigurno: posle 11. septembra svet vise nije isti.

Nije, zaista nije. Al' da l misliš da je bolji ili isto drugačiji?
Unfuckable Unfuckable 13:25 12.09.2009

odličan

tekst, ma koliko teorija o tom utorku bilo u opticaju - opet je odlično napisano, komplimenti.

Trazice se nova sredstva za suprotstavljanje najopasnijem protivniku koga ljudi imaju - drugim ljudima.

jezivo ali tačno.
muaddib92 muaddib92 23:05 12.09.2009

Re: odličan

Да, одличан текст, као и сви претходни. Комплименти и од мене.
И присећање - веома је било ружно овдашње ликовање над страдањем невиних, а са ове дистанце се можда милиграм оправдања, можда, може наћи у поистовећивању са чињеницом да је нападнута држава, моћна, арогантна, да су уништене зграде симболи њене финансијске силе која је равна или већа од њене војне силе.
А била је то, ваљда, многима и згодна прилика да се у себи присете страдалих у НАТО бомбардовању који су од стране Џејмија Шеја цинично проглашени 'колатералном штетом', па да помисле: ето вам..
Као што кажете - ништа ново. Homo homini lupus..

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana

Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana