Moja prva ljubav

M, ti sad stojiš na mestu
gde je trebalo da stojim ja...

Da li ću ići? Sumnjam. Mada pretpostavljam da bi trebalo, da bi bio red, jer, uzdam se u te zakone što dolaze pa da moj pritajeni(?) seksizam dobije i otvorenu, pravnu formu. Prošlog leta, na Igi Popu, srećem K, posle dva meseca leta, prijatelja, kuma, brata, pet kapija od mene, kaže:

- Svratio sam do tebe malopre, pita me Sava kad ćemo da se ženimo, ja kažem čim odobre ove brakove... Al nešto se bio smračio.. Šta mu je?

Krećem da se tuširam, par sati ranije tog istog dana, Sava Mariji priča kako svako treba da ima bla bla bla, ja kažem, usput, preko ramena: a što onda nemam ja? Pa što se ne oženiš pička ti materina! Hoću, sa K, čim odobre ove gej brakove, već se derem iz kupatila, Marija mu objašnjava...

Izlazim, on navikao na gluposti, al ja nastavljam: Bre nisam ga video celo leto! Ma reci Savo, ja i K, dve plate, biće bolji krediti (kriza ovde još nije bila počela), možemo da uzmemo trosoban stan, svako svoju sobu i dovodi koga hoće, možemo da plaćamo i spremačicu od para koje uštedimo od poreza za samce, imamo burme pa je jasno svakom šta nas i dokle zanima, i tako, milina jedna, i logično pre svega... O najboljoj svadbi ikada da i ne pričam! Kakva bi to bila žurka!

- Joj brate pa gde baš obojica da mu naiđemo danas! Pa vidim da mu nije bilo dobro, a znam da obično trpi svaku šalu!

Mesec dana kasnije Sava mu betonira dvorište:

- Pa OK si ti fizikalac, za svoje godine..
- E mali.. Jebo li te onaj tvoj.. (pa zastao)
- Kaži Savo, kaži... kum.. jel to?

Sava je samo sagao glavu, sklanjajući osmeh, i nastavio da lopata... Sad lopatam i ja o čemu i svi ovih dana da ne bude da nisam primetio. Šalim se. Želim da kažem zašto me cela priča preterano ne zanima, osim toga što je, pored Save u građevini, jedini koji me je u arhitekturi nečem ozbiljnom naučio, homoseksualac, i nikada mi to nije bio kriterijum za ljude. Znam da je sve zbog onih što nisu takvi, ali, ne mogu da se pravim da me preterano dotiče pa se držim po strani, neka mi ne bude zamereno. 

On i ja

S. je pao drugu i došao u naše odeljenje. Ljudima se obraćao sa: Alo masna droljo glupa daj mi gumicu ili prljavi retarde bolesni glup ti je vic. Sve je viceve znao. Nikada ih nije pričao, samo bi, kada neko počne, odmah rekao završetak, sa dosadom. Neverovatno šarmantno stvorenje na prvi pogled. Morao bi čovek biti budala pa da ga ne voli kad ga vidi.

Malo sam se plašio da mu se obraćam. Bilo mi je stalo šta će, tako divan, misliti o meni. Nasmejao se na neki moj vic u troli, tamo negde, iza ljudi. Bio sam ponosan na sebe i svoje zemunsko nasleđe: o hvala vam drugari moji na nečem novom, za njega, sa Vračara.

Nosio je jedne farmerke, par majica i fajerku, vojničku torbicu sa vokmenom u njoj, i ništa. Ja sam bio, onako taman, drugi najbolji učenik u odeljenju, potpredsednik odeljenske takoreći, arhitekta u najavi. On je imao kul društvo, ja sam vreme provodio sa ovim i onim, nekim nebitnim likovima, danas, i nekim prebitnim, što sam skontao malo kasnije.

Par meseci smo bili tako, na distanci, do rođendana jednog, u januaru. Slabo je ko došao i prvi put smo pričali više. Ispostavilo se da se znamo, odavno, da smo igrali fudbal u Grabovcu kao klinci, jer jedni su moja braća Sinđelići. Mene je i tada, davno, zbunjivala količina bolenja kurca za dati gol. Ja sam i tada, davno, bio naložen na sebe i sve shvatao sa žarom.

Narednih godina pili smo vinjak. Svako svoju flašu, po parkovima i žurkama, i sad, ne znam baš kako se to prvi put dogodilo... ma znam... Uopšte nije bilo nekih kul riba oko nas. Pre nikada nego retko. Tek od osamnaeste počeli smo da ih srećemo, češće. Blejačiš na žurci, umireš od smeha sa nekim, satima, onaj vinjak te radi, a suze idu i stomak već boli, jedva stojiš.. sve teže pričaš, a lepo ti, okreneš se ponekad, al sve su dosadne, i tako.. Već je tri, željan si nežnosti.. Logično je bilo sasvim da je deliš sa onim sa kim si i smehove i pameti i muzike i priče i sve.

Priđe tip, kucne nas po ramenu, kažemo izvoli, on nešto promrmlja i ode. Kasne devedesete pa ljudi nisu imali problem sa tim ljubljenjem i svim kad im se učini da će gej da im vrati, tako da zaboli. Kako je to izgledalo ne znam baš da vam kažem, pijan sam bio, onako, lepo, uvek.

Ekipa oko nas nije imala ozbiljnog problema sa tim, osim jedne devojke u koju sam bio zaljubljen, a ona u njega: To radiš namerno zato što si ljubmoran! Mislim, devojko, zaljubljen sam u tebe, ali.. šta god.

Poklonio mi je, sa dvojicom još, Wish...: Brate smaraju... Ne seri zemunski seljaku samo slušaj... Nikada nije zvao telefonom, nikada nije ispoštovavao dogovor, retko je i u školu dolazio, toliko retko sve to da mi ni danas nije jasno kako smo toliko vremena proveli zajedno, ili se sećam svakog sekunda. U gluvi sat, pred prvi dan mog prijemnog, zvonio je telefon. U kući još niko nije spavao, i, ne znam kako, znao sam da je on. Zove me, možda treći put, do tad:

- Ti sutra polažeš ovo? Ma ja sam nešto razmišljao, mislim, kako ti njima da objasniš da si ti taj.. OK kao crtanje i to, i ono što mi znamo, al kako njima baš da bude jasno.. I smislio sam.. Idi tamo i jebi im kevu.

Onda smo počeli da srećemo i neke Ok devojke, onda smo imali, svako svoje, godine raspadanja, pa su prošle, on se oženio, a rečenica, sa vrha, iz moje je čestitke, tim povodom. Čekaju sada dete, i zna M. da je volim, valjda, ali njega sam voleo tada kao ono kad se kaže da jednom voliš, i sve što radiš, misliš se, šta će taj neko na to reći. Kao ono prva ljubav, pa kad se desi, ostvarena. U nedostatku drugih ovu računam da je moja, takva.