Literatura

Senhor do Adeus

Dejan Tiago Stanković RSS / 17.10.2011. u 22:05

Kad ga prvi put vidiš na trotoaru, upitaš se:
- Šta je ovom čoveku? Zašto mi maše? - pomisliš da te je s nekim pomešao. Eventualno mu, ako si takav čovek, uzvratiš osmehom.
Kada ga drugi put vidiš kako ti maše, pomisliš da je nekakav dobroćudni čudak ili pijanica. Nasmešiš mu se i odmahneš mu.
Vidiš ga treći, četvrti, peti put. Stoji ispod semafora, pored saobraćajnog znaka koji zabranjuje skretanje na desno. Prepoznatljiva figura, visok i mršav, aristokratskog držanja. Uvek nosi naočare od crne plastike, zalizanu belu kosu i dugi šal. Uvek je besprekorno odeven, staromodno ali na svoju ruku, u odelu i dugom mantilu, uredan, obrijan i čist, kao da je krenuo u operu. Stoji, nasmejan i maše ti.
Uvek na istom mestu, u gornjem delu avenije, tamo gde se sustiče nekoliko ulica i gde je sa obe strane drvored, gde u svako doba dana i noći, prolaze automobili. Dok jednom ulicom jure, u drugoj stoje na crvenom svetlu. I tako naizmence. Ako voliš da mašeš, to je veoma dobro izabrano mesto.

Tek kad prođeš a čudaka ne bude, shvatiš da si se navikao na njega. Ako ga nema nekoliko dana zaredom zapitaš se gde je. Zabrineš se čak. Kad ga ponovo vidiš dvostruko mu se obrađuješ i prvo ti njemu mahneš i nasmešiš mu se. I on se nasmeši tebi, kao da te je prepoznao i mnogo ti se obradovao. I mahne ti. Odeš svojim putem a on ostane da pozdravlja ljude. I tako godinama. Iz večeri u veče, bezopasan, dobronameran, pozdravlja prolaznike ne tražeći ništa zauzvrat.

A kad bolje razmisliš, shvatiš da on u stvari i nije baš toliko osobit kako izgleda na prvi pogled. On je poput onih staraca što sede u parku na klupi hrane golubove i razgovaraju s njima. Ili onih što igraju šah. Jedino što je njegov hobi malo neobičniji, mahanje prolaznicima. On mahne automobilu, a ovaj mu trubne u prolazu.


Vesele dugokose devojke iz džipa u pokretu naginju se kroz prozor i mašu mu obema rukama:
- Zdravo, dragi! - dovikuju koliko ih grlo nosi.


Iz kola zaustavljenih  u bočnoj ulici na crvenom svetlu mladić ga pita: 

- Gde ste Vi? Što Vas nema?
Tad gospodin počne da objašnjava:
- Dolazio sam ali je bilo hladno ...
Ali svetlo na semaforu se promenilo i pre no što je on završio s pravdanjem, kola kreću a on im odmahne s onim istim osmehom koji je imao za sve i dovikne:
- Adeus! - oni mu odgovore kratkim cijukom sirene.

 

I tako celih deset godina. Pozdravljajući ljude postao je urbana legenda. Nazvali su ga Senhor do Adeus - Gospodin Zbogom. Svi su ga prepoznavali ili su makar bili čuli za njega, ali ga je retko ko poznavao.

O njemu smo saznali više tek nedavno, kada su novine objavile:

Umro je popularni Senhor do Adeus

Saznali smo kako se zapravo zvao, koliko je godina imao, da je živeo sâm, čime se bavio. Saznali smo da je rođen tu u kraju, u kući svoje skoro izumrle bogataške porodice i da je pre desetak godina iz nepoznatih razloga počeo da izlazi na ulicu, svaki dan posle večere, uvek na isto mesto na aveniji. Tu bi stajao i mahao oc deset do jedanaest-pola dvanaest, ako nije bilo kiše.

                                                                                  ***

U subotu uveče, nedelju dana pošto je umro bilo je toplo veče. Na mestu gde bi da je još među nama u to doba stajao Gospodin Zbogom, sakupilo se stotinak ljudi. Nešto kao spontana komemoracija. Međusobno su razmenjivali šta je ko znao o Gospodinu Zbogom.
Pojavile su se i televizijske ekipe. Zapitkivali su narod. Zvezda večeri bila je gospođa što tu blizu drži uličnu tezgu. Ona je, kaže, lično poznavala Gospodina Zbogom. Često bi mu, iz ljubaznosti, poklonila pečeno kestenje, a leti sladoled. Kaže da joj se često jadao:
"Samoća je jedna veoma zla gospođa. Ona me proganja po kući i kinji me, posebno izvečeri, u tajnosti. Ali njeno carstvo je između zidova praznog stana. Zato joj pobegnem i dođem ovde, među ljude, gde mi ne može ništa. To je moj način da joj napakostim, nisam se boljeg setio, osim da idem u bioskop. Znam da misle da sam matora budala, ali ne sekira me to. Kako mi je i šta znači biti usamljen znam samo ja."  citirala ga je.
- Nije on bio lud. Bio je pametan. Samo je voleo tako da se izražava, čudno, poetski - objašnjavala gospođa s tezge - mučenik. Malo je i zaplakala.  


Veliku većinu ljudi na pomenu su činili oni koji ga nisu poznavali. Da su na vreme razumeli njegovi samoću možda bi mogli malko da mu olakšaju. Ko u životu ima toliko prijatelja ne mora da izlazi na ulicu da maše. Došli su i neki od onih oni koji su ga viđali samo kroz prozor kola ili autobusa u prolazu. Došli su, naravno, i besposličari i oni sto vole gužvu, par policajaca u iniformi i par u civilu, ya svaki sluçaj, oni što vole ulične manifestacije i slučajni prolaznici koje je zainteresovala ili dirnula priča.

I nije to nije bio tužan događaj, baš naprotiv. Veseli ljudi uz ivičnjak mahali su kolima u prolazu. Kola su im odgovarala trubeći, a mnogi nisu ni znali zašto. Nije tu bilo ničega tragičnog ni dramatičnog osim što bi gospođa što drži tezgu svako malo puštala pokoju suzu.

Tako su mahali do ponoći. Onda su se polako razišli kućama. Posle ga je neko naslika na zidu kuće odmah prekoputa. A posle je neko tu slliku prekrečio. Nema veze, svaka kuća kad tad nestane. Zato je drugi napisao pesmu. Za pevanje.

 

 Foto: Vladan Arsenijević (C)

Atačmenti



Komentari (29)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

etotako etotako 22:33 17.10.2011

šešir dole

to je to.
blogovatelj blogovatelj 22:55 17.10.2011

Re: šešir dole

to je to.


I ja kazem - sesir dole.
Bio sam dvanaestogodisnjak i sa roditeljima letovao u Ohridu. Na povratku sa plaze uvek je na jednoj raskrsnici stajao neki dobrocudni debeljko, gledao netremice u semafor, ali ne semafor za pesake, nego za automobile, onaj sto ima i zuto svetlo. Onog momenta kad bi se upalilo zeleno, najiskrenije se radovao nekoliko sekundi, otprilike kao sto se navijaci raduju kad njihov omiljeni tim da gol. Onda bi se svetla promenila, on postajao ozbilajn ponovo, zureci i dalje i cekajuci promenu i dobitnu zelenu kombinaciju. Pa se opet radovao.
Posle nekih pet godina, odem na letovanje u Ohrid, bez roditelja, sa drugovima. Igrom slucaja put ka plazi i sa plaze opet je isao pored istog semafora. Setio sam se bucka-veselnika i prijateljima ispricao pricu o njemu. Pri povratku sa plaze ga nadjemo na istom mestu, opet gleda u semafor i pocinje da navija kada se pojavi pobednicko zeleno svetlo.
Posle toga, kad god bi prolazili tuda, a i on bio tamo, zastajali bi i gledali sa njim u semafor. I navijali dok se ne promene dva tri zelena svetla. Bilo mu je mnogo drago sto je nasao srodne duse.
Svrati mi ponekad u misli i iskreno mu se obradujem.
builderka builderka 23:14 17.10.2011

.

.
Dejan Tiago Stanković Dejan Tiago Stanković 00:11 18.10.2011

kako je dobar osecaj

kad napises nesto i imas vise preporuka nego komentara! ne moze zemlja da me nosi.
jesen92 jesen92 11:38 18.10.2011

Re: kako je dobar osecaj

kad napises nesto i imas vise preporuka nego komentara! ne moze zemlja da me nosi.

..oduvek si voleo pohvale ali je najvaznije sto umes da ih nosis..hocu reci,vredi te pohvaliti...evo sad cu i ja da te preporucim i ovde i na fejsu...
NNN NNN 13:43 19.10.2011

Re: kako je dobar osecaj

imas vise preporuka nego komentara
Ti i Šabić ubedljivo vodite u toj kategoriji
st.jepan st.jepan 17:21 19.10.2011

Re: kako je dobar osecaj

kad napises nesto i imas vise preporuka nego komentara! ne moze zemlja da me nosi.

Evo, ću te dotučem još jednom.

A bio jedan konceptualac i u kraju oko Kaleniča.
Stariji čovek, dežmekast, skromno obučen, rekao bih, Albanac.
Njegov performans sastojao se u tome što je satima, potpuno nepomično, povijenih ledja i oborena pogleda, stajao na sred trotoara. Svaki dan na drugom mestu.
Kako je i kad na to mesto dolazio i sa njega odlazio, ne znam - nikad ga nisam video kako hoda.
Ni on ništa nije tražio, možda je - evo sad pomišljam - čekao da mu se neko obrati.
natasavb natasavb 21:29 19.10.2011

Re: kako je dobar osecaj

Dejan Tiago Stanković
kad napises nesto i imas vise preporuka nego komentara! ne moze zemlja da me nosi.


Potpuno opravdano.
Prica je divna. Procitala sam je cim si je okacio, a juce i danas slala nekim dragim ljudima, da im ulepsam dan.

Podsetila me na ovaj kratki film, posle cijeg gledanja sam kao i posle tvoje price razmisljala o tome kako cesto zaboravimo sta je u zivotu stvarno bitno.


Dejan Ninkovic Dejan Ninkovic 03:35 18.10.2011

thnx

divno...thanks...nedostaju mi ovakvi blogovi
janeznam janeznam 04:35 18.10.2011

Preporuka

Bravo. Prava priča za dobro jutro, dobar dan i laku noć.
sesili sesili 08:45 18.10.2011

Re: Preporuka

Divna, dirljiva priča! Znala sam da nije "iz nepoznatih razloga" počeo to da radi. Znam šta je samoća. Ali, juče sam bila na sahrani žene koja je čistila kancelarije u firmi gde sam i ja radila. Sa tugom sam se sećala tih vremena, kako smo se družila Naša Zora je bila iz Bosne, ja mlada domaćica. Donela je jednog dana "krompirušu" da nas počasti. Vruću, od kora koje je sama razvijala. Od tada je često pravim. Ali, tih druženja sada nema, nasledile su ih svadje, zavidljivost, netolerancija...
bocvena bocvena 08:45 18.10.2011

Što volim ovakve priče...

Nijedno slovo viška.
Čitav život u xx karaktera.
A govori o svima nama.
Tnx

jacHa. jacHa. 15:14 18.10.2011

está bem.

taman kad sam spremila link ove pesme i pisanu pretpostavku da je gospodin adeus zapravo još uvek živ, da je ta priča oko njegove smrti velika zabluda, da je po njega jednog sumraka na bulevar svratila gospođica da mesmo luz i da su zajedno... nestala je struja! već sam bila pokolebana nečijim komentarem da je proletos u lisabonu čuo o gospodinu, ja sam verovala da ga je dejan skroz izmislio (toliko je bilo istinito).
i - hoću kačim, neću kačim: cak! nesta struje.e, sad budi pametan.
bocvena bocvena 17:56 18.10.2011

Re: está bem.

Znaš kako naše babe kažu - Ko zna zašto je to dobro!
niccolo niccolo 11:26 18.10.2011

Možda nebitno

u gornjem delu avenije, tamo gde se sustiče nekoliko ulica i gde je sa obe strane drvored

ali, Liberdade? Pokušavam da zamislim mesto i njega na njemu...
jeca92 jeca92 17:37 18.10.2011

preporuka

Bas je lep tekst, ne samo zbog teme, vec i u moru ovih tmurnih dnevnopolitickih vesti a i u tom smislu aktuelnih blogova predstavlja pravo osvezenje...kao sto neko vec rece
kaolavanda kaolavanda 17:48 18.10.2011

...







ivana23 ivana23 18:41 18.10.2011

***



Mais de 200 pessoas prestaram homenagem ao 'Senhor do Adeus'
Olga Medenica Olga Medenica 21:02 18.10.2011

pisi malo vise

ovde
pa cu i ja vise da citam
hej-ho
urbansquares.com urbansquares.com 21:50 18.10.2011

Senhor do adeus

A onda je neko napravio i pesmu! Zato sam zaljubljen u lisabon.
http://www.youtube.com/watch?v=YgG2D4xxLCE&feature=player_embedded
ivana23 ivana23 22:01 18.10.2011

Re: Senhor do adeus

urbansquares.com
A onda je neko napravio i pesmu! Zato sam zaljubljen u lisabon.
http://www.youtube.com/watch?v=YgG2D4xxLCE&feature=player_embedded



Dejan Tiago Stanković Dejan Tiago Stanković 00:59 19.10.2011

Re: Senhor do adeus

to! hvala! pojma nisam imao!Sad cu da upotpunim uzvestaj. :)
docsumann docsumann 00:59 19.10.2011

to ja zovem

urbanom legendom

žalim što sam narušio odnos preporuka i komentara, implicirajući u oba smisla ...

bravo !
vladimir petrovic vladimir petrovic 08:01 19.10.2011

Preporuka

Dejan Tiago Stankovic
... kad napises nesto i imas vise preporuka nego komentara! ne moze zemlja da me nosi.

Ovo me podseti na onu staru, dobru pesmu "Don't talk just kiss"



Ovo me se, na kraju, vrlo dojmilo:
Posle ga je neko naslika na zidu kuće odmah prekoputa. A posle je neko tu slliku prekrečio. Nema veze, svaka kuća kad tad nestane

vesna.gm vesna.gm 09:25 19.10.2011

Lisabon

je već ionako predivan i obožavam ga, ali zbog ovakvih priča ga zavole ljudi i koji još uvek nisu bili tamo. Divan tekst, i preporuka k'o vrata!

urbansquares.com urbansquares.com 16:19 19.10.2011

senhor do adeus

Ovako majstorski ispricana prica, a narocito njen sadrzaj, navodi me na jedno poredjenje. Iz naseg Beograda i Srbije slusamo drugacije price: Devojku izboli u centru grada, mislili da je guy. Pedofil pop dobio medalju. Zabranjen skup drugacijih jer je neko pretio da ce na njih da pusti pcele ili utera u grupu ukradeni autobus!
Portugalija i Lisabon su u proslosti imali svoj deo nevolja. Fasizam [valjda i nacionalizam ide sa tim], diktatura, siromastvo, iseljavanje i jos ponesto. Mozda na primeru Lisabona i mi mozemo nesto da naucimo. Nevolje se ne lece mrznjom. Prijateljstvo i uzajmno postovanje, postovanje razlicitosti u svakom pa i u nacionalnom smislu je jedini put. Volimo se ljudi.
st.jepan st.jepan 17:27 19.10.2011

Re: senhor do adeus

mislili da je guy

valjda gay .
urbansquares.com urbansquares.com 20:49 19.10.2011

senhor do adeus

tacno "gay". izvinjavam se zbog greske.
mozda bi i "guy" moglo da ostane posto to oznacava osobu bilo kog pola, a to i jeste naravoucnije ovog teksta. postujmo svakog bez razlike.
ivana23 ivana23 23:27 20.10.2011

***

Intervju: Dejan Tiago Stanković, pisac i prevodilac

Lisabon, junak moje priče

Politika,
objavljeno: 21.10.2011.

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana

Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana