[Твој став је живот другог]
Фудбал само за 18+
За утакмицу репрезентација Немачке и Мађарске, град Минхен је тражио да се стадион осветли дугиним бојама. Овај захтев је настао као одбрана вредности на којима се (макар декларативно) темељи Европска Унија, а које је Мађарска отворено напала. Мађарски напад на хуманост је дошао у облику усвајања закона којим се забрањује јавно образовање малолетним лицима на ЛГБТ теме.
УЕФА је стала на страну Мађарске и донела политичку одлуку да покаже средњи прст вредностима Европске Уније и осветљење у дугиним бојама забранила.
То је подстакло немачке навијаче да изразе хуманистичке вредности па су многи од њих носили и махали заставицама у дугиним бојама, а један је истрчао на терен током мађарске химне и махао заставом у дугиним бојама испред њих. Стрелац победоносног гола за немачку, Леон Горецка, послао је љубав мађарским навијачима.
Претпостављам да је утакцмица приказана на мађарској телевизији иако је 18+.
УЕФА је издала саопштење како се залаже за укључујуће и разнолико друштво, као да су они који прате фудбал глупи.
Као и ономад Русија, када је донела сличан закон забране јавног образовања, и Мађарска је показала да мрзи своју децу ускраћујући им здрав психички развој.
Изградња идентитета
- - - - - - - - - -
TLDR: Изградња идентитета је много за*ебан подухват. Идентитет усклађује потребе тела са захтевима друштва. Ако омане његова изградња, настају психичке и друштвене сметње. Здраво друштво обезбеђује својим члановима потребне елементе за изградњу идентитета.
- - - - - - - - - -
Детињство
Још од детињства покушавамо себи да разјаснимо са којим смо то људима слични, од којих смо различити. По чему? Шта то 'ја' значи? Када нам други кажу 'ти, на шта мисле? Који доживљај 'себе' нам је исправан, а који погрешан?
Ако се већ ово постављање идентитета наруши конфузним порукама из окружења, особа може касније у животу да има много психолошки, социјалних, па и физичких проблема. Пример конфузне поруке би био прећутно саопштавање детету да је вољено кроз бригу о њему - бригу о исхрани, игрању, дружењу, а онда сопштавање „мрзим те“ кроз 'убијањем бога у њему'.
Постоји много нивоа на којима свој идентитет градимо целог живота. Још од детињства смо склони утврђивању сличности у директном контакту („ја и ти смо такви и такви“) или кроз индиректно поређење („ја и она/он смо такви и такви“). Мало нам теже пада утврђивање разлика, али су и оне важне за изградњу идентитета („ја сам овакав, а ти си таква и таква“, или „ја сам овакав, а она је таква и таква“).
У детињству, људи који су нам извор поређења долазе из непосредног окружења: из породице, уже или шире, или кроз посредовану социјализацију: у вртићу, школи, на тренинзима...
Пубертет
У пубертету, неколико година пре пунолетства, резервоар људи кроз које градимо свој идентитет - експлодира. Тада се постепено отварамо према ширем друштву, постајемо мање зависни од породице и најближег окружења, и трагамо за мање уређеним начинима социјализације.
Уколико навигација кроз велики број људи и изградња сопственог идентитета у све ширем друштвеном контексту омане, настају многи психолошки проблеми. Управо је у овом периоду најчешћи почетак паничних напада, биполарних епизода, депресивних епизода, психотичних епизода и схизофреније, почетак болести зависности од наркотика, дувана, алкохола...
Да бисмо избегли психичке тегобе и обезбедили себи осећај свог места у све већем и већем броју људи, свој идентитет градимо упоређујући себе са друштвеним групама и или ојачавамо сличности са појединим групама („ми смо овакви и овакви“) или ојачавамо разлике са групама са којима смо у контакту („ми смо овакви и овакви, а ви сте такви и такви“) или смо индиректно свесни да постоје („ми смо овакви и овакви, а они су такви и такви“). Овим дефинишемо себи шта је прихватљиво мислити, осећати, рећи, веровати и које је понашање прихватљиво.
У пубертету користимо друштвене узоре (моделе улога) да себи одговоримо на питање шта значи бити женско/мушко, другарица/другар, девојка/момак, успешна/успешан, прихваћена/прихваћен, навијачица/навијач, лепа/леп, гејмерка/гејмер, политичарка/политичар, музичарка/музичар... - листа може да се настави у бескрај.
Кроз друштвене узоре, који могу да потекну и из медија, књига, филмова - и кроз схватање њих на одређени начин, ми процењујемо да ли су те особине и начин живота за нас - да ли нам пријају или сметају.
Функција идентитета је да усклади потребе тела (за храном, водом, дружењем, љубављу...) са захтевима друштва. У пубертету сакупљамо и испробавамо елементе за изградњу сопственог идентитета који ће нам послужити за даљу социјализацију.
Одрасло доба
Уколико је читав овај комплексан процес прошао како треба, у маторим годинама имамо идентитет који нам омогућава квалитетну социјализацију. То обично значи да смо аутентични, да смо јединствени пресек скупова друштвених узора, модела, група... Да умемо да се идентификујемо са различитим групама, а опет са сваком само делимично. Аутентичност је резултат тога што је свако тело различито и што та телесна различитост захтева и различит идентитет.
Уколико завршимо са идентитетом који је дисфункционалан, онда смо у сталном стресу, анксиозности, параноји, пред пуцањем, напети, деструктивни и по себе и по друге.
Да бисмо достигли аутентичност нужно је да будемо изложени великом броју постојећих друштвених улога и фигура, како бисмо могли да изаберемо оно што је за наше тело функционално. Здраво друштво обезбеђује својим члановима што више елемената да буду доступни за изградњу функционалног идентитета.
- - - - - - - - - -
Злостављање законом
Мађарска је донела закон којим се забрањује доступност идентитетских елемената ЛГБТ особама у детињству и пубертету. Иако се овде ради о два различита телесна импулса - сексуалном (ЛГБ) и родном (Т), злостављање функционише на исти начин - друштвеним занемаривањем психолошких потреба деце. (Пубертетлије рачунам у децу.) И овим мађарско друштво показује да је болесно, да се окренуло против своје деце.
Како ће деца доћи до одговора на питања: шта значи бити ЛГБ или Т, какви све облици изражавања сексуалности постоје, који су конструктивни (на корист), а који деструктивни (на штету); како ускладити родност са полом? До одговора на на питање какви су у романтичним односима: страствени и драматични, или пре суптилни и деликатни, или су можда нека комбнација или нешто треће?
Ако је изражавање сексуалности и родности забрањено, где ће да чују то изражавање и дођу до своје приче? Како ће да самеравају себе, ако остану без метра? Како ће створити свест о томе какви су, ако остану без огледала?
Зашто је Мађарска осудила своју децу на психолошко мучење? Зашто им је ускратила прилику да поставе и изграде свој идентитет у критичним периодима живота, у периодима чија је функција управо то - поставка и изградња идентитета? Зашто се покушава са психолошким сакаћењем?
Зашто Мађарска жели стварање дисфункционалних идентитета? Дисфункционално друшто?
Зашто Мађарска мрзи своју децу?
Данима већ покушавам да дођем до назнаке одговора на ово питање.
Да је ово националистички трип, Мађарска би прихватила мађарску децу. Она је и њих оштетила. Можда је показна вежба, демонстрација моћи да држава може да злоставља како кога хоће и како се политичарима ћефне? И да то може да учини легалним? Да сутра могу тако са било ким?
Ово најмање личи на идеолошку причу. Можда је само политичко препуцавање као ономад код нас са Прајдом. Када се испоставило да је цела расправа око легитимности и легалности ЛГБТ особа само празно наклапање и трабуњање, а да се радило о борби политичких и финансијских центара моћи у Србији, преко леђа обичног човека.
Суманута рационализација Орбана је да треба родитеље оставити на цедилу и пребацити сву одговорност и посао на њих када је изградња сексуалног и родног идентитета у питању. Као да су захтеви које савремено доба ставља на родитеље мали и безначајни, па хајде да им отежамо.
Задатак државе је да омогући и олакша родитељима да се побрину за своју децу. Да организује економију тако да родитељи могу да прехране, обуку и својој деци пруже кров над главом. Да организује дечји живот тако да деца могу да се школују, да се играју и забаве спортовима, концертима и другим активностима. Да организује такву културу која ће деци омогућити да се психолошки развијају. Замислите да све ово падне на леђа родитеља?
Да ствар буде гора, то важи само за родитеље ЛГБТ деце. Сада се у Мађарској дискриминација ЛГБТ деце проширила и на њихове родитеље. Ово као да је отворени позив родитељима да мрзе своју децу јер су их изложила дискриманицији које не би било када та деца не би постојала. Божемесачувај.