Mani Matter je legenda švajcarske (bernško-nemačke) šansone i svaki Švajcarac (posebno iz nemačkog govornog područja) će sa ponosom pričati o njemu. Bio je doktor pravnih nauka, po zanimanju advokat, otac troje dece, šansonjer na gitari i humorista. Govorio bi da kako nam za sporedna zanimanja i hobije ne ostaje dovoljno vremena moramo im se posvetiti najbolje što možemo. On je svoj "hobi" doveo do perfekcije toliko da su njegovi stihovi (p)ostali inspiracija mnogim muzičarima (imena Polo Hofer i Stephan Eicher vam verovatno ne govore puno iako su oni prilično popularni muzičari u CH) a deca ih uče u školi. Stefanova obrada numere "Hemmige" (Hemmungen = prepreke) u ciganskom stilu je bila toliko popularna u Francuskoj da su je na koncertu u pariskoj Olimpiji svi posetioci pevali na tečnom bernškom nemačkom.

NJ K VŠta pametno možemo reći glede serijala „Brojke & Slova & Fotelje“ koje smo bili prinuđeni da gledamo prethodna tri meseca ? Ništa pametno i ništa novo. Čak i da u narednih par nedelja naprave nekog monstruma koga ćemo zvati Vladom (ne muško ime, nego institucija), to post-Đurđevdansko delo neće značiti ama baš ništa svima nama kojima je ta institucija/prostitucija bitna jer se bavimo pravosuđem, ekonomijom, društvenom zbiljom, umetnošću, poljoprivredom, građevinom, komunikacijama, internetom, ali i onima koji se igraju strepnje za 15% teritorije na slovo K. Naprosto, ako se taj Frankeštajn slučajno i sastavi, ovo stajanje svekolikog života će se pretvoriti u kretanje puža. Konsultacije u toj budućoj Vladi izgledaće isto oko svakog mogućeg pitanja, a Njegovo Premijersko Veličanstvo Puž VK II (ako ponovo postane vlastan) će da se uvlači u svoju kućicu svaki put kada treba napraviti neki normalan korak koji se podvodi pod vođenje države. Ako ga iko dirne dok je u kućici, vrisnuće „Kosmet“ i rasterati sve one koji misle da treba nešto da radi.

 U mome susedstvu postoji frizerski salon „Meda“ koji je, izgleda, na ceni sudeći po tome što je, uprkos činjenici da spada u one skuplje u gradu, često pun. Ja se tu ne šišam, ne toliko što bih žalio pare nego zbog toga što sam navikao da odlazim kod gospođa Jele u frizernicu koja se nalazi u okviru hotela Mažestik.         

Nikada nisam potpuno verovao u priču nekih ljudi koje inače veoma cenim da je sve oko vlade odavno dogovoreno, mada je dosta toga ukazivalo da možda jeste. Nije jer Tadiću, kakav god da je, oni ne mogu verovati.

Sve bi mu dali, osim jednog.

 I, šta i kad dalje?Odavno pravim svoje top liste političkih dešavanja i/ili pojava u toku nedelje, meseca, godine, pa  pratim  kako iste vesti  plasiraju ( ako ih uopšte uvrste u vesti i teme) B92 i Danas. Poredim i sa onim što mainstream mediji smatraju najbitnijim, sa onim što fura treš, sa onim o čemu priča moja ekipa, sa onim čime mi keva ujutro počne prvi telefonski izveštaj, sa onim što mi ćale prvo kaže kad se vidimo, sa onim čime me Nemanja ujutro sačeka u kancu, sa onim o čemu  ćaskam sa šefom....sa onim što privlači pažnju autora i komentatora na blogu. Ima odstupanja znakovitih, da se ne lažemo.

KGB’s internet ‘provision’ has been messing with my head again. The call centre has been shamelessly blaming my computer. I know it ain’t the case. They have promised engineers. I know they aren’t going to come. And so after several weeks of CSI-like investigation, the only explanation for three months (and counting) of delays and prevarication is what is really going on at KGB’s call centre:

ma, volim te, samo se pravimGledas me okom zene koja moli
Mazis se bez dodira i dokazujes svoje
A sve sto je tako dobro, dobro u meni
Pustas da ode, da se kotrlja, lije niz obraz

Ti nikada neces
Neces moci
Pretvoriti mene u jednog od njh

Kao macka ti kruzis oko mene i zoves moje ime
Kao macka ti zaboravices sebe i skocices na mene 

Već decenijama prolazim preko Terazija i uvek me, svaki put, opomene neuređena rupa tamo ispod hotela Moskva ka Zelenom vencu. Retko koji prostor u Beogradu je bio predmet tolikog interesovanja arhitekata i naravno građana. Logično, to je najvažnije mesto u Beogradu, možda pored Kalemegdana i ušća reka i nema nečeg što tako jasno pokazuje da je to centar svega.

VIP?Stigao je dugo očekivani VIP Veliki burazer.

Blic je pre neki dan objavio da će se u kući Velikog brat pojaviti Goga Sekulić, Olja Karleuša, Dragutin Topić, Niggor, Ivan Gavrilović, Deen i Dragan Marinković Maca. Kada sam pročitao tu vest, bio sam u fazonu pa i nisu im neki poznati. Sada mi je žao što spisak iz Blica nije istinit.

U kući velikog brata pojavile su se aktuelne trećerazredne zvezde i ispušene muštikle, koje nisu bile poznate ni kada su bile na vrhuncu svoje karijere i kojima će 50 hiljada jura stvarno dobro doći (za zatezanje i ugradnju novih silikona).

Znate li onaj kad na Muju naleti voz koji izlazi iz tunela. Lezi Mujo tako sav ufasovan i ugipsan u bolnici, doleće  Fata sva u paranoji, sa namerom da svog čoeka vrati u prethodno stanje. Vadi limunove, čokolade, ukrštenice, preobuku  i čajnik. Puni ga, uključuje u struju i čajnik počen da pišti. Uto Mujo, koji baš i nije obraćao pažnju na to šta se sve dešava, skoči sa sve onim ekstenzijama i počne štakama da ga lupa. “Šta ti je”, pita Fata. “Ma treba to zatući dok je još maleno,” odgovori  Mujo.

Veče 4.maja, Holandija. Svake godine, tačno u 8, život prestaje na dva minuta. Autobusi stoje isključenih motora, kelneri u kafićima ukipljeni su sa poslužavnicima u rukama, muzika je isključena, biciklisti zaustavljeni na sred ceste... Semafori uzalud menjaju boje. Dva minuta ćutanja za žrtve Drugog svetskog rata, već 62 godine za redom.

U Srbiji je Drugi svetski rat bolje ne pominjati. Četnici su pred zakonom odavno izjednačeni sa partizanima. Samo pred zakonom. U svemu ostalom Srbija se trudi da im nadoknadi pažnju koja im je dugo uskraćivana. Od državne politike i državnih simbola do popularne kulture. Samo ne mogu još da se dogovore da li četnički pokret treba rehabilitovati kao fašistički ili antifašistički.

Zataškavanje pokušaja ubistva - gost autor Nenad Prokić.

Do ponedeljka je 1500 osoba potpisalo peticiju

Nije nam dosadilo da ponavljamo: pune tri nedelje od pokušaja ubistva novinara Dejana Anastasijevića i njegove porodice, nema nikakvih rezultata istrage. Zašto je mesto ministra policije ili šefa BIA važnije od sudbine čitave zemlje? Koga kriju i štite Koštunica i Jočić? Zašto tako panično, po cenu propasti cele zemlje, pokušavaju da zadrže ove dve pozicije? Kome su se obećali?

Piše Nenad Prokić

"Onog istog dana kada je Neko postavio bombu na prozor novinara Anastasijevića, naleteo sam na beogradski grafit: Pametni, ne popuštajte više, stanje je kritično!

Borise, Život čeka...i čeka...● Zato što će novi izbori koštati novih 12 miliona eura.

● Zato što Srbija nema ni vladu, ni skupštinu, ni budžet, ni vrhovni sud, ...

● Zato što su pregovori o priključenju Evropskoj uniji stopirani više od godinu dana.

 euforija i optimizam!● Zato što su vam najvažnija ministarstva sile.

O semantičkoj hiperinflaciji

pise Zox

Svedoci smo da je u poslednje dve decenije, tokom onog perioda kada je Srbija uporno generisala ratove i pothranjivala anahronican koncept nacionalne države, stvorena takva politička atmosfera gde se tendenciozno negiraju ne samo istorijske činjenice, nego i obične činjenice iz svakodnevnog života; semantička inflacija što se proširila iz sfere političkog govora, zahvatila je i običan govor i pretvorila ga u medijum potvrdjivanja neke vrste društveno poželjne paranoje. Poriče se sve, pa i ono najočiglednije. Medijska laž, još bolje medijski orkestrirani lavež, u kojem i danas odzvanjaju dobro uvežbani tonovi ratnog huškanja, služi dezorijentaciji običnih gradjana i naručenom falsifikovanju sadašnjosti i prošlosti. Falsifikuje se sve, od biografija, diploma, Šengenskih viza do već utvrdjenih istorijskih istina. Čak su i najobičnije reči izgubile svoj pravi sadržaj ili se koriste suprotno od svog denotativnog značenja; tako se i najnoviji napad na porodicu novinara Dejana Anastasijevića i njega samog, postavljanjem bombi pod prozor njegove spavaće sobe, u službenim saopštenjima vlasti naziva “pokušajem zastrašivanja”, da bi aktuelni ministar kulture, inače bivši dopisni saradnik Zemunskog klana, otišao čak i korak dalje, posavetovavši napadnutog novinara da se preseli sa porodicom u neki bezbedniji deo grada ili da izabere neku drugu, manje opasnu profesiju.

Ovog vikenda u Solunu sam dala tacno 47 intervjua. Raznim medijima iz raznih zemalja, na raznim jezicima. Našim ipak najmanje, nije bilo previše zainteresovanih novinara da čitav dogadjaj. Govorila sam na političke teme i na pozorišne teme, uvek u svoje ime, ne predstavljajući nikog drugog. Dala sam i dugačak intervju čuvenom poljskom listu Gazeta viborča, iz kojeg je Beta danas izdvojila jedan deo. U tome nisam rekla ništa novo, ništa što do sada nisam javno govorila, a to je da mislim da vlast laže sopstveni narod pretvarajući se da ne zna da je Kosovo za Srbiju izgubljeno. Kakva strašna jeres u trenutku kad sekta iz Belanovice blokira čitavu zemlju već punih godinu dana, praveći se da upravo sada, u odlučujućem trenutku, spasavaju srce Srbije! Kako sam samo smela da se drznem? Znate kako? Lepo.