Reformisano sudstvo ministarke Malovic, tj sudstvo koje ce da donese preko potrebne promene u nacin funkcionisanja pravosudnog sistema u Srbiji i time nas dodatno priblizi Evropi, osudilo je napadace na Teofila Pancica.

Na tri meseca zatvora. 

Onaj nesretnik sto je napesnicio Velimira Mahatmu Ilica dobio je od tog istog suda cak 2 godine.  

Bogoljuba Arsenijevica Makija to isto (reformisano) pravosudje jos uvek goni po montiranoj optuzbi iz vremena Miloseviceve jednokrevetne diktature.

Marku Milosevicu u tom istom pravosudju zastarilo proces. Navijaci iz

Pišem ovo u pomalo depresivnom stanju.

Bio sam danas popodne u Skupštini grada, na komemoraciji Radomiru Konstantinoviću, velikanu pisane reči, književniku i filozofu, jednoj od najznačajnih ličnosti srpske kulture u njenoj istoriji.

Došli su na komemoraciju njegovi prijatelji i poštovaoci. Prigodno slovo su održali Nenad Prokić, Mirko Tepavac, Filip David i Latinka Perović. Svi redom su govorili veoma nadahnuto.

Ono što je bilo više nego zapanjujuće jeste činjenica da na komemoraciji nije bilo ni jedne kamere, tek po koji novinar pisanih medija i dva - tri foto reportera.

ali ne nestaje

 

"Ispod površine naše provincijalne samodovoljnosti krije se strah od tegoba privredne i socijalne transformacije, od raskida sa tradicionalizmom i isključivošću nacionalnih ideologija.

Vladimir Putin je, u subotu, došao u Sloveniju da u crkvici Sv. Vladimira oda poštu sinovima Rusije. Pre sto godina, tokom Prvog svetskog rata, je samo pod jednom snežnom snežnom lavinom poginulo 110 ruskih ratnih zarobljenika. Bila je to već treća lavina, pre nje su dve pod sobom pokopale bar 360 njih. Ni danas se ne zna koliko je tačno ruskih zarobljenika poginulo ne samo pod tom lavinom, nego i od drugih lavina, teškog mraza, iscrpljenosti i rada na prisilnoj gradnji planinskog puta preko planinskog prelaza Vršič, pod graničnim prelazom Ljubelj, u Julijskim Alpima, na 1611 metara nadmorske visine, koji je za Austriju bio od strateške važnosti. Zbog toga je deo korpusa od deset hiljada zarobljenika, koliko ih se tada nalazilo u logorima u Sloveniji i mahom su dovedeni sa Galicijskih ratišta, poslala da gradi taj put i usput umire. Pretpostavlja se da je, prilikom te gradnje, život izgubilo oko hiljadu ruskih zarobljenika. Austrija ih nije štedela.

     Jurošnja vest o smrti Umberta Eka zatekla me je, kako se to obično kaže, potpuno nespremnu. Poslednjih godina, pa i meseci, bio je toliko aktivan, objavljivao knjige i pisao za svoje redovne novinske rubrike, kao da je žurio da što više započetih poslova (a bilo ih je na pretek!) obavi. Nadala sam se da će još dugo biti među nama, da će biti još seminara na kojima ćemo mu mi, njegovi prevodioci, predočavati na kakvim smo slatkim mukama dok prevodimo njegove tekstove...

Čovek nije niotkuda dok mu neko mrtav ne počiva pod zemljom.
(Hose Arkadio Buendija u Sto Godina Samoće, G.G. Markes)

Ne dozvoli tad da naprave od toga tužni treći čin"