Kako obići Pariz za dva dana

Nikako. Ovaj sam naslov stavila samo da vas uvučem u zakasnelu priču o Parizu, hrani i piću, Bob Marliju, štrajkovima i poslu koji je Fond za podršku investicija u Vojvodini išao da obavi.

Sajam hrane i pića SIAL 2010. - Bob Marley.

Pronađi vezu. Pusti mašti na volju. Da ste, recimo, vi naslednici krvi, imena i brenda ove muzičke ikone, šta bi ste radili na sajmu hrane i pića?

Veza je tako neočekivana i efektna, da će oni koji na nju imaju pravo - a to je porodica Boba Marlija - sasvim sigurno profitirati, možda čak i na diskutabilnom proizvodu, a sve zahvaljujući efektnoj marketinškoj kampanji i univerzalnom brendu. Bar je efektan bio njihov nastup na najvećem svetskom sajmu hrane i pića SIAL u Parizu. „Marley Beverage" kompanija reklamirala je piće „Marley's Mellow Mood" (all-natural relaxation), koje je izgleda jako zdravo i srećno. Šta treba Marlijevoj porodici da proda bilo šta? Veliko platno sa likom globalne ikone, Marlijeva muzika i Marlijev sin, koji se izvoleo nasmejan fotografisati sa svima koji su to želeli. „Dajte meni tri velika pakovanja!", došlo mi je da vrisnem, preskočim sve one ljude i kamere i slikam se sa Sinom.

U čast Marlijevog života, zaostavštine i misije, obeležene bogami i počestom (24/7) konzumacijom „smešnih cigara" (što bi rek'o Del Troter Rodniju Troteru), Marlijeva porodica kreirala je čitav pokret posvećen zdravlju i pozitivnom pogledu na život, i to 100 % prirodno. O slatka mala izvrnuta torto! Ili je marihuana ipak zdrava, ili je ovo dokaz da uz dobru kampanju imaš kartu do svemira, ili bar do Pariza. Ne kažem da njihov sokić nije zdrav i da nije 100% od biljaka, niti aludiram da je od one biljke, ali kada kažemo zdravlje, ipak pre pomislimo na mlade sportiste, dečicu kako trče po parku i bebu rumenih obraza. Ali, Marli je Marli. .

Kada mi idemo na specijalizovane sajmove, najčešće iz oblasti investicija, auto-industrije i nekretnina, ili pravimo odvojene prezentacije za targetirane predstavnike kompanija iz određene oblasti, naš brend je Vojvodina. Ma koliko se nama činilo neverovatnim, mnogo sveta baš i ne zna šta je Vojvodina, nisu baš sigurni ni za Srbiju, ili znaju, ali bolje da ne znaju, jer njihovo znanje o našoj zemlji u potpunosti treba da bude resetovano. Ne bih da zalazim u priču sada o tome kako i zemlju treba resetovati, ali vam ipak iz našeg iskustva mogu reći da se za poslednjih nekoliko godina promenio stav kod jednog dela potencijalnih investitora, naročito onih iz Nemačke, Italije, Slovenije...

Pa, kako privući pažnju na značajnim sajmovima poput pariskog SIAL-a, Global Connecta u Štutgartu, minhenskog sajma nekretnina i investicija Expo Real, Real Vienne, Automehanike u Frankfurtu, MIPIM-a u Kanu? A kako drugo do štandom, brošurama, vizuelnim identitetom, zapravo kompletnom „ikonografijom" koja će privlačiti oko i zadržavati pogled. Biti prepoznato i ostati upamćeno. Postići to da kada ljudi vide vaše boje i logo, znaju ko ste i čime se bavite. Doslednost nije tako loša. Ne bih da banalizujem, ali ponekad i sama tako bolje razumem stvari. Na koju vrstu muzike pomislite kada vidite sledeću sliku: noć, pustinja, mrtvačka glava, motor juri pored? House? Disco? Funky? Ili ipak heavy metal? Bio bi možda blues da nije one mrtvačke glave. To je ikonografija heavy metala i samo taj jedan simbol pravi veliku razliku. Ili, drugi primer. Kakve su šanse neuglednoj devojci u kafiću punih ovih naših ludih modelsica da dokaže momku da je zanimljiva i pametna. Teško, jako teško. Neće ni prići njenom štandu. Budi ti malo prvo lepa, pa ako još posle shvati da si i pametna, ihaaaj...

Ako privučemo prvo pogled, onda možda dobijemo i pažnju i koji minut da objasnimo ko smo i čime se bavimo, ili, u slučaju VIP Fonda, šta je to Vojvodina, gde se nalazi, kakva joj je privreda i kakva industrijska tradicija, radna snaga, kakva joj je poslovna klima i zašto bi mudar poslovni potez bio doći i baš u njoj započeti biznis. Možda bi nam lakše bilo da je Marli bio iz Vojvodine, ali kako, avaj, nije, moramo da prodamo ono što imamo: tradiciju, dobru radnu snagu, konkurentnu cenu, geografski položaj, multilingvalnost i multikulturalnost, zemlju, napuštene hale, greenfield, brownfield, svega ima. I na kraju, ima ovde već znatno više od 200 stranih kompanija, koje odlično posluju, koje nisu otišle u vreme krize, i od kojih neke i reinvestiraju. One su nam najbolji ambasadori i ništa ne može u Srbiju da privuče bolje nove investitore od „Success stories". Svaki dobar nastup ili dobra prezentacija mogu da rezultiraju dolaskom strane kompanije koja će da zaposli nešto sveta, da izdigne malo iz čamotinje privredu cele opštine, a kada ih se nakupi, i Vojvodine i Srbije. 

Paris, Paris.....

Patetika je sasvim u redu u ovom slučaju. Dođe mi da zasviram harmoniku. Da se razumemo, skoro ništa ne možete videti za dva dana, ako radite za videla. Priča o Parizu počinjala je s večeri i zato su mi sve fotke, osim onih sajamskih, radnih, mračne. Ono na šta se nisam pripremila to je njegova veličina. Izlazili smo sa aedroma Šarl de Gol sat i po vremena, aman! Kada predate kofere, ili kada izađete iz aviona, idete gore dole, levo desno, gore dole, pa onda dve stanice metroom, pa opet uđete u zgradu, na još malo pokretnih stepenica. Prvog dana, kada su sve one hiljade ljudi počele da izlaze iz sajamskih hala i kreću se prema jednom od tri prevoza (šatl bus, voz, taxi) shvatili smo još jednom kako se tamo radno vreme i putovanje na i sa posla, malko drugačije moraju organizovati. Ajd, ogroman je sajam, ali ipak, čekali smo u redu za taxi više od dva sata!? Vidi sliku. To dole je pola reda, isto toliko već smo prošli iznad tunela. 

Ali neka! Ja sam, gurajući koferom i smrznutih nogu, uporno ponavljala:"Jaaaaaaooo, čekamo red u Pariiiizuu!" (kao Ljubinka Bobić u „Diližansi snova"). Pomislila sam u jednom trenutku da sam profesionalac koji je u Pariz došao poslovno i da je upravo sada momenat kada bi trebalo da budem krajnje indisponirana zbog loše organizacije, hladnoće i najavljene generalne blokade zemlje, sa sve otkazanim letovima, ali ja sam i dalje ponavljala da je to ipak, jelte, red u Parriiizu, i neka je red, šta fali, ipak je to pariski jedan red, i šta ako ne bude ništa radilo i ako ne bude ništa vozilo, bar ćemo ostati, nema veze što nema mesta po hotelima jer ni drugi ne mogu da odu i što možda neće biti zanimljivo kada oni budu izvrtali i palili kola, drugačije je to....Što bi The Ramones rekli, teenage lobotomy.

Prvo veče, nakon tog reda i smrzavanja, zapljunuli smo se u sobe, otišli da se prepariramo kasnim, večernjim mesom u obližnji restorančić, sa projekcijom da ćemo odmah posle večere na spavanje. Aha. Izađemo samo malo da se prošetamo po kvartu, čisto da svarimo večeru, kad ono, ispred nas, maltene na dohvat ruke - Trujumfalna kapija! Pa, kako na spavanje, KAKO? I krenemo. Petnaest minuta, pola sata, a ona još uvek jednako „blizu". Šetali smo se po Jelisejskim poljima, mi smo  uzdisale pred izlozima markiranih prodavnica, prebrojavale da li imamo dosta za cipele + kofer (Viton: koferče 25.000 evra, crne štikle samo 4.ooo), dok su muškarci povremeno uzdisali pred salonima automobila ili na decibele sa bulevara. Sećam se kako su jedan čuli u daljini, legli na cestu i osluškivali kada će naići, ma miris su mu osetili, u stavu mirno ga ispratili, tako da sam na kraju shvatila da je taj Lamborghini izgleda OK auto. A izgleda nije loš ni onaj Aston Martin.

 Drugo veče, nakon naše konferencije na SIAL-u i završenih B2B sastanaka, shvatimo da imamo još samo to veče i da treba da obiđemo peške Ajfelov toranj, crkvu Notr Dam, Luvr, Montparnas, Monmartr, Konkord, Baziliku, Katakombe, Operu, i da večeramo usput na brzaka. Tolika čudesa za tako kratko vreme, dođe mi u desetercu da pišem:

Kad se VIP Fond u Pariz sjatiše
Lepu da Vojvodinu prikaže,
U dva hladna dana sve obiđe,
Pola glavom, pola i nogama,
što Pariza tama popanule,
To će Srbi grada osvojiti!

Srećom, pa nam naš čovek koji tamo živi dvadeset godina, lepo reče: „Šta od toga da vidite večeras? Ništa. Daj kartu. Evo, vidiš ovu metru stanicu. Tu izađeš, tu je San Mišel, tu je Sena, Notr Dam, Luvr je blizu, a kada pređeš ovaj mostić ulaziš u Latinski kvart, tu je sve."

Mudri smo bili i poslušali smo ga, jer ja ću svakako ovu noć pamtiti kao noć kada sam prošetala srcem Pariza. Spremite se za patetiku: saksofonista je na mostu svirao džez, ispod mosta na kojem smo stajali prolazio je osvetljen turistički brod, Ajfel je iz daljine osvetljavao put putnicima namernicima, pipnuli smo Luvr, pipnuli Notr Dam, udahnuili, upili, i zašli u Latinskin kvart. Tu nas je nekako odmah na početku sačekao vlasnik grčkog restorana koji je, kada je čuo da smo njegovi „prijatelji Srbi" (šta će, to je njegov štand) ponudio da platimo samo meso, a da ćemo masline, fetu i uzo dobiti gratis. Ne treba da kažem da sam ja krenula da uđem, ali da su me mudriji od mene (Biljana, Sanja, Branislav i Damir :))) zaustavili sa predlogom da večeramo u francuskom restoranu. Ima logike. Oseti Grk da se lomimo, tj. da se ja lomim, pa me pogleda drito u oči i kaže: „ I metaxa je besplatna". „Kupljeno!" rekoh i opet krenuh u preskoku uz stepenice, ali su kolege ostale hladna srca, a Grk bez svojih najboljih prijatelja iz Srbije. Završili smo u divnom porodičnom restorančiću, malom i na tako uglednom, sa plastičnim stolnjacima i kraljevskom klopom.

Ništa mi nije bilo teško. Ni to što su taksisti hteli da voze okolo, što niko ne priča engleski i što neće da ga priča čak i kada ga zna, ni pomisao da sutra po svemu sudeći počinje generalni štrajk, da će verovatno štrajkovati i kontrolori leta i da ćemo ko zna koliko vremena provesti na aerodromu, ako uopšte do njega stignemo, ni to što treba da ustanem u pet, da bi smo probali Šarl De Gola da se dokopamo pre nego se štrajkači probude i počnu da štrajkuju. Sve smo to uspeli, uradili dobro posao u Parizu, stigli smo na aerodrom, malo pazarili, poleteli, leteli, sleteli, stigli u Beograd. I ako se posle ovog kraćeg teksta vama ne čini tako, i učini vam se da je nekako previše svega, da je gužva, ja ipak iz Pariza nosim samo jedan utisak. Moraću se vratiti.