Pre izvesnog vremena, iz čista mira, setio sam se mog omiljenog lika iz detinjstva. Imao je harizmatično ime i bizarno zanimanje. Zvao se Bora 3 i bio je “pošteni lopov”. Brojka “tri” je svakako označavala mesto u hijerarhiji, možda čak u dinastiji raznoraznih Bora, dok objašnjenje delatnosti bila je čista aporija. Dok se prisećam njegovih majstorija oko džeparenja i skidanja ručnih satova zbunjenim žrtvama koje je zamajavao atraktivnim pričicama, iznenada mi naviru uspomene na njegovog pretka (dedu, oca, starijeg brata?), na Boru 1.

Negde u avionu iz Ciriha za Skoplje, baš iznad moje Srbije, kada sam se kao i svakoga puta kada bih bila blizu kuće pitala da li život u inostranstvu ipak ima smisla i da li sam napravila pravu odluku, počela sam sa čitanjem knjige Vesne Bjelogrlić Goldsworthy "Černobiljske jagode" (na nemačkom: "Heimweh nach Nirgendwo" iliti Nostalgija ka nigdini). I ja sam imala 24 godine kao i Vesna kada je Srbiju zamenila  inostranstvom (ona Velikom Britanijom a ja Švajcarskom). I ja sam, kao i Vesna u njenim memoarima, pronašla puno puno obrazaca u nekim dogadjajima i osobama iz mog okruženja, a ipak najviše sličnosti u mogućnosti i uspehu života i ljubavi na dva jezika i u dve kulture. 

(K)Radoman na jahticiImam jednu jako lošu naviku. Svako jutro, uz jutarnju kaficu, moram da prelistam novine. Ili tzv. novine. Od onih žutih pa sve do onih crnih. Taj mali rutual ima dva zadatka: da mi malo pomogde da mi želudac proradi i ujedno da se podsetim gde u stvari živim. A najbolje vreme za to je jutro.

Mislio sam da sam čovek koga malo stvari može iznenaditi, ali sam se prevario. Ljudska glupost je tako maštovita i neograničena. Do te spoznaje dolazim svako jutro oko 9.30. listajući "novine". I svako jutro se pitam da li je taj mitski 5. oktobar zaista i postojao. Dok listam svu onu štampu, doduše više gledam slike i čitam samo naslove, stičem neki čudan osećaj da je "sve isto samo njega nema."

 Ili : Everybody's life is a mess...untill it's edited.

         U savremenom Americkom drustvu srednje klase sve je odavno sredjeno I organizovano,od slobodnog vremena koje se organizovano,smiljeno i struktuirano trosi do ormana koji su sistematizovani uz pomoc strucnjaka( vidi post closet doctors).
         Ostalo je samo da se srede uspomene. Da ne stoje razbacane na fotografijama po starim kutijama u na brzinu poredjnaim albumima ili po nasumice snimanim video kasetama. Ali za to najcesce niko nema vremena a bogami ni talenta.Ali zato ovde postoje doktori za secanja: Creative memories managers. Strucna lica osposobljena i spremna da za odredjenu sumu lepo sloze, sistematizuju i izedituju sva vasa secanja

Aparat za noćne more!Nema teže stvari nego kada sam na ivici nerava i moram u sebi da prevalim rečenicu: Ne mogu više! Simptomatično, no ovo mi se najčešće dešava dok gledam TV, posebno domaće televizije. Gora od činjenice da tokom -famoznih -devedesetih -godina -Miloševićevog -veka -došlo -do -opadanja -vrednosti, je ona da se do danas nije ništa promenilo!

Iako želim, ne mogu (bre!) da ostanem imun na gluposti, ali baš to- gluposti, koje nam se nameću sa svih strana. Mislim da je najgora kazna danas u Srbiji: Da bog da ti riknuo DVD plejer u petak!

I nemojte mi reći, promeni kanal, nije u tome fora!

U svim mojim omiljenim novinama, od onog djubreta Kurira, do ozbiljnih tablosa Sveta i Skandala, danima kruže slične informacije ilustrovane mahom privatnim fotkama pripadnika srpskog džep* seta, kako šetaju skoro pa anatomski oblikovane sise, kao i same vlasnice istih, letujući na Azurnoj Obali, mahom u San Tropeu. Tako čitam da su porodice obogaćene na kasi zajma za Srbiju, od kojih je glavna lopuža već mesecima u bekstvu, svoje obis naslednike poslali jahtama "da napune baterije" bas u ovo "mondensko letovalište", gde je glavna zabava (piše Rirku) prskanje šampanjcem iz magnum boca vrednih i po pedesetsoma evra (ili pedesetsoma felacija, kako koja broji).

U Njujorku živi otprilike 1.700 diplomata koji u Ujedinjenim nacijama predstavljaju svoje zemlje. Pošto uživaju diplomatski imunitet, što znači da se ne mogu sudski goniti u zemlji – domaćinu, često se dešava da diplomatski predstavnici parkiraju nepropisno, a nikada za to ne budu kažnjeni. Dimenzije ovog problema najbolje ilustruje činjenica da je u periodu 1997-2002, ukupna vrednost neplaćenih kazni za parkiranje u Njujorku iznosila više od 18 miliona dolara.

Ova situacija je bila idealna da se istraži kako na korupciju utiču društvene, kulturne i druge ukorenjene norme osim onih pravnih. I pokazalo se, nećete verovati, da utiču mnogo, jer kako inače objasniti da diplomate iz zemalja u kojima je korupcija veća, imaju mnogo više neplaćenih kazni za parkiranje.

Kaze mi prijateljica iz Beograda: “ Radi se neka nova predstava na Kosutnjaku. Glume svi koje mozes da zamislis“…Pa sta? Nista.Na Brionima izasao Pandurov I Serbedzijin Tesla? I sta pitam? Nista. Nista uzbudljivo.Slabo se pisi, niko ne prica,kao da nikog ne zanima.Kao da se jedino zabavljaju oni koji su unutra..Samo njima je vazno. Ili ni njima nije toliko.Ko to zna, a I koga briga?              

     Kako se to desilo, pomislim, da umetnost postane nebitna, marginalia, bojim se da kazem dosadna. Je li to samo kod nas tako zbog zatvorenosti, pada kriterijuma, nedostatka novca? Nece biti. Kod nas su na primer pozorista jos uvek drzavna,sto ce reci zakonom zasticena od propasti i neuspeha. Kinematografija kakva takva, dobija pare od Ministarstava, raznih evropskih foruma I fondacija, znaci donekle se moze, neko prati brine, podrzava…

.Mi smo kosmonauti iz zvezdanog grada
Idemo na Mars jer tamo nema rada
Tamo zive neki mali zeleni i plavi
Desice se brzo neke promene u glavi

Idemo na Mars jer tamo neke druge traze
Na ljubicastoj plazi da se lisimo gnjavaze
To je novo mesto gde se nesto novo zbiva
Odlazim ja a ti si kriva
Evo nas na Marsu zene su im iste
Nijanse ih dele a u glavi nisu ciste
Zelene su boje mrsave i krupne
Malo gore malo dole odmah srce pukne.
Jedino mi smetaju kosmotska pica
Bilo da smo crna bela ili zelena bica
Ostacemo zato u svojoj raketi
Jer su zene proklete na svakoj planeti.

zena koja jede nije zenstvena i ona to zna. u jednom psiholoskom eksperimentu, ljudi su ocenjivali zenstvenost zene koja je jela veliki obrok, dok je druga grupa ocenjivala zenstvenost iste zene dok je jela manji obrok. zena je dozivljena kao zenstvenija dok je jela manji obrok. grupa zena stavljena u prostoriju punu hrane uz poruku da se ponasaju “zenstveno” je pojela manje hrane nego ista takva grupa zena koja je nije dobila to uputstvo. i muskarci i zene jedu manje kad interaguju sa dobro izgledajucim pripadnicima suprotnog pola. itd. sto ce reci, hrana i jedenje imaju psiholoske implikacije koje prevazilaze njihovu fiziolosku funkciju.

Pitanje: Kako se prenosi sadržaj akumulatora?

Odgovor: Vrlo pažljivo, sa zatvorenim poklopcima ćelija, da se kiselina slučajno ne bi prosula.

Pitanje: Koje su operacije sa magacinima?

Odgovor: Probuditi čuvara da otključa magacin, istovariti robu, utovariti robu, ponovo probuditi čuvara (opciono).

U slučaju da ste ovako ili slično odgovorili na postavljena pitanja, onda sigurno ne znate ručno da pomnožite dva negativna binarna broja sa decimalama, te da rezultat predstavite u oktalnom brojnom sistemu. Šta će vam to? Da proverite da li vas potkrada kasirka iz obližnjeg diskonta ili da utvrdite koliko će vas koštati legalizacija (softvera ili kuće, svejedno)?

Srpski navijači su na fudbalskoj utakmici Češka-Srbija (1:3) "skandirali ratnim zločincima Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću, na šta organizator nije reagovao" piše najtiražniji češki dnevni list Mladá Fronta Dnes u članku pod naslovom Pljesak Nedvědu, inače beda. "Kada su isti ljudi počeli napola ironično (da skandiraju) 'Pavel Nedvěd!', češki trener Brückner je stao pred klupu u zamišljenoj pozi", piše Dnes.

Češki mediji uglavnom hvale igru Srbije, a kritikuju i to baš oštro svoje. "Hospodářské Noviny", najozbiljnije novine za poslovne ljude prenose Brücknerove reči kojima opisuje igru svog tima: "lakomislenost, nemarnost, lenjost". Neka opšta ocena je da su Česi bili dezorganizovani i da su se osramotili.

“Paket plus” koji će danas  u Briselu Oliju Renu pretstaviti potpredsednica vlade Ivana Dulić Marković i ministar finasija Mlađan Dinkić, ne samo da nije zvaničan dokument vlade, već o njemu nije bilo reči ni na nekoj od sednica kabineta Vojislava Koštunice, potvrdilo je Politici  danas više srpskih ministara". ( tekst Stranački paket u državnom koferu (http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=4076 ) ) lako se može provaliti da međusobno komuniciranje pojedinih delova federalizovane nam vlade ne ide kako treba. Ništa novo. Ali,  vada se igra gluvih telfona sa sve ozbiljnijim stvarima, a G17 površno i dnevno-politički pristupa procesima   koji traže mnogo više posvećenosti i  drugačiji set prioriteta .

Budimo iskreni prema sebi,mada znam da će me mnogi optužiti da uskačem sebi u usta (sobzirom na stavove iznete u tekstu „preljepa a tuđa“), ali ovo što kažem u naslovu je nepopravljivi utisak što ga nosim sa sobom za samo dva dana boravka u gradu centralne turističke ponude RCG.

Previše sam u poslednjih deset godina proveo vremena ovde, da bi me dva dana mogla zavarati, odveć loših iskustava sa lokalnom turističkom „poslugom“ imao da bi me par osmeha ovoga puta i ljubaznost kelnera mogla baš tako oduševiti, nikad letovao nisam, uvek sam poslom nanet ovde mnoge prijatelje stekao što su me par puta u nosilima na infuziju nosili da bi se to tek tako moglo zaboraviti, ali...

...Često čujem komentar "Ko zna zašto je to dobro" ili "Ništa nije slučajno"...Da li to upućuje da postoje neki znaci na životnom putu koji nam nagoveštavaju mogući sledeći korak ili nas barem pripremaju za njega?Ako ti znaci postoje kako ih pravovremeno prepoznati?

Sigurno je da samo jedan ugao sagledavanja stvari ne postoji i da svako od nas bira svoj objektiv kroz koji postmara stvarnost i ono iza nje...od izbora tog objektiva onda verovatno zavisi i to koji će nam se znaci pokazivati na putu...