Iz knjige Davida Ben Guriona, Pgišot im man'igim araviim - Susreti sa arapskim liderima (prevedeno na nemački kao 'Mi i susjedi'), epizoda povodom posete Gjamal Abdel Nasera Beogradu 1963. godine:

"Dragi Predsjedniče,

 Pošto mi je poznat Vaš stav prema problemima mira i društvenog napretka, poslao sam prošlog mjeseca svog prijatelja Dana u Jugoslaviju da bi ispitao mogućnosti sastanka među nama, javnog ili tajnog, na kome bismo mogli da razgovaramo o uspostavi mira između Israela i njegovih susjeda na Srednjem istoku. G. Dan se sastao sa svojim prijateljem Brajnićem i molio ga da izvidi jé li moguć takav sastanak u skorijoj budućnosti. G. Brajnić je saopštio Danu da je prijedlog sam po sebi veoma interesantan i da biste Vi, Gospodine Predsjedniče, voljeli dobiti pismeno objašnjenje o predmetu.

Svi ljudi rodjeni su slobodni sa jednakim dostojanstvom i pravima.

Pravo na život

.Pravo na slobodan razvoj ličnosti

Sloboda mišljenja

Sloboda štampe

Socijalna prava

Ekonomska prava

Pravo na obrazovanje

Jednakost pred zakonom

Ravnopravnost

.Sloboda religije

Zatrpani smo ovih dana nedavnom balkanskom ratno-zločinačkom snuff produkcijom. Udruženi manjinski i većinski nacionalisti regiona, relativizuju zločine koje je činila njihova etnička grupa i/ili koji su činjeni „u ime“  te etničke i/ili religijske grupe.  S druge strane, česte manipulacije i instrumentalizacije zločina nad vlastitom etničkom grupom, osim što posthumno unižavaju žrtve  te dodatno povređuju njihove bližnje i sunarodnike, otežavaju nastojanja onih kojima je pre svega stalo do zadovoljavanja pravde, kažnjivosti za ratne zločine i uvođenja mehanizama lokalne, regionalne  i međunarodne prevencije antifasizam & anti - antifasizam

1Najbolji trening na kome sam ispitivao granice svoje tolerancije je čitanje Politike od prošle nedelje. Naime, na naslovnici urađenoj prema estetici Matrixa, nazire se zastrašujuća pretnja: IZUMIRANJE ĆIRILICE! Naime, autor ovog teksta, Nikola Trklja, prepun paranoje, iznosi zastrašujuće podatke o izumiranju ćirilice, komparativnim analizama o Nemačkoj i Srpskoj deci kojima je jedina istovetnost Homer Simpson i drhti pred zapažanjem da su imena kafića uglavnom na latinici + imaju strane nazive! Slažući tako slova danima, jedino mogu da primetim da u Srbiji postoje dve ćirilice: onu koju pišu akademici, popovi, fašisti i ona koju pišu Žene u crnom, Biljana Srbljanović, Vlada Arsenijević i ostatak famozne Druge Srbije!

Ovo pismo dobio sam od novinara neke od redakcija kojima je jedan od glavnih postulata uredjivacke politike senzacionalizam. Licno ne mogu da potvrdim da li su navedeni primeri tacni ili ne jer tu stampu izbegavam u sirokom luku - iako mi je to u opisu posla. Psihicki me vrlo uznemirava i nema cene koju bih platio da se kontaminiram tom vrstom sadrzaja . Evo da "cujemo" kolegu kako to izgleda biti sa one strane senzacionalizma.

Ulazi u banku da razmeni sto eura. Sluzbenik joj, nakon kraceg testiranja, saopstava da je novcanica falsifikovana.

Plavojka ce na to:

"Tesko meni, pa onda sam ja silovana!?"

Jedan za svako dete!Kako bi izgledalo kad bi svako dete u Srbiji imalo laptop? Prosle godine upoznao sam na Pop!Tech-u u Mejnu Nikolasa Negropontea, osnivaca MIT Media Lab, koji je u to vreme zapoceo svoj projekat "One laptop per child" (Jedan laptop za svako dete), a koji je postao poznat kao projekat "$100 Laptop". Ideja je bila da se napravi jeftin laptop i da se podeli deci (naravno to bi sve trebalo da finansiraju zainteresovana ministarstva obrazovanja uz odredjenu medjunarodnu pomoc), ne bi li im se pomoglo u daljem skolovanju.

Here it is, finally, thank you all...

Please forward it!

Peticija

M/ilić/mačka  na putu  pa M/ilić miš kolo vodi na ovom blogu.
Pitao me moj prištinski urednik iz Gazeta Java  www.gazetajava.com, Migjen Kelmendi : "....koji hardwer i softwer koristi balkanmedia.com?, na primer, sta se nudi od ekuipmenta u bg za lansiranje jednog muzickog tv kanala?..koji serveri...koji softweri...itd. i kolio to kosta tamo..."Nije moj resor, al kapiram da BIG BLOGER sve zna.

Put kojim se ređe ide: ulaz na SzigetPoslednji put sam bio na festivalu po imenu Sziget od 14. do 21. avgusta 1997.

Izdržali smo punu nedelju, po dvanaest aktivnih sati dnevno, uz pomoć galskog enerdži-koktela "točeno pivo/unikum/prašina".

Šta se u međuvremenu izmenilo? Nestao je prefiks "pepsi" iz zvaničnog imena festivala, iskorenjena je prašina, a ako želite da se klatite, morate vizu da tražite (kako sam došao do svoje zaslužuje poseban napis).

Iako ne sumnjam da će pružiti dovoljno materijala za bogat izveštaj, ove godine idem na jedan penzionerski dan. Što kaže crtać, nekad sam bio strašan dasa, a sada sam samo mlakonja.

B92 je ovih dana upotpunio svoju kolekciju besmislenih kvalifikacija kojima je drugi kite. Posle suludog i samo na prvi pogled nespojivog miksa da je "ustaška", "jevrejska", "mudžahedinska", "šoroševska", "komunjarska", "plaćenička" (od CIA-e i Vatikana, naravno) i sl, B92 je konačno postala i "četnička". Razlog je, naravno, prikazivanje snimaka ubistava i zlostavljanja srpskih civila tokom "Oluje". Hrvatska javnost se poprilično uzburkala, a glavno pitanje postalo je "a zašto baš sad, zašto baš na godišnjicu Oluje"?

we are what we lostSvašta čovek može da otkrije o sebi i to sve zahvaljujući internetu. Na ovaj članak sam nabasao slučajno, tražeći neke nove ideje za dokumentarni film.

Nije da se hvalim, nego se mnogo hvalim. U ovoj zemlji je više publiciteta dobio film sa festivala u Herceg novom kome je publika zviždala i izlazila sa projekcije nego moj mali film koji je dobio specijalnu nagradu žirija na festivalu Corto in Bra. Jeste da moj film traje samo 5 minuta, ali mu je svaki minut zlatan.

http://www.wearewhatwelost.co.sr/

P2PPre dve godine, Teodora se po prvi put susrela sa longplejkom. Uzela je u ručice to (za njena poimanja) ogromno kartonsko pakovanje, privučena šarenom prednjom stranom, a ploča je samo iskliznula iz proreza sa strane. Njen trogodišnji mozak je procesirao primljene informacije i upoređivao ih sa onime što joj je već poznato iz sveta koji je okružuje. Aha, šareno pakovanje sa čikom koji peva, unutra nešto okruglo sa rupom u sredini. Okrenula se prema meni sa ozarenim licem: „Tata, vidi, veiki CeDe”!

Gledao sam juče na BBC-u kako je bivši izraelski premijer Benjamin Netanjahu sahranio već u trećem minutu sirotog voditelja Hardtalka Noela Thompsona koji se baš bio nameračio da dobro ispreskače Izraelca.

Onda mi je palo na pamet ono što mi se vrzma po glavi već više od decenije – nesposobnost većine balkanskih političara da se snađu u zapadnim medijima, da kratko i jasno objasne stav i cilj svoje zemlje, setih se njihovog apsolutnog nepoznavanja funkcionisanja medija, njihovog nedostatka stila itd. O stranim jezicima da ne govorimo.

U Berlinu je otvoren prvi privatni muzej posvećen svakodnevnom životu DDR, bivše Istočne Nemačke, koji se zove bas tako:
DDR MUSEUM.
Ideja tvoraca muzeja je da se rekonstruišu paradigmatični detalji svakodnevnog života istočnih Nemaca, ljudi koji su se, odmah nakon pada berlinskog zida, tako neverovatnom brzinom asimilovali u ovaj takozvani zapadni uniformisani svet, da je izvan berlinskih buvljaka ostalo veoma malo tragova od onoga što je ne baš tako davno činilo svakodnevni, običan život šesnaest miliona ljudi. A i ti buvljaci su već deceniju i po temeljno pelješeni od strane turista s druge strane, tako da su se zalihe Lenjinovih bisti, Praktika fotoaparata i Honekerovih portreta ozbiljno istanjile, turisti željni komunističkog kiča, autentičnog Lenjina još uvek sigurno mogu naći samo u Beogradu (kod Srdića) a tragove Honeker-looka još jedino medju visokim funkcionerima G17 plus. Naravno, ne treba zaboraviti ni odvratne fake CCCP majce, novu seriju ruskih šapki i kapa+uša, za mlade i otkačene, koji bi da da pokažu da gde su leto proveli: pa u zapadnoj Evropi, naravno.