Ne znam odakle da krenem, ali ne odustajte.

Evo sve tri mogućnosti. Jedan logičan početak je 2002. godina i pitanje urednice vesti da li bi mogla da se napravi neka priča o privatizaciji Zvezde i Partizana...

Drugi, ništa manje smislen, 2004. godina, priča o mogućnosti da izvesni Rusi uz blagoslov Džajića ulože spektakularne pare u FK CZ i načine evropskog giganta...

Treći bi mogao da bude tekst sa b92.net/sport, objavljen pre nekoliko dana. Ovaj tekst.

... ili kako je država serijski uništavala kompanije. Od namirnica vam treba Zakon o radu, Zakoni o porezima i doprinosima na plate i Zakon o stečaju i likvidaciji. Od aktera vam treba Uprava za javna plaćanja. Kakvo je preduzeće ne igra neku ulogu. Recept radi za sve. Ovo je priča o preduzeću u tekstilnoj industriji. Ali je ista ili slična i za sve druge. Oni koji su kroz ovo prošli, znaju.

26. februar bi trebalo da bude dan važan za budućnost Srbije više nego mnogi u novije vreme. Međunarodni sud pravde će, ako je vest tačna, tada objaviti presudu po tužbi BiH podnete protiv SRJ za agresiju i genocid.

Neću zamarati opštepoznatim podacima. Lako ih je pronaći, i ne sumnjam da će se, kako se „Dan D“ bude primicao, mediji baviti slučajem. Na pameti mi je detalj vezan za odgovornost ovih danas.

Slučaj “Čika Jove”Već nekoliko dana me strašno uzrujava  slučaj monaha Ilariona.

Bilo je potrebno da “Čika Jova”,kako su ga zvala deca kojima je plaćao da ih dodiruje,javno masturbira ispred škole da bi nadležni organi pokrenuli postupak protiv njega. Da je  “Čika Jova” kao kolega Pahomije, svoj “maestralni organ” stimulisao, uz pomoć dečaka, u okvirima manastirskih zidina verovatno bi i dalje bio na slobodi i uživao u pogledu na iskušenike. Ovako je nakon višegodišnjeg skrivanja po manastarima i proterivanja iz okolnih zemalja zbog optužbi za pedofiliju osuđen na 12 meseci zatvora.

movie 30 minutes 

http://www.zeneucrnom.org/pdf/wibmovie.swf 

 video clips 

http://www.zeneucrnom.org/pdf/wib1.swf 

http://www.zeneucrnom.org/pdf/wib2.swf 

BerlinaleSpecijalno iz Berlina, sa festivala, za moj blog, od specijalnog izveštača iliti izveštačice, moje dobre drugarice i koleginice Branke Pavlović.

Soderberghs Trümmer-Film ist selbst nur eine Ruine. "Soderbergov film o ruševinama i sam je prava ruina".

 Branko Miljković (1934─1961)

U noći između 11. i 12. februara 1961. godine u blizini Ksaverske šume na periferiji Zagreba ubijen je pesnik Branko Miljković.  

Ne čitam liste "najmoćnijih ljudi u Srbiji" i slične budalaštine. Smatram ih potpunim besmislicama i krajnje površnim analizama koje ne služe ničemu, osim eventulanom dizanju sujete nekim imenima kojima znači da se nadju na ovakvim i sličnim listama. Poznajem nekolicinu vrlo uticajnih ljudi čija se imena ne nalaze na listi nikad, takodje poznajem mnogo više onih koji se stide što im se ime ničim izazvano nađe u ovim, zapravo, estradnim analizama...Noćas sam se raspravljala sa drugaricom koja ne živi u Srbiji o tome, jer je ona na internet izdanju jedne novine pre nekoliko dana čitala listu "300 najmoćnijih u Srbiji"...

  autoportret Pre nekoliko dana, dok smo pikali fucu u parku, udari me po nogama iz sve snage, u svojoj nemoci, Sutanovac iz VII/4. Obnevideo od bola seo sam na travu i trljao obogaljeno mesto. Pogledom sam trazio debelog Dacica, da ga posaljem po vodu. Stajao je pored drveta u onim njegovim zelenim bermudama i jeo virsle sa senfom. Podigao sam flasu i pokazao mu je. Poslusno je krenuo ka meni da izvrsi svoj svakodnevni zadatak, pruzanja usluga zednima. Usput mu je Raka-ljakse zavalio macolu, tako da je u glavi na kratko imao "Mary go around". Pitao sam Seljaka sto ga je pukao', on mi je odgovorio da ga voli. Dobro je da mene ne voli.

SAOPŠTENJE 1: Poštovani građani Beograda, Vaši sugrađani sa Zvezdare, iz okoline «Petog parka», i Beogradski sindikat, pozivaju Vas na besplatni koncert koji će se održati pod vedrim nebom, u subotu 17. februara u 14h.Već skoro dve godine traje borba ujedinjenog komšiluka «Petog parka» sa finansijski i politički nadmoćnijim građevinskim lobijem, koji uporno pokušava da na mestu dečijeg igrališta bespravno izgradi poslovni prostor i podzemnu garažu. U pomenutoj borbi komšije su svojim primerom pokazale da postoji mogućnost da se građani samostalno organizuju u odbrani svojih prava i budućnosti svoje dece, u situaciji kada nadležni nisu našli za shodno da to učine. U njihovom zajedništvu članovi Beogradskog sindikata su prepoznali vrednosti za koje se i sami već godinama zalažu, zato će ,zajedno sa klincima iz «Petog parka», muzikom pružiti podršku borbi njihovih roditelja.Koncert će biti održan na porušenim košarkaškim terenima Petog parka, na uglu ulica Stanislava Sremčevića i Despota Olivera (Opština Zvezdara, prvi ćošak po skretanju desno iz Bulevara Kralja Aleksandra posle kafane «Lipov lad»), u subotu 17.02. u 14h. Mapa sa tačnom lokacijom «Petog parka» je dostupna na sajtu www.petipark.bravehost.com. Dođite da se zajedno izborimo za prostor na kome će naša budućnost moći da se uz druženje i sport normalno razvija, daleko od kandži droge, alkohola i kriminala. Srdačan pozdrav, Ujedinjeni Komšiluk «Petog parka» i Beogradski sindikat

danas nije bio sasvim najsimpatičniji dan za jerusalimsku policiju i za palestinske vernike. kako su vođe vernika najavljivale danima, na današnji sveti dan molitve, vernici su imali iskazati svoj pravednički gnev prema zlodušnim nevernicima.

nevernici, izraelsko društvo starina imeno, već danima su raskopavali ispod jedne od tri najsvetije džamije, al akse. u nekom pređašnjem trenutku zatišja, pre par decenija, izraelci i muslimanske vlasti džamija al akse i kupole kamena su se dogovorili da muslimanima pripadne čitav prostor nad površinom zemlje na hramovnoj gori, dok bi izraelcima pripao prostor ispod površine. svako je uzeo prostor svog domena, i kroz vreme radio šta je umeo sa njime: izraelci su kopali u dubinu, tražeći uzduž zapadnog zida nekadašnjeg jevrejskog hrama znamenja davno iščezlih vremena; visoko nad njihovim glavama muslimani su spokojno uživali na suncu, ili u senima velelepnih starih džamija.

Jutros me je lokalno predstavništvo jedne od vodećih svetskih kompanija za proizvodnju telekomunikacionih rešenja obradovalo pozivom na događaj (event, jel’te) koji organizuju krajem tekućeg meseca.

Nepunih sat i po kasnije isti pošiljalac se očigledno vratio sa klasičnog srpskog doručka (toplo pivo na prazan stomak) i ponovo latio tastature...

Evo me kuci na kraju nedelje. Umorna i srecna sto imam svoje kanabe na koje mogu da se sklupcam dok pijuckam vino i gledam TV. Danas mi je to kanabe veoma drago, a Boga mi, bila sam veoma nesrecna cele nedelje sto mu se uvece vracam.

Sta je to u coveku sto ga tera da se zaleti na nesto i ne pusta dok to nesto ne dobije? A ono sto ima odjednom kao da nista ne vredi.

 Charles Chaplin, The Immigrant (1917)

Pitao Mjehur kako nam je. Odgovorili mnogi, odgovorio i ja. Ali nisam imao vremena da baš sve kažem. Sad sam uhvatio malo vremena, al nemam prostora, tesan blog. Pa, da počnem tamo gde sam stao.

Život koji mnogi iseljenici vode najbolje mi je opisala jedna gospodja Romkinja koju sam slučajno sreo. Čuo sam je kako doziva sina po lisabonskoj pijaci: Tarzane, odi ‘vamo, pa sam joj se obratio.

Pitam je ja odakle je. A ona kaže: Odakle sam bila, više nisam.

Ja je pitam: Znači, sad ste odavde?

A ona kaže: Taman posla!

moju novu kolumnu mozete da citate ovde. ove nedelje rec je o knjizi judith rich harris, "the nurture assumption".