Naše groblje

Strina je umrla juna prošle godine. Već neko vreme se mučila. Najviše je napao šećer - poslednjih godina skoro je bila oslepela. Razaznavala je samo obrise. Poslednji put smo je videli pre nekoliko godina. Ono kad smo im svi porodično otišli u goste. Obradovala se, mojoj kćerki najviše. Srdačno se ispričala sa svima, ponajviše sa majkom.

Uvek se javljala na telefon. Valjda joj se u poslednje vreme sluh još više razvio kako joj je vid oslabio, pa je iz prve, bez greške prepoznavala ko je zvao. Nismo se sa njima čuli toliko redovno. Brat je zvao da kaže tužnu vest.

***

Naši su se iz rodne Kosmače preselili u Beograd u prvoj polovini pedesetih godina prošlog veka. Toplica se tih godina masovno iseljavala, "trbuhom za kruhom" kako se to obično govorilo. Kad nema podrške, narod ide da traži gde je bolje, gde će biti više prilika za decu. Većina je dolazila u Beograd, i to najviše u policiju ili na železnicu. Naši su se većinom opredelili za ovo drugo.

Kako je otac već radio na železnici, imao je pravo da jednom godišnje jeftino dobije prevoz teretnim vagonom. Tako je deda odlučio da raspakuje celu jednu kuću i prenese u novi život sve što se moglo upotrebiti. Kupili su plac na Bežanijskom  brdu. Bilo je to na kraju sela, čak iza groblja, na vetrometini, uz neki objekat vodovoda. Sazidali su kuću, obor za svinje, sadili baštu.

Bežanija je bila daleko od grada. Do sela su tada išla dva autobusa, 35 i 36. Jedan od Zemuna a drugi iz Beograda. okretnica je bila već na ulasku u selo - tu gde je i danas mali pijac koji više ne radi. Mi bi iz zelenog Lejlenda izašli na pretposlednjoj stanici, pa onda potezali uzbrdo današnjom Gandijevom prema Ljubinke Bobić, a onda desno na večito kaljav ili prašnjav put, u zavisnosti od godišnjeg doba. Porodična kuća se nalazila na današnjoj raskrsnici Partizanske avijacije i Ismeta Mujezinovića.

Otac i majka su se uzeli 1952. godine, dok su naši još bili u zavičaju. Njoj je tetka ostavila sobu u železničkim barakama kod nekadašnje stanice Zemun, na kraju ulice Kapetana Radiča Petroviča. Kasnije su dobili i neko staro kupatilo na uglu barake od koga su uredili kujnu, a sobu je otac plakarom podelio na dva dela, pa smo imali koliko - toliko dobar prostor. Imali smo i šupu u kojoj je on, vrsni stolar, postavio tezgu i nabavio neophodan alat pa je popodne i vikendom dodatno zarađivao za porodicu. Preko pruge otac je napravio svinjac, pa smo početkom svake zime klali po jednu debelu svinju i spremali meso za zimnicu. Danas je na mestu tog svinjca Maksi u ulici Džona Kenedija.

Sa dedom je u zajedničkoj kući ostao stric sa porodicom. Strina je bila iz susednih Dedinaca. Zasnovali su porodicu, izrodili kćerku i sina. Meni je pomalo bilo krivo što je brat dobio ime poginulog strica, dok je moje ime bilo nekako staromodno.

Za strinu se uvek govorilo da je vukla na stranu svoje familije. I zaista, dok je nas stric obilazio povremeno, obično pred novu godinu kada je donosio veliki paket u kome je redovno bilo dosta južnog voća, pola Dedinaca se odškolovalo u njihovoj kući. Svi su kupili placeve u blizini, neprestano se obilazili, radili zajedno, ispomagali se. Tako malom, meni to nije bilo preteran problem, ali vidim da majki nije bilo svejedno. Pogotovo od kada je otac umro a ona ostala sa nama trojicom goluždravih.

Za čuđenje je i što je stric uvek bio oštar, čak namćorast čovek, koga su se svi u našem delu familije plašili. Posle očeve smrti, ostali su samo on i tetka iz njegove generacije. Od jedanaestoro koliko su ih deda i baba izrodili. Od četvoro koje je preživelo rat. A opet, u kući je glavnu reč vodila strina. Valjda je stric sve svoje vetropirasto potrošio u mladosti (a kažu da je toga bilo dosta), pa se onda smirio i rešio da bude kućevan čovek.

Kod njih se u kuću išlo kao u crkvu. Morali smo da budemo uredni, da se lepo ponašamo. Stric bi nas obično prvo strogo ispitao kako nam ide u školi i da li smo dobri. Strina i majka bi onda nestale u kujni gde bi šapatom razmenile neke ženama znane abrove, stric otišao svojim poslom, a mi trk u dvorište ili što dalje da se igramo sa bratom, sestrom i ovećim komšilukom.

***

Deda je živeo sa njima. Imao je običaj da peške dođe do nas u Zemun. Tako nam je jedne zime bio u gostima. Došao je da vidi mene, unuka kome je nadenuto njegovo ime, koji je imao nepuna tri meseca. Otac ga je zadržavao, molio da ne ide kući po noći, ali je on insistirao da ode. Voz ga je pregazio negde na pruzi.

Sahranili su ga na Bežanijskom groblju, onom koga danas nazivaju "Staro bežanijsko". Drugoga u okolini nije ni bilo. Centralni deo groblja je već bio popunjen, pa su našima dodelili mesto skoro u krajnjem levom uglu, tamo gde je već počinjala rupa u kojoj je streljano i sahranjeno 8.000 ljudi, mahom zatočenika logora Sajmište. Pretpostavljam da danas 99% stanovnika Bežanije i ne zna da tu postoji stratište iz Drugog svetskog rata. Nećete ga naći ni na karti. Ne sećam se da sam ikada u vestima čuo da je neki prigodan skup tu održan. Srećom nedavno ga je uprava groblja uredila, ali su i dalje najčešći posetioci stanari okolnih zgrada koji tu izvode pse u šetnju.

Tetka Vera je umrla 1964. godine. Dugo je bolovala od tuberkoloze, bolesti koju danas medicina skoro da ne poznaje. Braća i sestra su je obilazili po sanatorijumima. Jednom je skoro cela familija išla u posetu dok je bila na Bežanijskoj kosi. Nije joj bilo leka. Nije se udavala, imala je jednu dugogodišnju simpatiju. Ugasila se.

Oca je rak sustigao početkom 1967. godine. Ni tri operacije nisu pomogle. Dogodine će na Svetog Stefana tome biti pola veka. Dobro se sećam sahrane. Bila je strašna zima. Nas decu su odmah kada je spušten u raku odveli do strica, da se ne posmrzavamo.

Već 1972. godine ovo groblje je popunjeno. Kako se Novi Beograd ubrzano gradio, a i po Zemunu su nicali novi stambeni blokovi pa je i tamošnje groblje ubrzo postalo nedovoljno, za građanstvo preko Save pripremljrno je Novo bežanijsko groblje - veliko, moderno, organizovano. Eno, i danas ima mesta na njemu.

Od tada se na Starom bežanijskom groblju sahranjuju samo oni koji tu već imaju mesto koje im čuva neki član porodice ili predak. Ovih dana, to je par sahrana mesečno.

***

Stric i otac, a kasnije naša majka, podigli su spomenike svim troma. Imali smo problema kada se "komšija" sa desne strane raširio pa nam je deo gde je otac klecnuo. Stric je morao da dodatno podmeće grede pod očev spomenik i iznova betonira coklu. Sa komšijama smo se godinama mrko gledali. Ne viđamo više nikoga od njih godinama.

Groblje je, kao i mnogo toga u kriznim godinama, polako propadalo. Staza koja ide oko groblja ka grobovima naših se skoro obrušila. Visila je tako da svakog trenutka može da padne u jendek ispod, te smo se do grobova probijali između drugih. Živica je svuda nabujala. Česma iskrljana. Spomen groblje pretvoreno u smetlište. Sve tužnije je bilo odlaziti tamo.

Stric je na groblje izlazio samo za zadušnice. Vrlo retko bi došao još neko od njegovih. Kao da njima nisu tu sahranjeni deda, tetka, zaova, stric. Ponekad bi ga sreli, ali je on obično dolazio ranije jer je živeo blizu pa smo neretko samo nalazili tek pogorele sveće. Ako bi i uspevale da dogore je i na ovom groblju vetar duva i leti i zimi. Tako se valjda biraju mesta za groblja. Nismo sa groblja išli do njih, to se ne valja. Obavili bi šta dolikuje pa se vraćali kući. Čak i kada smo se iz Zemuna odselili daleko, u Šumice.

U godinama kada smo postali svoji ljudi a majka već zanemoćala, shvatili smo da zakup za grobna mesta nije plaćen. Onda je to na sebe preuzeo najmlađi od nas trojice. Plaćajući tako jednom za desetak godina unapred, u ćaskanju sa službenikom groblja, požali se brat da je šteta što nema više slobodnih grobnih mesta. Kad, službenik mu reče da su sređivali ogradu prema ulazu, iz Mustafe Golubića, te da je uklanjanjem nabujale živice oslobođen prostor i pripremljeno tridesetak novih grobnih mesta. Ispostavilo se i da se mogu kupiti po pristupačnoj ceni. Tako brat i ja pazarismo dva susedna nedaleko od naših, uz samu ogradu.

Obično čovek teži da kupi stan, kola, vikendicu, da proputuje svetom. Retko ko, sem kada dođe u neke pozne godine, razmišlja gde će mu biti večna kuća. A to je, takođe, važna životna investicija. Nešto što ne treba ostavljali potomcima da se s time bore. Eto, na primer, kumovi žive stotinak metara od našeg groblja, a kada je kumin otac umro sahranili su ga na Novom bežanijskom. Do groba smo išli pola sata, skoro do Ledina! A da su se raspitali, mogli su i oni da nađu bliže mesto, tu u komšiluku.

Moj brat je, boga mi, baš lepo razmišljao. Nas je svako od ta dva mesta, uz zakup na 50 godina (kćerka će mi imati 72 godine kada to bude isticalo) i sasvim lepim spomenikom koštalo oko 2.000 evra. Baš dobro ulaganje.

Nije prošla ni godina od kada smo kupili mesta, a tašta mi je umrla. Nekako iznenada. Dostojno smo je sahranili, baš u tom jednom novom grobnom mestu.

Groblje je u međuvremenu sasvim dobro uređeno. Očigledno je da uprava groblja radi dobar posao. Sve glavne staze su ponovo asfaltirane a zelenilo je svuda potkresano, trava posađena i održavana, kante za otpatke brojne i redovno se prazne. Stara česma je obnovljena. Uz naše nove grobove postavljena jedna nova.

Uz kapelu je, u zgradi na ulasku u groblje, dugo živela Mara koja ga je sa porodicom čuvala, koliko je mogla sređivala ga, prodavala sveće i cveće. Kada je Mara umrla, potomke su joj raselili. Nije nam to bilo drago. Ali šta ćeš - sila boga ne moli. Kapela je, zatim, potpuno renovirana. Od nekadašnje male u kojoj je mogao da stane samo sanduk i jedan red članova porodice, danas je sasvim sređena, kao i prostor oko nje gde se poštovaoci pokojnika okupe da mu odaju poslednu počast.

Tako smo i mi sahranili taštu, jednog sunčanog julskog dana. Bilo je zaista dostojanstveno i žena, kao i cela njena familija, i danas su mi zahvalni zbog odluke da tu nađem mesto za nju. Kažu kćerka i žena da im je nekako drago kad god odu na njen grob, koliko je groblje lepo. A ta veličina groblja, da ne kažem manjina (nekih 250 x 80 metara), mnogo je pogodnija za dolazak nego sva druga gusto popunjena groblja u Beogradu na koja nove grobove trpaju uz one stare, čak i po stazama, pa se sve pokrivili i sklono je padu. Muka mi je kada odem na Novo ili Centralno.

***

Kada smo ocu davali četrdesetogodišnji pomen, poslednji put smo se u većem broju okupili na groblju. I sa stričeve strane su svi bili. Zahvalni smo im za to.

Brat je odavno pripremio predlog sahranjivanja u ta naša tri stara groba. Majka svakako ide kod oca. Ona je to odavno namenila i sasvim je prirodno što će tako biti.

Dugo već u našoj porodici prepričava se jedna anegdota. Kada je majčina sestra ostarila, molila je sina da pozove popa Jovu da je opeva. Jova je decenijama službovao u Donjem Lajkovcu, ali se tada već penzionisao i otišao u rodno selo, negde oko Šapca. Brat, onako prostosrdačno, želeći da kaže da će majki ispuniti želju, na njene molbe je odgovorio: "Samo ti majka umri, zvaću ja Jovu". Tako i mi našoj majki, kada kaže da će ona uz svoga Mila, uvek odgovorimo da ona "samo umre, a i znamo gde ćemo je sahraniti", pa se onda svi slatko nasmejemo.

Stariji brat, i on samac, će kod tetke. Tu između svih ostalih, da ih čuvaju. Dedin grob onda ostaje stricu i strini. Možda mu je to brat ranije i rekao, ali kada je strina umrla, odmah smo im to i zvanično predložili a stric je to normalno prihvatio.

Kako se sada grobna mesta vode na brata, ja sam išao do uprave da sredim sve formalnosti. Na sam dan sahrane, grob se ujutro iskopa. U slučajevima kada je u grobu neko već davno sahranjen pa je sanduk i sve drugo sem kostiju pokojnika istrulilo, ti zemni ostaci se sakupe i pohrane u posebnu prigodnu vreću, a onda zakopaju dublje i prekriju pre nego što se novi kovčeg spusti u raku. Neko od rodbine treba da je tu da potvrdi da se sa kostima dostojno postupilo.

Meni je zapalo da odem na groblje i predstavljam porodicu. Kada sam stigao, posao je već bio obavljen a predstavnik groblja mi je pokazao dedine kosti pohranjene u tu crnu plastičnu vreću na kojoj je u nepromočivom i providnom džepu spreda bilo ime mog dede. I moje ime. Čudan je to osećaj - videti dedine kosti, tu na gomilčetu u crnoj vreći. Onako žute od zemlje, ali potpuno očuvane. Gomila velikih i sitnih kostiju sa lobanjom na vrhu. Dedinom lobanjom.

Nisam ga zapamtio. Bio sam suviše mali kada je poginuo. Čak sam i sliku njegovu video tek nedavno. Bio je to jedini i prvi put kada sam ga zaista video tako da ga upamtim. Nikako nisam mogao da reagujem. Nisam bio spreman za to. Sve je trajalo samo tren. Sada mi je žao što taj trenutak nisam bolje iskoristio. Nisam pametan kako. Možda je trebalo da barem snimim te kosti. No, kad bolje razmislim, nije trebalo da remetim dedin mir i uspomenu na njega.

Dedin spomenik smo morali da oborimo da bi strinu sahranili. Kako će se zemlja na njihovom grobu slegati tokom zime, dedin spomenik i dalje leži iza ostalih, čekajući da se vreme prolepša pa da ga vratimo na mesto. Stric je već najavio da neće sebi i strini dizati poseban spomenik, već da će uz spomenik svoga oca postaviti ploču na kojoj će biti njihova slika i imena.

Brat i ja odavno planiramo da kada majka jednog dana, što kasnije to bilo, bude otišla kod Mileta u grob, sva tri lepo sredimo, postavimo novu, zajedničku coklu i na nju montiramo sve spomenike, a po grobovima pospemo ukrasne kamenčiće. Na poslednjim, ovim zimskim zadušnicama, ipak smo promenili plan. Kako je tati u januaru 50 godina, grobove ćemo srediti već ove godine, da taj pomen bude što lepši.

A majka neka sačeka koliko god može. Radmila ima skoro 92 godine i prilično se dobro drži. Vrlo često, evo baš danas, zaboravi štap kada negde krene. Obećala je i da će igrati unuci na svadbi.

Grob na Staroj bežaniji će je svakako čekati.