Ulica Pelikana

Ako izadjete iz Glavne železničke stanice u Antverpenu i skrenete u ulicu koja sa leve strane ide pored pruge, naići ćete se u Ulici pelikana (Pelikaan straat). Tu ćete se sresti sa dve specifične zanimljivosti ovog grada. Najpre, ispod lukova koji drže prugu na desetak metara iznad ulice, smestio se niz juvelirskih radnji. Tako ćete, ako niste dovoljno pročitali o gradu koga sa pravom smatraju lepšim od Brisela (što uopšte nije teško), saznati da je Antverpen odavno svetski centar obrade i prodaje dijamanata. Sa druge strane, dok izbrojite do 10 sigurno ćete videti čoveka u crnom mantilu do ispod kolena sa šeširom. Da, Antverpen je jedno od retkih mesta u kojima još možete videti tradicionalnu zajednicu Hasidskih jevreja, koja održava način života na način na koji su živeli još u 17. i 18. veku u zemljama Istočne Evrope. 

Dolazeći u Antverpen na skautske sastanke, odsedao sam u skautskom hostelu koji je tik uz Ulicu Pelikana i ostajao iznenadjen i zainteresovan za intrigantne osobe u naizgled smešnjim odelima koje danonoćno tuda prolaze. 

Jevrejska zajednica u Antverpenu broji oko 22.000 stanovnika svih uzrasta. Kažu da je to poslednji izvorni štelt u Evropi. Uglavnom su koncentrisani u takozvanom Dijamantskom ili Jevrejskom kvartu (Jodenbuurt), tu oko Ulice Pelikana, Gradskog parka, Belgielaja i Šarlotelaja. 

Otkud i od kada Jevreji u Antverpenu? Tragovi prvih Jevrejskih zajednica dosežu do 13. veka. ali se broj Jevreja drastično uvećao tek krajem 19. veka, sa rastom Antverpena kao centra obrade i prodaje dijamanata. Tada su se mnogi Jevreji iz Istočne Evrope doselili, donoseći sa sobom specifično tradicionalno tumačenje vere. 

Hasidsko tumačenje judizma javilo se u 18. veku u Istočnoj Evropi, najviše u Poljskoj i Ukrajini. Razvili su ga harizmatični rabini, pod vodstvom legendarnog Baal-Šem-Tov-a, koji su sticali sve više pristalica u zatvorenim zajednicama koje su se trudile da očuvaju svoju specifičnost. 

Pre Drugog svetskog rata, u Antverpenu je bilo oko 55.000 Jevreja. Za razliku od onoga što se desilo širom Evrope, ovdašnja Jevrejska zajednica je bila zaštićena pogroma početkom rata. Međutim, sredinom aprila 1941. godine lokalne profašističke grupe počele su progon i maltretiranje Jevreja koje se nastavilo sredinom 1942. godine i septembra 1944. godine. Mnogi su se sklonili ili pobegli da izbegnu zlu sudbinu. Tako je oslobođenje grada dočekalo samo oko 800 Jevreja. Pre dve godine, gradonačelnik Antverpena javno se izvinio Jevrejima za sva zlodela koja su im učinile njihove komšije tokom Drugog svetskog rata. 

Kako su redovno bili izloženi progonima i proterivanju, Jevreji su obično organizovali svoje zajednice uz železničke stanice. Tu gde su stigli - tu su se i kućili. U najvećem broju slučajeva, sa godinama i napretkom, obično su kupovali kuće u mirnijim, bogatijim i izolovanijim delovima grada. U Antverpenu to nije slučaj. Ovde ih je uvek bilo puno te su se instiktivno držali jedni uz druge, da bi se lakše štitili, a i posao kojim se uglavnom bave je tu u Dijamantskom kvartu. Tu, odmah uz obalu reke Šelde, smestili su svoje kuće, radionice, prodavnice, sinagoge, ješivote (mesta za učenje - škole), restorane, knjižare, biblioteke ili društvene prostorije. 

Svaka lokalna Jevrejska zajednica ima svoje sinagoge i molitvena mesta - sveukupno oko trideset. U gradu su dva ritualna kupatila, odvojena za muškarce i žene. Deca pohađaju jednu od četiri Jevrejske škole. Procenat od 85% Jevrejske dece koja se školuju na ovakav poseban način jedan je od najvećih na svetu medju bilo kojim zajednicama u rasejanju. Jedna velika sinagoga i školska zgrada su neposredno uz skautski hostel kod železničke stanice, pa sam prilikom svakog boravka u Antverpenu susretao stotine Jevreja svih uzrasta kako ceo dan dolaze i odlaze iz našeg komšiluka. 

Najveći broj Jevreja u Antverpenu pripada grupama koje gaje tradicionalni pristup svojoj veri. Svi se apsolutno isto oblače, sem razlika u statusu. Odrasli imaju okruglu šubaru od nekog ridjeg nerca oblika duboke šerpe, neki svilenkasti crni kaftan ispod koga se ne vidi šta još nose (verovatnu neku haljinu), tanke, duboke čarapice (neki bele, neki crne) i crne cipelice. Žene su u skromnim crnim i belim haljinama, glava povezanih maramama. Sva deca imaju iste jakne, samo različite veličine. Devojčice nose bele bogato nabrane haljinice a dečaci crna odelca, sa malom crnom kapom, opet oblika šerpice. Kada se nadjete u blizini nekog od njihovih sastajališta, osetićete se kao da ste u Krakovu ili Lodju pre trista godina ili na snimanju nastavka "Bilo jednom u Americi". 

Kako većina Jevreja rade u svojim radionicama, organizovali su svoj život tako da mogu da poštuju svoja ubeđenja, posebno Sabat i druge verske praznike. 

I u mnogim drugim elementima života vreme kao da je stalo za njih. Zatvoreni su u čarobnom krugu svojih relikvija iz koga ne žele da izadju. U šali kažu da se danas Flamanci i Valonci ne osećaju više Belgijancima, tako da su oni jedina izvorna Belgijska zajednica u zemlji. 

Posao kojim se bavi većina Jevreja u Antverpenu je obrada dijamanata. Lepo i unosno. Tokom vekova, ovo je bio posao koji se prenosio sa oca na sina ili držao izmedju braće u malim porodičnim radionicama. Sva vrednost takve radionice je bila u znanju i tradiciji i nešto malo opreme za rad. I danas možete videti prodavce dijamanata sa velikim koferima koji su lancem vezani za telo ili ući u neku od prodavnica u kojima ćete videti ove ljude u svojim prepoznatljivim odelima, ali većina ih je sada iza scene i rade velike poslove. Svaki od poslova, od kupovine prigodnog prstena do velike narudžbine završava se tradicionalnim Mazel u brača (srećno i blagosloveno). Čak i ako prodavac nije Jevrejin ovo je znak obavljeno posla sa dijamantima. 

Uopšte, jezik obrade i trgovine dijamantima je jidiš. Stoga je Antverpen jedno od retkih mesta na svetu sa govornim jidišom. Većina ovdašnjih Jevreja se vrlo retko meša sa ljudima druge kulture, čak i sa komšijama. Većina ne govori flamanski, a ako ga i koriste onda je to vrlo čudna varijanta sa jakim akcentom i malim fondom reči. Deca u školama uče jezik domaćeg stanovništva, ali kako između sebe isključivo govore na jidišu, znanje flamanskog slabi do neprepoznavanja (kao što je slučaj sa svakim jezikom koji se ne koristi). 

Tako slikoviti, Jevreji su izloženi posebnoj pažnji lokalnog stanovništva i turista. Mnogi bi da ih slikaju na šta oni blago ali istrajno odgovaraju molbama da to ne činite. Stoga i nemam baš neke fotografije, a tako bih voleo da obavim jednu dobro snimanje među njima. Sa druge strane, povremeno su izloženi napadima desničarski organizacija. To su ipak samo izolovani slučajevi. To je rezultat veoma dobre saradnje, razumevanja i podrške lokalne zajednice. Zapazio sam da je prisustvo u kvartu, a pogotovo oko sinagoga i škola, sasvim dovoljno da odvrati one koji bi ih ugrožavali. 

Jevrejska zajednica u Antverpenu odskora veoma čini značajne korake na samoorganizovanju. Jedna od novih volonterskih organizacija pruža zdravstvenu i socijalnu pomoć. Njihov glavni posao je poseta starima i bolesnima i uspostavljanje i održavanje posebnih soba u bolnicama. Kako Jevreji ne sede u kafićima, ne gledaju televiziju i ne druže se sa drugima, ove prostorije im nude priliku da se opuste, mole, čitaju i nađu svoju specifičnu hranu u njima. 

Neke stvari se ipak menjaju. Današnji Jevreji, pogotovo oni koji su u punom poslu, čavrljaju na jidišu, hibru, engleskom, flamanskom ili francuskom ili dogovaraju koristeći mobilne telefone i neretko zamenjuju bicikle automibilima, ali samo ako baš treba da odu negde izvan svog kvarta. 

Unutar Jevrejske zajednice, koplja se najviše lome oko obrazovanja. Dok su tradicionalisti i dalje čvrsto pri stavovima da u obrazovanju dece ne treba ništa menjati (a u njihovim školama skoro isključivo se uči o pravu i istoriji Jevreja), oni koji zagovaraju (neznatno) otvaranje, uglavnom ljudi koje vode potrebe što uspešnije poslovanja, smatraju da treba preuzeti neke elemente laičkog obrazovanja kako bi mladima omogućili da budu uspešniji i konkurentniji. 

Gde je najbolje videti život i iskusiti kulturu Jevreja u Antverpenu? Pa, u njihovim restoranima. Najpoznatiji je Hofi (Hoffy’s; Lange Kievitstraat 52, www.resto.be/hoffy), u kome se pored restoranske ishrane organizuju i proslave. Hrana koju ćete ovde naći je aškenaziska (Istočnoevropska). U Lamalu (Lamalo, Appelmansstraat 21, www.lamalo.com - na hibru "Što da ne", mislim A što ne bi moglo), služe i Sefardsku hranu (Zapadnoevropska) sa dosta mediteranskog i marokanskog uticaja, pa ovde možete naći i dobro meze. Najpoznatija pekara je Klajnblat (Kleinblatt, Provinciestraat 206, www.kleinblatt.be).

 

Uskoro nastavak: Antverpen, grad dijamanata.