ZDa li ćemo nizu dobijenih, a potom izgubljenih bitaka prošlosti, dodati još jednu? Hoćemo li, umesto da uporno i marljivo milimetar po milimetar napredujemo, tražiti čizme od sedam milja, pa makar nas nepovratno nosile unatrag? I pre svega, hoćemo li, umesto da preuzmemo odgovornost za svoja očekivanja i svoje rezultate, početi da proizvodimo dežurne krivce, kao i uvek do sada u prošlosti?
   Odgovor na sva ova pitanja zavisi isključivo od nas samih. Možemo da se ponašamo kao u prošlosti, i da imamo iste rezultate kao što smo u prošlosti imali. Ili, možemo da promenimo ponašanje i da, verovatno, ostvarimo drugačije rezultate. Još nije kasno.

To “coarse graining” (grubo grananje) je u početku jasno i razumljivo svima. U proseku ljudi ne razmišljaju previše o činjenici da je istočna kultura različita od zapadne culture. Ili srpska od nemačke.

Kako ta kulturološka reka preseče državne granice bilo bi za očekivanje da će ta reka da se ubrzo smiri i da će grananje postati fino, u proseku. Reka onda ima i granice u vremenu koje treba preseći, pa generacijske.

Ima i druge granice i ja, u stvari, ne pokušam da dam nikakve odgovore.

A Franz Kafka postavlja pitanja mnogo bolje:

Ne predlog Dejana Restaka pišem svoje sećanje na Zorana Djinđića. Verujem da će mnogi pisati o svom ličnom poznanstvu, mnogi su mu nakon smrti postali bliski prijatelji. Drugi će pak, sasvim sigurno bolje od mene, opisati njegov rad i značaj.

Čudno, moja prva asocijacija na Djindjića zapravo je asocijacija na jedno dete. Odnosno na reakciju jednog tada sasvim malog deteta na Djindjićevu smrt. Mali Aleksa čuo je da je premijer ubijen. Kako su njegovi roditelji poznavali Zorana, te je bio poznat detetu, nije se moglo sakriti ubistvo. Pitao je roditelje ko je ubio Zorana. Oni su nekako pokušali da mu objasne da je “neki zli čika pucao.… i ubio ga”. Aleksa je bio šokiran. Jer dete je do tada čitalo samo bajke, u kojima eventualno neki lovac ubije nekog vuka. Kada je čuo odgovor roditelja, potpuno zapanjeno, sa ogromnom nevericom i iskrenim nerazumevanjem upitao je: “ČOVEK je ubio ČOVEKA??!”.

(In Serbian, in English)

BoingBoing

Djindjica sam upoznala pre no sto je postao Djindjic. Skocio je preko redakcijskog stola i rukovao se sa mnom kad me je zajednicki prijatelj predstavio kao feministkinju, ironicno. Secam se i posle, kad god bih ga srela na javnom mestu, rukovao bi se sa mnom, onako feministicki levicarski, i to ne ironicno vec zabavljeno/ozbiljno. Kasnije kad je postao javno dobro, vise se nismo privatno vidjali osim slucajno. U tom smislu ja kao da nemam sta da kazem o javnoj figuri Djindjica sto svi ne znaju bolje od mene.

Kad god pomislim na Zorana Đinđića setim se onog kadra, snimljenog noću, u kome on dolazi „mečki na rupu“, to jest prelazi nekih dvadesetak koraka odvratnom, izbetoniranom stazom, osvetljenom šugavim neonskim svetlom i ulazi u kasarnu SAJ-a u Kuli. Ispred ga čeka njegov budući dželat ali on korača odlučno, rešen da ide do kraja. Taj trenutak veoma podseća na onaj u kome, svestan da čini možda fatalni korak, Orfej silazi u Tartar, prošavši pored besnog Kerbera.  

Creative Commons

Као први корак Пројекта локализације Creative Commons лиценци, чији је главни носилац Викимедија Србије, а коју у оквиру њега подржавају партнерске организације слободног софтвера и слободне културе, састављен је први нацрт локализоване CC-BY-NC-SA (Attribution Non Commercial Share Alike) 2.5 лиценце, преведене са енглеског на српски језик и прилагођене српском правном систему. Нацрт је објављен на веб страни Creative Commons Worldwide: Serbia на енглеском и српском језику.

Викимедија Србије позива све заинтересоване, а посебно ауторе, уметнике, новинаре, правнике и друге стручњаке који се баве интелектуалном својином и информационо-комуникационим технологијама и/или намеравају да користе ЦЦ лиценце да се прикључе јавној расправи о нацрту преко електронске поште на CC-RS дискусионој групи.

21. februar 1997. (foto:d. gagović)Hajde da ne objašnjavamo.

To što razumemo sasvim je dovoljno.

Da ne nasedamo na priče na koje uvek nasednemo.

Da ne ulazimo u rasprave o tome da li je bio ono što njegove ubice tvrde da je bio.

Da ne polemišemo sa zločincima ili onima koji ih podržavaju i opravdavaju.

Dovoljno je to što znamo.

I što razumemo. 

Predsednik nam se opet isticao. Volim kad Boris Tadić kaže nešto jako pametno (iako nikad ne uspem da dokučim je l' te mudrolije sam smišlja uveče kad legne i gleda u plafon ili su to dela vrlih mu savetnika).

Poručio Predsednik u Beču napismeno, prenela agencija „Beta“, da će se Srbija glede Kosova uzdržati od „bilo kakvog pribegavanja sili“. Što bi rek'o pok. Zoran Radmilović: Idi! Neće dakle Srbija da napadne NATO. To valjda znači da neće ovog puta jer je tako rekao The President. Ali sledeći put – e to ćemo da vidimo. Proveravao dva puta datum. Nije vest iz devedesetih. Lepo piše – Tadić, Beč, 2007...

Ako Srbija stane...!

Teško je biti sudija u svom vremenu, a još teže davati ocene o dogadjajima u kojima si bio učesnik. Čini mi se da je još teže govoriti o Zoranu Djindjiću, čoveku koga su mnogi poznavali, koji je imao mnoge saradnike i prijatelje, ali  i previše  opasnih neprijatelja. Govoriti o njemu iz ličnog ugla, nekako bi delovalo kao puka želja da se stane što bliže uz njega, uz njegovu harizmu….Za neku ozbiljniju analizu političkog angažovanja je prerano, a  filozofi i struka će već reći svoje o njegovom naučnom delu.

Mislim da bi trebalo organizovano podržati ideju profesora Vojina Dimitrijevića. Ukoliko njegov Centar pokrene, na primer, potpisivanje inicijative za donošenje takvog zakona, može se ovde makar organizovati prikupljanje potpisa. Ili štagod - izvolite sa predlozima.

Zoran Djindjić u Istoku, oktobar 1998. godine. U prvom redu, sredina Milivoj Ribač iz Kline
Predlažem da ovaj blog posvetimo uspomeni na Zorana Đinđića. Mislim da bi bilo izuzetno korisno ukoliko bi svako od nas dao doprinos tako što bi zabležio i sa ostalima podelio neko sećanje na ovog uglednog političara. Verujem da je svaki doprinos dragocen: svi koji nisu imali prilike da ga lično upoznaju, mogli bi da opišu neki događaj iz kolektivne uspomene na vreme, koje je Đinđić, kao predsednik Demokratske stranke, prvi demokratski gradonačelnik Beograda i prvi reformski premijer savremene Srbije, nesumnjivo obeležio.

ČituljaProšle godine u ovo vreme spremao sam se za polazak u ekspediciju na Kavkaz i proživeo nekoliko jako loših i teških trenutaka. Među najgorima koje pamtim. Samo jedna pomisao uspevala je da mi izmami kakav-takav osmeh – dok sam se ja danima drndao vozom kroz Rusiju, Slobodan Milošević bio je u ekspresu za Pakao.

Beskrajno mi je sad žao što nisam učestvovao u oproštaju od balkanskog kasapina. Oproštaju koji su organizovale anonimne snage pameti i hrabrosti. Neznani junaci, učesnici Foruma B92, izašli su iz okvira virtualne pričaonice i pozdravili odlazak zlikovca šetnjom beogradskim ulicama sa šarenim balonima u rukama. Školski primer ispunjavanja građanske dužnosti. U Politici su ti isti ljudi objavili "čitulju protiv Miloševića":

Ako je do sada na blogu toga bilo, promaklo mi je, te se unapred izvinjavam na pretencioznosti; ako ne, evo prilike da nešto uradimo prvi put: da stavimo u blog i matematičku formulu! Pošto sam mnogo puta imao prilike da slušam onu notornu predrasudu i golemu glupost da "svaka formula prepolovljuje broj čitalaca", sa velikim zadovoljstvom vas pozivam da joj se zajedno suprotstavimo (svakoj gluposti se, odista, valja suprotstaviti, jer je ćutanje saučesništvo). Držite se čvrsto! Evo, dakle, slavnogOjlerov identitet Ojlerovog identiteta, verovatno najelegantnije i najlepše formule u istoriji matematike, one koju je harvardski profesor Bendžamin Pirs nazvao "apsolutno paradoksalnom". U godini u kojoj obeležavamo 300 godina od rođenja genijalnog Leonarda Ojlera, vredi se podsetiti bar tog od njegovih stotina blistavih postignuća, tim više pošto ono simbolizuje nešto što nadmašuje granice matematike, pa i čitave nauke, i govori nam nešto o univerzalnim vrednostima svakog istinskog ljudskog postignuća.

Pod budnim okom PredsednikaDragi moji, a i oni drugi, moj dugogodišnji anonimni prijatelj, u čaršiji poznatiji kao Glas Iz Šahta,podstaknut prošlim postom o Bezdanviziji, rešio je da postane nestalni dopisnik mog bloga. Ovom prilikom mu se zahvaljujem, i nadam se da će naći vremena da se ponekad obrati ovoj našoj maloj zajednici, na sveopšte zadovoljstvo. Predstavljam vam Glas Iz Šahta:

Gledaju li Predsednici Beoviziju

Beovizija je samo još jedna epizoda latino-serije u kojoj živimo. Kakav god bio taj „Eurosong Contest“ mi smo rešili da im predložimo žalopojke, valjda zbog nadolazeće odluke o statusu Kosova; sredjnovekovno pojanje, valjda i ovo zbog Kosova, da svet shvati da smo stari i nebeski narod.

Austinhttp://2007.sxsw.com/

SXSW Interactive 9-13 March , Austin TX

10 mart, update

Wired

Juce kod registracije, imala sam special treatment, don't ask me why, dobila sam platinum karticu, sto znaci free booze i ulazak na sve events ali kako sam bila koncentrisana na instant fotku da ne izgledam kao serial killer nisam primetila da sam izgubila u proceduri prezime i zemlju porekla. Naime, kompjuter nema sh i ch, te sam sada samo Jasmina, a nema ni opciju Srbija, vec samo Yugoslavia, te sam Platinum Jasmina from Yugoslavia. Tako se i osecam.Na panelu video blogging can change the world troje mladih video blogera su uglavnom pricali tehnicke stvari, kako se to radi, kako je to jednostavno i vazno. Jer recimo iz Indije koja cini 1/4 svetskog stanovnistva nema slika kako ljudi zive. Verdi Michael i Hadson su postavili sajt na kome iz Indije pristizu video snimci jednom nedeljno...i zanimljivo je da ne zele interaktivnost komentara, polemiku...vec samo povezanost. Jeste li culi za Godwinov zakon? Zakon u geek jeziku. To je zakon po kome na kraju svake rasprave na netu , neko ce nekoga nazvati fasistom, rasistom itd. Mislim da mi znamo nesto o tome na nasem blogu. Zbog tog zakona mnogi vazni blogovi ne dozvoljavaju komentare niti im je citanost zapravo bitna. Neka deset ljudi vidi moj video, ja cu biti srecan, kaze X, ja to radim za sebe, a u poslednje vreme me i placaju. Mislim da je to politicka definicija ovih blogera: izbeci cenzuru, centralizaciju, raspravu, skandale...i raditi posteno svoj posao. Ovi ljudi uglavnom imaju filmski i novinarski background ali su rado izasli iz institucija i umrezili se u najvece more informacija zvano internet.Na veceri usred Austina dok tresti muzika sa svih strana, ama muzika svakojaka, ne znam gde bih pre krenula jet lagged, zafrljacena sedam sati unapred...prilazi nam za sto goth creature, sa dugom crnom kosom, crnim noktima , sto kaze moja majka, trideset kila sa krevetom. Izljubismo se iako se ne znamo, svako za stolom je mislio da ga ovaj drugi poznaje, i onda se silno raspricasmo o Srbiji, Bosni...i njegovom zivotu, coveka koji je sve izgubio zbog droge, alkohola i muzike...ali se sada vraca na pravi put. Mogu vam reci da je znao sve glavne gradove Evrope, inace retka pojava za Amere a i cerka mu je trenutno , kako on kaze, slavna muzicarka koja svira sa decom clanova benda Metallica. To vece nije znao gde ce da spava ali je znao gde ce da se istusira jer kaze najvise ga nerviraju homelesss koji smrde. A i vecerao je dobro: toliko hrane narucuju i bacaju ovde da pocinjem da se ozbiljno nerviram i svadjam sa domacinima koji tvrde da su siromasni ljudi debeli u SAD-u jer je dobra hrana skupa. How about homeless and India?