Obala ćilibara

U prastara vremena, dok je tlo Evrope još većinom bilo pod velikim morem koje je ostavilo samo par zemalja na jugu i hridi na severu, živela je u moru pred obalama današnje Litvanije prelepa sirena. Njen dom bio je dvorac od ćilibara, čudesnih boja, od prozirno žute, preko zlatne, smeđe crvene do tamno zelene. Živela je u izobilju, ali prilično usamljena.

Jednoga dana, odvažni mornar otisnuo se sa južne obale velikog mora, sa stene ispod današnje Avale, nameran da preplovi veliko more i istraži svet iza horizonta. Nedeljama je jedrio, pržen nemilosrdnim suncem ili šiban jakim vetrovima, dok se na obzorju, jednog olujnog jutra, nije pojavilo kopno. Istrošena barka nekako je stigla do opred obalu, ali je tu moćni talasi baciše na stene i ona se konačno raspade, dok hrabri mornar poče da tone. Videvši nesreću, sirena priteče u pomoć i iznese mornara na obalu. Negovala ga je i pazila sve dok nije ojačao.

Ljubav izmedju stasitog, preplanulog momka i nežne sirene bujne plave kose bila je neminovnost. On je pozva, i ona pristade da krenem sa njim. Sagradiše novu barku i prejedriše mora ka jugu.

Videvši da mu je ljubimica otišla u daleki sveti, sveti Ilijas Žalgiris se razljuti i pobaca munje i gromove koji razoriše ćilibarski dvorac.

Mi smo od ovog događaja nasledili lepotu koja nas krasi, a narodima duž Istočne obale Baltičkog mora ostali su komadi ćilibara koje more izbacuje tokom svakog nevremena, a koje oni onda vredno sakupljaju, obrađuju i stvaraju umetničke predmete koji podsećaju na lepotu otišle sirene.

Svidela vam se priča? Dobro, malo sam nakitio, ali tako su mi i rekli da uradim. Ispričali su mi legendu ukratko, pa savetovali da ja dodam još materijala. Više legendama ću kasnije u tekstu.

Meni se pri pomenu ćilibara uvek javljaju asocijacije na potamnele zlaćaste kratke muštikle koje su nekada stari vrteli po požutelim prstima ili krezavim vilicama, ili brojanice smotane oko ruku hodža. Stoga sam, tokom ovog putovanja u Litvaniju kupio svom starijem bratu, besomučnom pušaču, jednu lepu dugačku muštiklu. Kao muškarcu, nakit od ćilibara me nikada nije privlačio, kao ni većina nakita uopšte. No, nisam mogao da se ne ispružim i ženi kupim jednu divnu nisku od tamnog, naizgled crnog ćilibara koji tek kada se podigne smerno pokazuje svoju zelenkastu boju.

Poreklo i nazivi

Ćilibar privlači pažnju od praistorije. Opisivan je u pesmama i veličan u legendama, pesnici i poštovaoci umetnosti su ga obilato koristili. Očuvavši u sebi duh, pa čak i život koji je postojao pre destina miliona godina, poštovan je ne samo kao predmet lepote, već i naučnih studija.

Ćilibar je smola izumrlog četinara Pinus succinifera. Nastao je fosilizacijom, pre 40 miliona godina. Mada nije mineral, spada u kategoriju dragog kamenja. Najčešće se koristi za izradu nakita i ukrasnih predmeta. Obično je poluprovidan, ali ima i skoro potpuno prozirnih primeraka. Tvrd je i lomljiv, lako se polira i tada dobija poseban sjaj.

Tragovi korišćenja ćilibara sežu do 13.000 godina unazad. Nadjen je u grobovima mikenske kulture, i na drugim mestima širom Evrope. U Turskoj se veruje da muštikle i lule radjene od ćilibara ne prenose infekciju kada ih koristi više pušača, te se stoga i danas izrađuju.

Dugo se verovalo da ga ima samo u zemljama na obalama Baltičkog mora, gde se ćilibarom trguje već preko 2.000 godina. Verovatno su tu bile najveće šume izumrlog četinara, te se stoga u ovom kraju nalazi oko 80% poznatih zaliha. Od devetnaestog veka, otkrivena su nalazišta u Švajcarskoj, Austriji, na Siciliji, Dominikanskoj Republici, Rumuniji, Madjarskoj, Burmi, Tajlandu, Aljasci, Kanadi i Meksiku.

Grci su ćilibaru dali naziv elektron, po jednom od naziva Boga Sunca. Kako se ćilibar trljanjem naelektriše, njegovo grčko ime je korišćeno prilikom dodeljivanja naziva elektricitetu.

U zemljama Baltičkog regiona, izvorni naziv je gleas, nastao zbog podsećanja na staklo. Danas ga Litvanci zovu gintaras a Latvijci džintras. Većina Slovenskih naroda koristi jantar, a nama je ćilibar ostalo od turskog kehribar.

Nemci ga zovu bernštain, što se može prevesti kao "kamen koji gori". I zaista, ako se zagreje na temperaturu od preko 200 stepeni Celzijusa, razlaže se i oslobadja ćilibarsko ulje, ostavljajući crnu materiju. Slični nazivi odomaćili su se u holandskom i poljskom.

Engleski naziv amber potiče od stare arapske reči anbargris ili ambergris, i vuče koren od uljane materije jakog mirisa koja se izdvajala iz sperme kitova.

Sakupljanje i prerada

Baltičko more izbacuje grumenje grumenje ćilibara, pogotovo tokom nevremena i kada su talasi veliki, ili spira pesak pa se primerci pojavljuju na obali. Ćilibar se tako jednostavno sakuplja po plažama Litvanije, Latvije, a pogotovo u Kaliningradu, malom delu Rusije koji je ostao na obali Baltičkog mora stešnjen izmedju Litvanije i Poljske. Na drugim mestima, do dragocenog grumenja se dolazi kopanjem, bilo površinski ili u rudnicima. U Dominikanskoj Republici, rudnici su duboki i opasnost od odrona je velika.

Javlja se u širokom spektru boja. Pored najrasprostranjenije varijante u kojoj preovladjuju žuta, narandžasta ili braon žica, često je boja crvena, zelena, a nalaze se i primerci skoro bezbojne ili bledo limun žute, plave, do tamnih nijansi, skoro crne boje. Najcenjeniji su providni, čisti primerci, kao i plavi dominikanski ćilibar, koga se nadje samo oko 100 kilograma godišnje.

Ćilibar se brusi, seče i glača dok se ne dobije predmet željenog oblika.

Obala Baltičkog mora

Kao nigde drugde, ćilibar je deo kulture, tradicije i umetnosti Litvanije. Obala Baltičkog mora ovde je puna grumenja koje se obilati javlja i nudi sakupljačima. Stoga i ne čudi što je pripremljen "Ćilibarski put Litvanije" koji predstavlja tradiciju ćilibara u zemlji, istorijske podatke, sakupljanje, obradu i proizvodnju nakita. Put obuhvata muzeje u Šventojiu, Palangi, Karkleu, Nidi i Juodkranteu.

Neringa

Litvanija ima čudnu geografiju morske obale. Prvi bedem obale prema Baltičkom moru je Kuršiu, ili kako ga u svetu zovu Kuronijsko poluostrvo. Duž skoro cele litvanske obale Baltičkog mora, na nekih 350 kilometara od Viljnusa, prostire se dugačak tanak komad zemlje, oblika nekog mača, širine od jednog do 5 kilometara. Originalno ime je Neringa. Čak je to često žensko ime u ovom kraju. Poluostrvo se pruža od juga ka severu u dužini od oko 100 kilometara, formirajući trbušasti zaliv u koji brovodi ulaze kroz uski prolaz na severu (oko 400 metara širine). Veza sa kopnom je u Kaliningradskoj oblasti na jugu (oblasti koja je ostala deo Ruske Federacije), tako da su Litvanci primorani da za prelaz koriste trajekt u Klajpedi. Trajekt putuje oko 15 minuta i sasvim dobro funkcioniše. Može da primi oko 10-tak vozila i 200 ljudi.

Tokom šetnje poluostrvom, osećaćete se kao u Deliblatskoj peščari (čest naziv je "Baltička sahara"). Isti je pesak i četinarska šuma, koju čini 8 različitih vrsta borova. Izgleda da su primenili isti princip sadnje i očuvanja tla kao i Marija Terezija. Ipak, obično se svake godine dogodi po barem jedan požar, što je negativna strana sađenja četinara. Možete šetati kilometrima a da ne naiđete ni na koga živog. Osim na životinje, a kažu da ima i divljači! Da bi preživela, trava na nekim mestima ima koren dubine do 8 metara. Zbog očuvanja krhkog bilja i cveća (čiji koren zadržava pesak da se ne pomera), zabranjeno je brati biljke, a na nekim mestima je obavezno kretanje po uređenim drvenim puteljcima. Vazduh je izuzetno zdrav, sa puno joda i broma. Voda baš i nije za kupanje u zalivskom delu. Na okeanu je bolja, ali je kao i u svim drugim severnim morima - hladna.

U vreme nemačke okupacije (pre Drugog svetskog rata), mesto je bilo modensko. Tu je obitavao Tomas Man, koji je pisao o "fantastičnom svetu pokretnih duna, borovim šumama punim jelena koje se prostiru između zaliva i Baltičkog mora". Njegova kuća je u Nidi i danas je pretvorena u muzej. Na severu, u blizini Juodkrante, nalazi se "Brdo veštica", na kome je na stotine zanimljivih grotesknih drvenih statua.

Poluostvro se bilo u rukama Šveđana, Rusa, Nemaca, čak Francuza. Međutim, zanimljivo je da su ga svi čuvali i održavali. I danas je izuzetno očuvano. Na ulicama đete videti malo sveta, ali je sve besprekorno uređeno i čisto. Tajnu sam otkrio tokom ranog jutarnjeg fotografisanja, kada sam na ulicama zatekao puno ljudi koji su izašli da ih uređuju.

Klima je, moglo bi se reći, tipično baltička. Nema mnogo toplote, mada je odve dve trećine dana sunčano. Ako i ima oblaka, do podneva ih vetar rastera ka kopnu. More je čak i toplije od vazduha, tako da se ljudi kupaju i u septembru (mislim domaći i Rusi). Kada vetar duva sa pučine, u zalivu je mirna voda i prijatno je. Kada "zagudi" sa kontinenta, more na drugoj strani poluostrva se umiri i tada je idealno za šetnje po obali ili kupanje.

Celo poluostrvo je velika peščana duna. U zavisnosti od rastinja, ponegde ćete se naći u šumi, dok je nekoliko mesta pesak toliko preovladjuje da biljke jednostavne ne uspevaju da se održe. Tako na ostrvu možete naići na prave peščane dune.

Parnidis (Velika duna), nalazi se na ivici Nide, ka jugu. Ona je jedina koja je trenutno pokretna. Trave kojih malo ima se nejake, tako da se ova duna pomera od pola do 10 metara godišnje. Pesak tako zartpava sve što ljudi urade na ureženju prostora. Sama Nida se tri puta selila zbog ove dune. Uticaj posetilaca ovde je veoma veliki. Po proračunima naučnika, svako ko se penje ili silazi na dunu gura na dole po nekoliko tona peska!

Uz strme stepenice doći ćete do vrha dune, odakle se sa jedne strane vidi more a sa druge zaliv. Na samom vrhu je spomenik koji je srušila jaka oluja pre nekoliko godina. Kako je tada povređeno nekoliko (nemačkih) turista, radi predostrožnosti odlučeno je da se spomenik ne podiže ponovo. U blizini je i svetionik Urbas, izgrađen 1874. godine.

U nacionalnom parku Nagliai je nekoliko duna od kojih su dve najveće Vingkope (51m) i Nagliai (53m). Po boji rastinja, prozvali su ih "sive" (polkosios kopos), mada se u narodu zovu "mrtve". Od 1675. do 1934. godine, ove dune su peskom prekrile četiri sela. Najviše je bilo pogođeno selo Nagliai, koje su stanovnici nekoliko puta selili sa jednog mesta na drugo. Bespomoćni stanovnici su se na kraju odselili i formirali Preilu i Pervalku. Biljni prekrivač ovde je veoma osetljiv, tako da je zabranjeno skretati sa obeleženih staza.

Nida

Nida važi za najlepše mesto i prestižni turistički centar Litvanije. Najveće je i najpoznatije mesto na Neringi. Ovde dolaze ljubitelji prirode i tradicije, koji vole mir, dodir istorije i izvornu arhitekturu. Tu je dva leta proveo Tomas Man, šetajući i pušući. Okoline Nide je specifičan spomenik prirode, sa plažama svetlog peska, prelepim pejzažima, retkom vegetacijom i čistim vazduhom. Tokom leta, organizuje se niz festivala, koncerata i izložbi.

Istorija Nide je prilično zanimljiva. Nida se prvi put pominje u spisima sa početka 15. veka. Tadašnje naselje nalazilo se 2 kilometra južnije od današnjeg mesta, blizu otvorenog mora. Medjutim, već sredinom 16. veka pesak je počeo da se kreće i ubrzo je pokrio svu obradivu zemlju i počeo da zatrpava kuće. Stavnovništvo se osipalo, pogotovo posle kuge koja je satrla stanovništvo početkom 17. veka. Preostala tri domaćinstva konačno su se predala i preselila na novu lokaciju krajem sedamnaestog veka, nekih 500 metara dalje, a pesak je potpuno prekrio nekadašnje naselje u takozvanoj Dolini smrti. Nisu ni tu dugo ostali. Već posle pedesetak godina pesak je ponovo bio jači. Većina stanovnika se onda odselila na sever, dok su samo najistrajniji ostali.

Konačno, otac i sin Kuverts su rešili da nešto preduzmu. Počeli su da grade prepreke za pesak i sade drveće. Samo zahvaljujući njihovoj istrajnosti, Nida se konačno skrasila i počela da staje na noge. Pesak i danas preti, o čemu svedoče naslage preko putića i klupe do pola upale u tlo.

Nida i celo poluostrvo je puno nemačkih turista. Uopšte gledano, jak je nemački uticaj, kako u arhitektonskom smislu, tako i u ponašanju i redu koji ovde vlada. Leti se ovde mogu iznajmiti čamci, a zimi se uživa u pecanju u ledu i ispijanju votke. Znajući Nemce, nije lako domaćinima. Turizam je ovde počeo da cveta od druge polovine 19. veka. Mnogi novi hoteli, restorani i gostionice izgrađeni su krajem 19. i početkom 20. veka. Takodje, mnogi domaćini su obnovili kuće u starom stilu, tako da celo selo izgleda veoma slikovito.

Klajpeda

Pošto je Viljnus jedina baltička pretonica koja ne leži na moru, Klaipeda je sa svojih 200.000 stanovnika i veoma izgrađenom lukom, morska vrata Litvanije. Treći je grad u zemlji po veličini.

O Klajpedi treba reći da ima omanji stari grad, te da je središnje primorsko mesto Litvanije, od koga vode kopneni ili morski putevi do ostalih mesta ili drugih okolnih država. O veličini luke i obimu prometa robe svedoči veliki broj kranova.

Uveliko je stradala u Drugom svetskom ratu. Ostalo je malo kuća građenih od drveta u starom centru grada. Čak je i stara pivara, vrlo lepa zgrada od crvene opeke, danas zatvorena. Očuvano je i predratno pozorište, sa čijeg balkona je sam Hitler 1939. godine proglasio prisajedinje Klajpede Nemačkoj. Univerzitet u Klajpedi ima vekovnu tradiciju i cenjen je i danas.

Palanga i njen Muzej ćilibara

Palanga je najveće turističko mesto u Litvaniji, smešteno na obali mora, nekih 25 kilometara od Klaipede. Dok je Klajpeda veliki putnički, industrijski i trgovački centar, Palanga je sva okrenuta turizmu. Nekada je ovo bilo mondensko mesto. Za vreme komunizma, mnoge lepe vile, hoteli i buržujska imanja nacionalizovani su, u njih su smeštani sanatorijumi, dečija i sindikalna odmarališta ili su jednostavno bila zapostavljana do uništenja. Osim onih koje je koristila crvena buržoazija - a Palanga je bila omiljeno letovalište Sovjetskog Saveza, poznata skoro kao i Krim.

Danas je Palanga stecište mladobogataša Litvanije, a Rusi dolaze i dalje u velikom broju. Tokom letnje sezone je prenatrpana. Budva bi joj pozavidela. U tom periodu ćete u Palangi retko naići na običnog Litvanca - oni dolaze tek krajem avgusta ili u miholjsko leto. Početkom ovog oktobra, naišao sam sa prvim hladnim talasom. Domaćini su mi rekli da je neki dan pre mog dolaska još sve bilo toplo i lepo. Ipak, sunce mi je podarilo divan dan za šetnju pored mora i kroz parkove.

Posebna zanimljivost Palange je drveni kej koji ulazi duboko u more. Izgrađen je zbog nelagodnosti koje su velmože imale putujući kopnom do Palange, te je bilo lakše doći do Liepaje (danas u Latviji) odakle je redovno saobraćala barka "Feniks". Danas je kej mesto za romantične sastanke, promenade, uživanje u zalasku sunca ili pecanje. Sa njega se pruža izuzetan pogled na beskrajnu obalu i nepregledno more.

Muzej ćilibara u Palangi smešten je u prostranoj palati grofa Feliksasa Tiskevičijusa. Feliskov deda Mukolas kupio je imanje uz more još 1824. godine. Njegov naslednik Juozopas uspešno je investirao porodični kapital u industrijsku proizvodnju, te je imao novca da imanje još proširi. On je napravio prvi plan turističkog razvoja i uredjenja mesta, izgradio drveni most koji je ulazio duboko u more i pristanište za brodove, uveo telefonsku liniju. Feliksas je nastavio sa tradicijom širenja imanja, sagradio nove vile, iskopao arterski bunar, obnovio lečilište i hotel, izgradio školu, crkvu, kazino i zgradu gimnazije.

Po projektu nemačkog arhitekte Švehtena, izgradjena je velika porodična kuća, dok je poznati fransuski pejzažni arhitekta Andre osmislio park koji je danas prelepa i dobro održavana botanička bašta sa par malih jezeraca i obiljem labudova i pataka. Istorijski podaci govore da je prvobitna bašta imala oko 500 raynig vrsta stabala i žbunja, donesenih iz Belrina, Karaliaučiusa i drugih botaniških bašti širom Evrope.

Ako kojim slučajem istražite park do njegovih granica na severoistoku, naići ćete na mesto gde je tridesetih godina prošlog veka održan nacionalni kamp skauta Litvanije. Kamp je tada posetio i osnivač Svetskog skautskog poreta Lord Baden-Pauel. Ogromni kamen sa uklesanim inicijalima BPa i tadašnjeg predsednika Litvanije podseća na ovaj dogadjaj.

Porodica Tiškevičius je živela u palati sve do 1941. godine, a naslednici su danas u Varšavi. U zgradu je 1963. godine osnovan Muzej ćilibara, kao ogranak Muzeja umetnosti Litvanije. Do sada je imao preko 8 miliona posetilaca. U 15 prostorija moći ćete da se, kroz 4.500 izloženih predmeta (iz fundusa od preko 25.000), upoznate sa nastankom, rasprostranjenosti po svetu, obradom, praktičnom primenom, ulogom u životu i kulturi Litvanaca i morfološkim varijacijama ćilibara.

Muzej ima veliku zbirku od 15.000 primeraka ćilibara u kojima su zarobljeni insekti ili biljke. U postavci je i sedamdesetak primeraka neobradjenog ćilibara, medju kojima se izdvaja Kamen sunca težak čak 3,698 kilograma.

Muzejska prodavnica je prepuna zanimljivih i lepih umetničkih predmeta od ćilibara. Domaćini su me upozorili da je obližnja prodavnica esnafa lokalnih obradjivača jeftinija. Uistinu, tamo sam i kupovao, ali ne zbog cene nego što mi se svidela baš ta ogrlica koju sam već video na vratu svoje žene. A bila je, eto, skuplja nego neki lepi primerci u muzeju.

Tokom iskopavanja ćilibara u laguni u blizini Klajpede, u mestu Juodkrante, pronadjeno je vredno nalazište iz kamenog doba, sa mnogim predmetima velike vrednosti. Nažalost, svi su razvučeni tokom ratova. No, po nacrtima jednog naučnika napravljenim 1882. godine, jedan lokalni umetnik je izradio kopije koje su predstavljene u muzeju. Ovde takodje možete videti originalnu radionicu za preradu ćilibara staru par stoleća.

Već neko vreme, muzej je poznat i po organizaciji kvalitetnih muzičkih dogadjaja. Noćni serenadni koncerti na terasi su avgustovska tradicija duga 30 godina. Litvanci i dalje žive uljuljkani bajkama i setnim pričama i pesmama, pa im ova vrsta muzike izuzetno lepo leži.

Umetničke radionice radile su u Palangi još od 17. veka. Ovdašnji umetnici preuzeli su prevlast u obradi ćilibara u Rusiji u 18. veku. Pred Prvi svetski rat, u Palangi se preraživalo oko 2.000 kilograma ćilibara godišnje. Tradicija živi i danas - a održava je 26 umetnika i njihove porodice koje ovde žive, stvaraju i izlažu.

Naposredno u Palangu, na ušću reke Šventoji, nalazi se istoimeno staro ribarsko naselje i jedno vreme važna luka. Tu je negde i granica sa Latvijom, a oko ova dva mesta dve države su se gložile neposredno po dobijanju nezavisnosti, posle Prvog svetskog rata. Šventoji je mirniji od Palange i ima lepše i zanimljivije peščane dine.

A gde je sad pa ta Jurmala?

Ako vas kojim slučajem put vodi i do Latvije, ne propustite priliku da posetite Jurmalu. Smeštena na nekih tridesetak kilometara od Rige, Jurmala je turistički centar ove središnje Baltičke države. Prostire se na 33 kilometara peskovitih plaža. Sa skoro 60.000 stanovnika, peti je grad po veličini u zemlji.

Dok u Palangi mnogobrojni veći hoteli i odmarališta obezbedjuju uslov za "kolektivni turizam", Jurmala je više skup porodičnih letnjikovaca i romantičnih drvenih kuća, nekih malih a nekih prilično prostranih i raskošnih, građenih u stilu klasicizma, ncionalnog romantizma, art nuvoa. Većinu su ih gradili Nemačke i Latvijske arhitekte, ali ima i radova Rusa, Finaca i drugih. Na listi zaštite je 414 zgrada i preko 4.000 objekata od drveta. I ovde je tokom Sovjetskog perioda obitavala komunistička vrhuška, uključujući Brežnjeva i Hruščova.

Još od kraja osamnaestog veka, Jurmala je poznata kao banja lekovitih svojstava. Dolazili su ovde bogati zemljoposednici da se naodmaraju na obali mora kao i Ruski oficiri da se oporave od ratova sa Napoleonom pre povratka kućama. Vetrovi sa mora, miris borova, mineralne vode i duge peskovite plaže su idealno okruženje za rekonvalescente.

Jurmala ima i ogroman moderan hotel, stila koji je korišćen osamdesetih godina, u kome se spratovi talasasto spuštaju ka moru (kako bi što više soba imalo pogled na more i prostran balkon) i završavaju ogromnom zastakljenom terasom za proslave i balove, ili jednostavno uživanje u pogledu.

Legende

Litvanci su još uvek pretežno romantičan narod, sa legendama i pričama koje su osnova tradicije. Divno pevaju i uživaju u svojoj setnoj narodnoj muzici i narodnim predanjima. Neke od legendi su zanimljive, i predstaviću ih ovde.

Jurate i Kastutis

Moja improvizacija sa početka teksta izvedena je o legendi o boginji mora Jurate i mladom ribaru Kastutisu. Jurate je bila ljubimica vrhovnog božanstva Perkunasa, boga gromova. Bila je sirena i živela u palati sagrađenoj od ćilibara na dnu Baltičkog mora.

Kastutis je pak bio ribar koji je živeo u blizini ušća reke Šventoji. Hrabar po prirodi, ribario je u vodama koje su pripadale Juratinom posedu, te mu je ona slala upozorenja po svojim sirenama. Kako se on nije obazirao na upozorenja, morala je i sama kraljica da pođe da ga upozori i kazni. Videvši naočitog ribara, odmah se zaljubila i povela ga u svoju ćilibarsku palatu.

Perkunasa je to jako razljutilo, jer je obećao Jurate bogu voda Patrimpasu, a i smatrao je nedoličnim da jedno božansko biće živi sa običnim smrtnikom. Polao je munje i gromove koji su ubili Kastutasa i razorili ćilibarsku palatu. Jurate je okovana lancima za večnost.

Ona i danas čami na dnu mora i lije gorke ćilibarske suze za svojim ljubljenim. Ostatke ćilibarskog dvorca more vekovima izbacuje na obalu. More ponekada ostavi i Juratine suze - grumenje specifičnog oblika za koje se kaže da je čisto kao njena tragična ljubav.

Burate i Kestutis

U botaniškoj bašti Palange je omanje brdašce sa kapelom posvećeno jednom zanimljivom istorijskom događaju koji je prerastao u legendu. Ovo uzvišenje, sa koga se nekada mogla videti cela obala a danas taj pogleda zaklanja gusta šuma, služilo je još prastarim Litvancima kao opservatorija. Danas je tu kapela izgrađena 1869. godine od crvene cigle sa mozaicima na prozorima, posvećena Svetom Jurgisu.

Nekada davno, u 14. veku, ovde je volela da dolazi Birute, kćerka samogitijanskih velmoža. Rodjena u blizini Palange, bila je službenica paganskog hrama koja je palila svetu vatru u ognjištu u Palangi. Stoga se bila zavetovala na devičanstvo. Okolinom Palange je tada jahao i lovio Kestituts, vladar Trakaija i Samogatije. Videvši lepu Birute, zaljubio se na mah i ponudio joj da bude njegova supruga, što je ona odbila pridržavajući se svog zaveta. No, Kestutis je bio istrajan u svojoj nameri, te je oteo Birute i odveo je u svoju prestonicu Trakai, gde je odmah pozvao braću i priredio veliko svadbeno veselje.

Pokazalo se da je to bila hrabra ali pametna odluka. Par je živeo srećno i izrodio tri sina i tri kćerke Kestutis i njegov brat Algirdas složno su i zajednički vladali. Njihova želja je bila da na isti način zemljom posle njih vladaju njihovi sinovi, što je Kastitus ispoštovao predavši vlast sinu Vitautasu kad mu je brat umro. Medjutim, njegov bratanac Jogaila odbio je dogovor i želeo da vlada sam, što je dovelo do svadje i građanskog rata. Jogaila je onda pozvao strica i brata na dogovor, ali ih je prevario i utamničio. Kestutisa su ubili u zatvoru, ali je Vitautas uspeo da pobegne u Prusiju da zatraži pomoć od Teutoničkih vitezova. Birute je otišla daleko od Vilniusa da bi se sakrila od osvete, ali legenda kaže da su je stigle sluge Jogaile i ubile. Njeni sinovi su je sahranili negde u okolini Palange, po njenoj želji. Vitautas je uspeo da dobije pomoć, sakupi vojsku i povrati vlast. Vladao je dugo i uspešno i upamćen je kao jedan od najvećih vladara u istoriji Litvanije. Birute je ušla u legendu i ostala omiljena u narodu, dok je brdo na kome su se upoznali postalo posebno svetilište nazvano po njoj.

Odmah ispod brda Birute izgradjeno i još jedno svetilište - Lurd (Lurdas). Ostavština je to Antanine Tiskevičius, supruge Feliksasove. Tokom nacionalne obnove, skulptor Vilius Orvidas, koji se isticao očuvanjem nacionalnih spomenika u vreme kada su Sovjeti naložili njihovo očuvanje, poklonio je statuu Bogorodice koja je danas rado posećena od strane posetilaca Palange.

U blizini je i spomenik Jevrejima stradalim u Drugom svetskom ratu.

Egle, kraljica zmija

Jedna od najlepših skulptura u botabičkoj bašti Palange, i jedna od najpoznatijih u celoj Litvaniji, posvećena je još jdnoj zanimljivoj legendi.

Pre mnogo vremena, starac i starica živeli su savojih dvanaest sinova i tri kćeri. Jedne tople letnje večeri, kćerke odoše da se okupaju u jezeru. Osveživši se, krenuše napolje da se obuku, i tada spaziše otrovnu zmiju koja se sklupčala u rukav jedne bluze. Pokušale su da je oteraju, ali nikako nisu uspevale. Tada, guja progovori ljudskim glasom, pozvavši Egle, jednu od njih, da mu bude žena i da joj neće nikako nauditi. Videvši da nema izbora jer će se silno obrukati, Egle pristade.

Zmija se povuče, i njih tri se vratiše kući uplašene, te ispričaše šta im se desilo roditeljima i braći. Te večeri, stotine zmija došlo je do njihove kuće pozivajući Egle da ispuni obećanje i pođe sa njima. Videvši da nema kud, i ne želeći da se nešto neprijatno desi njenima, Egle krenu sa zmijama do jezera. Na obali je čekalo iznenadjenje - njen prosac je bio lep mladić, kralj zmija, koji ju je često gledao dok se kupala i tako je zavoleo. On je poveze brodom do rajskog ostrva na kome je priredjeno veliko svadbeno veselje.

Živeli su u sreći i veselju, izrodivši trojicu sinova kojima su dali imena Hrast, Jasen i Breza i kćerku Topolu. Deca su rasla, i počela da se raspituju za svoje ljudske pretke i rodjake. Mada nije bila željna roditeljske kuće, Egle je ipak odlučila da povede decu do svojih, uprkos protivljenju svog supruga. Da bi je nekako odvratio, on joj je obećao da će je pustiti ako ispuni tri zadatka što je ona ipak uspela da uradi.

Videvši da nema kud, kralj zmija ih pusti da idu, ali im reče da će doći po njih tek kada kažu posebnu lozinku. Plašio sa da će ga Eglina braća uhvatiti i ubiti.

U starom porodičnom domu svi su uživali, ali su braća ipak bila namerna da ubiju zeta. Pokušali su da saznaju lozinku od sestrića, ali oni se nisu dali prevariti. Ipak, uspeli su nekako da zastraše malu sestričinu koja im je otkrila lozinku. Braća onda otidoše do jezera, pozvaše zeta i ubiše ga.

Kada se Egle ja decom krenula nazad svom novom domu, ugledala je crvenu penu. Znala je da su joj ubili muža. Užasnuta, pretvorila je svoju decu u drveće koje nosi njihova imena, a sama se preobratila u jelu.