DOS i autorska opcija

Ako se ne varam, danas bi, da je sve bilo onako kako smo očekivali, Srbija proslavljala jednu važnu godišnjicu. Ali, pošto je kolektivno očekivanje vrlo brzo iznevereno, a snovi o pristojnom životu u građanskom društvu sasvim se raspršili, taj događaj se u ovdašnjoj javnosti tek sporadično spominje. Osnivanje Demokratske opozicije Srbije (DOS) u kancelarijama Srpskog pokreta obnove pre tačno deset godina  više ne spominju ni oni koji su u njemu učestvovali. Nažalost, neki od njih su članstvo u tom političkom udruženju platili najvišom cenom, a neki drugi su ga vrlo dobro naplatili i unovčili. Uz dužno poštovanje prema svim žrtvama zavađenog, podeljenog i jalovog DOS-a, na mene je ovog desetog januarskog jutra nešto snažniji utisak ostavio jedan e-mail koji mi je u toku noći stigao.

Sadržaj tog pisma napisanog strogo profesionalno, kancelarijskim stilom, ne bi bio toliko značajan i na ovom mestu vredan pomena da iz njega nisam saznao da sam na neki način, a nakon podrške i nekoliko preporuka iznutra, postao član respektabilnog B92 blogersko-političkog „udruženja". Pismo je, naravno, potpisala prva dama tog udruženja, a ovu priliku koristim da joj se javno zahvalim na dodeljenoj autorskoj opciji koju prihvatam.

Tako je jedno sasvim kratko i preciznim uputstvima protkano pismo na individualnom nivou povezalo dva naizgled nepovezana događaja. Drugi je u sećanje prizvao prvi, a prvi je na jedan posredan način prouzrokovao drugi. Da baš na današnji dan nisam upoznat sa pomenutom odlukom ljubazne urednice, nisam siguran da bih se setio onog događaja od pre deset godina, a da se ideja sa kojom je osnovan DOS nije premetnula u svoju suprotnost, verovatno bih umesto pisanja bloga obavljao neki drugi društveno korisniji posao ili bi mi pisanje bloga, kao što je to slučaj sa nekim, u međuvremenu  prilično „obogaćenim" političarima i političarkama, možda poslužilo kao relaksacija od svakodnevnog stresa, „vrednog" svake zarađene pare.

U svakom slučaju, današnji dan je počeo vrlo neobično i interesantno, a nadam se da će tako biti i sa narednim danima. Imam samo jednu želju, a nju ću svakako sam sebi ispuniti: da na ovom mestu ne dočekam godišnjicu koju je dočekao DOS.

Samo samosvesni Boris Tadić deset godina sa istog mesta može da dosađuje Bogu i ljudima.