Biljana SrbljanovićBiljana Srbljanović, pisac, www.google.com

M/ilić/mačka  na putu  pa M/ilić miš kolo vodi na ovom blogu.
Pitao me moj prištinski urednik iz Gazeta Java  www.gazetajava.com, Migjen Kelmendi : "....koji hardwer i softwer koristi balkanmedia.com?, na primer, sta se nudi od ekuipmenta u bg za lansiranje jednog muzickog tv kanala?..koji serveri...koji softweri...itd. i kolio to kosta tamo..."Nije moj resor, al kapiram da BIG BLOGER sve zna.

Put kojim se ređe ide: ulaz na SzigetPoslednji put sam bio na festivalu po imenu Sziget od 14. do 21. avgusta 1997.

Izdržali smo punu nedelju, po dvanaest aktivnih sati dnevno, uz pomoć galskog enerdži-koktela "točeno pivo/unikum/prašina".

Šta se u međuvremenu izmenilo? Nestao je prefiks "pepsi" iz zvaničnog imena festivala, iskorenjena je prašina, a ako želite da se klatite, morate vizu da tražite (kako sam došao do svoje zaslužuje poseban napis).

Iako ne sumnjam da će pružiti dovoljno materijala za bogat izveštaj, ove godine idem na jedan penzionerski dan. Što kaže crtać, nekad sam bio strašan dasa, a sada sam samo mlakonja.

B92 je ovih dana upotpunio svoju kolekciju besmislenih kvalifikacija kojima je drugi kite. Posle suludog i samo na prvi pogled nespojivog miksa da je "ustaška", "jevrejska", "mudžahedinska", "šoroševska", "komunjarska", "plaćenička" (od CIA-e i Vatikana, naravno) i sl, B92 je konačno postala i "četnička". Razlog je, naravno, prikazivanje snimaka ubistava i zlostavljanja srpskih civila tokom "Oluje". Hrvatska javnost se poprilično uzburkala, a glavno pitanje postalo je "a zašto baš sad, zašto baš na godišnjicu Oluje"?

we are what we lostSvašta čovek može da otkrije o sebi i to sve zahvaljujući internetu. Na ovaj članak sam nabasao slučajno, tražeći neke nove ideje za dokumentarni film.

Nije da se hvalim, nego se mnogo hvalim. U ovoj zemlji je više publiciteta dobio film sa festivala u Herceg novom kome je publika zviždala i izlazila sa projekcije nego moj mali film koji je dobio specijalnu nagradu žirija na festivalu Corto in Bra. Jeste da moj film traje samo 5 minuta, ali mu je svaki minut zlatan.

http://www.wearewhatwelost.co.sr/

Seo za računar prvi put davne ’82. sa tek navršenih deset godina života, već tada shvativši da će njegov tok od tada biti pod trajnim uticajem tih čudnih elektronskih sprava. Mastiljara ga zasvrbela polovinom 80-ih kada počinje da piše za „Računare“, ne sluteći da će tačno deceniju kasnije postati glavni urednik pomenutog časopisa. Punoletstvo dočekuje zaluđen za CAD tehnologije i to će mu nekoliko narednih godina biti glavna preokupacija. Tada je i prvi put čuo škripavi zvuk modema koji uspostavlja vezu i od tada se navukao na računarske komunikacije. Od njih živi nekoliko poslednjih godina, prvo kod jednog „vodećeg domaćeg provajdera“, a sada kod „najvećeg domaćeg provajdera“ – veličina je relativna stvar na Internetu, zavisi samo da li gledate protok broja korisnika, novca ili megabita u sekundi.

P2PPre dve godine, Teodora se po prvi put susrela sa longplejkom. Uzela je u ručice to (za njena poimanja) ogromno kartonsko pakovanje, privučena šarenom prednjom stranom, a ploča je samo iskliznula iz proreza sa strane. Njen trogodišnji mozak je procesirao primljene informacije i upoređivao ih sa onime što joj je već poznato iz sveta koji je okružuje. Aha, šareno pakovanje sa čikom koji peva, unutra nešto okruglo sa rupom u sredini. Okrenula se prema meni sa ozarenim licem: „Tata, vidi, veiki CeDe”!

Gledao sam juče na BBC-u kako je bivši izraelski premijer Benjamin Netanjahu sahranio već u trećem minutu sirotog voditelja Hardtalka Noela Thompsona koji se baš bio nameračio da dobro ispreskače Izraelca.

Onda mi je palo na pamet ono što mi se vrzma po glavi već više od decenije – nesposobnost većine balkanskih političara da se snađu u zapadnim medijima, da kratko i jasno objasne stav i cilj svoje zemlje, setih se njihovog apsolutnog nepoznavanja funkcionisanja medija, njihovog nedostatka stila itd. O stranim jezicima da ne govorimo.

U Berlinu je otvoren prvi privatni muzej posvećen svakodnevnom životu DDR, bivše Istočne Nemačke, koji se zove bas tako:
DDR MUSEUM.
Ideja tvoraca muzeja je da se rekonstruišu paradigmatični detalji svakodnevnog života istočnih Nemaca, ljudi koji su se, odmah nakon pada berlinskog zida, tako neverovatnom brzinom asimilovali u ovaj takozvani zapadni uniformisani svet, da je izvan berlinskih buvljaka ostalo veoma malo tragova od onoga što je ne baš tako davno činilo svakodnevni, običan život šesnaest miliona ljudi. A i ti buvljaci su već deceniju i po temeljno pelješeni od strane turista s druge strane, tako da su se zalihe Lenjinovih bisti, Praktika fotoaparata i Honekerovih portreta ozbiljno istanjile, turisti željni komunističkog kiča, autentičnog Lenjina još uvek sigurno mogu naći samo u Beogradu (kod Srdića) a tragove Honeker-looka još jedino medju visokim funkcionerima G17 plus. Naravno, ne treba zaboraviti ni odvratne fake CCCP majce, novu seriju ruskih šapki i kapa+uša, za mlade i otkačene, koji bi da da pokažu da gde su leto proveli: pa u zapadnoj Evropi, naravno.

xeni in LA

xeni jardin/wikipedia

...Her work at Boing Boing has provoked responses. In March 2005, Jesse Andrews created a script for Grease Monkey that filters out Boing Boing posts by Jardin. In March 2006, Matthew N. Sharp created XeniSucks.com, which criticizes and parodies Jardin's posts on Boing Boing. New York Times columnist Dan Mitchell wrote that XeniSucks.com is a "hate blog" that delivers "nasty, sarcastic invective delivered in spot-on Comic Book Guy tone". Jardin posted a link to the site on Boing Boing and described it as "a total hoot"...

Deset godina!?

Ove jeseni bice deset godina od Studentskog protesta '96. Ala vreme leti! Bas sam pricao sa Misom Relicem da napravimo neku pijanku, ali samo opusteno, nista svecane akademije, politicki govori i spomen ploce, nego cisto da se okupimo, da se pitamo za zdravlje. Dogovorili smo se da postavimo sajt za koju nedelju, pa da krenemo da jurimo ljude. Svi su dobrodosli, ako uz pomoc dva svedoka dokazu da su bili na protestu. Bas me interesuje gde su i sta rade razni likovi, da sad ne nabrajam. A stvarno je bilo raznih...

od 15. avgusta...

Još samo malo!!! prvi singl i spot su spektakl. Našla žena sebe,  a ne kao ona glupava Britni koja se ponaša kao rasplodna krava. Verovatno joj ništa drugo i nije preostalo u životu. Prošla je sve sa dvadeset i nešto. Jedna od retkih madoninih greški je bila upravo promovisanje Britni, dok je Kristina ostala u senci. Ja sam uvek nekako tipovao na nju. I pored često stupidnih pesama, glas joj je uvek bio spektakularan. Doduše, često mi smeta što stalno mora da dokazuje kako ima fenomenalan glas, pa stalno prepevava. nekada je less is more! 

The fotelja: It came to me, my own, my love, my own, my precious!Druže Tito mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo. Koliko god naši političari voleli ili ne voleli druga Tita, pljuvali ga ili ne, pokušavali da ga iskopaju da mu prebroje noge ili ne, oni se bez obzira na sve još uvek slepo drže Titovog puta. Iako je njegovo ime nestalo iz imena gradova, puteva, bulevara, ulica, sokačića, staza i bogaza, onaj glavni Titov puta je još uvek prisutan. Naravno ne mislim na bratstvo i jedinstvo, već na doživotnu funkciju predsednika ili na doživotno grejanje dupeta u kožnoj fotelji.

Ko su bili glavne političke figure 90-ih, i gde su oni danas? Većina je na istom mestu. To su naši doživotni predsednici stranaka. Pa hajde da ih razotkrijemo: Vuk Drašković, Vojislav Koštunica, Žarko Korać, Vladan Batić, Nebojša Čović, Nenad Čanak, Velja Ilić itd.

…uvek smo sa vama, Plavi, napred Crveni…

Raznih smo se muka rešili, čak i himnu, zastavu i grb imamo, ostalo je još samo da se smisli boja dresova reprezentacija Srbije i da se krene u nove pobede.

Po belom svetu nose se, uglavnom dresovi koji su u bojama ‘skinutim’ sa zastava. Uz izuzetke.

Isti je razlog što Italijani imaju azurne (svetloplave) a Holanđani narandžaste dresove. Italija je republika, ali je boja Kuće Savoja, dinastije koja je vladala do 1946. godine, azurna. Baš kao i dresovi Kanavara, Zambrote i Tonija.

baveci se uzrocima uspeha odredjenih imigrantskih zajednica u americi, thomas sowell je kao znacajan faktor izdvojio prisustvo zelje za znanjem. jedan od indikatora te zelje je, po njemu, sklonost odredjene grupe da cita knjige esejistickog (non-fiction) a ne beletristickog (fiction) karaktera. na primer, pocetkom dvadesetog veka, preko polovina pozajmljenih knjiga iz javnih biblioteka u pregradjima u koje su se doselili ruski jevreji je bila esejistickog karaktera. isticanje ovog podatka kao pozitivnog se zasniva na premisi da je esejistika a ne beletristika izvor znanja, i da je citanje beletristike znak lenjosti a ne radoznalosti, kako bi se mozda pomislilo.