Vilinska saga (I/1)

Moj gost ne želi da otkrivam njegov identitet, ali želi da sa vama podeli prvi deo prve glave svog romana...

Znam da je malo duže, ali tako je to s romanima. Žarn? Fantastika-mač i magija.

Drugi deo prve glave okačiću za nekoliko dana... 

PROLOG

Odin je imao dva brata. Udruženi, oni ubiju diva Imira. Njegovo telo odnesoše u sredinu pustoši zvane Ginungagapa. Od njega stvoriše svet. Od Imirove krvi postaše mora i jezera, od njegovog mesa zemlja, a od njegovih kostiju nastaše planine. Za vreme tog raspadanja, crvi koji su se pojavili iz leša diva Imira, preobratili su se u Svetle vilenjake i Tamne vilenjake. Svetli vilenjaci, koji žive u vazduhu, dobroćudna su, zadovoljna stvorenja, ali Tamni vilenjaci, čija su područja podzemne oblasti, crnoputi su, zli i štetočine...
IZ NORVEŠKE MITOLOGIJE
Deo prvi: Putovanje za Astar

LOMAČA

Četiri dana padala je kiša. Tog jutra počela je da jenjava. Mokro bilje mirisalo je na prohladnom vazduhu. Voda je kapala sa lišća, šumeći i slivajući se sa šumskih svodova na njihovu žuto-mrku mrtvu braću. Niz usku stazu, usečenu u jarugu potoka, nailazio je jedan konjanik. Tamnocrvena halja sa kukuljicom, koja je dosezala sve do sara laganih smeđih čizama, davala mu neupadljiv izgled nekog kaluđera misionara koji pohodi neznabožačke krajeve. Ali, širok kožni pojas za koji je bio zataknut mač čudnog izgleda i dugi luk što je virio iz njegovih bisaga, osporavali su tu pretpostavku. Konj je, savijajući glavu, iz nozdrva ispuštao mlazeve pare, dok mu se kestenjasta dlaka išarana jedva primetnim tamnijim prugama lagano pušila. Jahač mu prođe rukom kroz bujnu svetlu grivu, da ga primiri, jer povlačenje uzdi vezanih za oglav bez đema ne bi imalo nikakvog efekat. Jedna tiha reč i pastuv se smiri nastavivši kroz tešku vlagu mirnim klimavim korakom, sličan bilo kojem krotkom i radom izmučenom, konju.
Jaruga uskoro poče da se širi. Iz izmaglice se pojavi naselje preveliko za selo, a premalo za varoš. Njime je dominirala velika drvena kula četvrtastog oblika sa nekoliko kuća i pomoćnih zgrada. Svoju upadljivost dugovala je ne toliko visini, koliko činjenici da se nalazila na vrhu veštački nasutog brega okruženom ogradom od balvana. Njena visoka, zašiljena debla bila su prekrivena goveđim kožama, koje su služile kao odbrana protiv paljenja. Ostatak naselja, sastavljen od brvnara i koliba, udobno se smestio pod zaštitničke strehe stare šume.
Putnik tiho projaha raskvašenim ulicama. Sa pragova kuća posmatrale su ga plavokose žene i bradati muškarci, jer u to doba konja nije jahao bilo ko. Vrednost obične rage dostizala je cenu od deset volova, a plemenito grlo vredelo je mnogo više. Uskoro je čopor odrpane dece išao za njim, dodirujući kratku čupavu dlaku ždrepca. Sinovi i kćeri ponosnih ratnika nisu se plašili zakukuljene prilike koja se nadvijala nad njima. Jer, ko bi im učinio ikakvo zlo u njihovom selu? Njemu, koji je većinu života proveo u samoći, blizina tih malih, veselih stvorenja nije smetala. Malo po malo, gomila je gubila interesovanje, tako da je, kada stigoše na seoski trg, ostalo samo još troje najupornijih.
Na raskrsnici se nalazila veća površina ugažene zemlje opkoljena sa nekoliko krupnijih drvenih zgrada sa zidanim odžacima. Jahač se zaustavi kod krčme Crveni Lav, inače jedine u selu. Vezujući konja, pogledao je ka grupi ljudi uposlenih nedaleko od crkve. Postavljali su nekakav drveni stub. Taman htede da produži prema vratima, kad preko trga dotrčaše četiri sivooke devojčice i pridružiše se dvojci dečaka koji su sa zanimanjem obilazili oko konja. Po navici svoje rase, odevene u jednostavne grube tunike, bosih nogu i puštene kose, one su se slobodno igrale sa svojim vršnjacima dok ne bi dostigle devojačku zrelost. Na najstarijoj od njih već su se zapažali atributi ženstvenosti. Ona je vodila glavnu reč u društvu. Mlađe drugarice stalno su je terale da iznosi svoj sud o nekoj temi, u čemu je ova uživala. Iz bure dečije graje i smeha, začu se ozbiljno pitanje crvenokose devojčice:
- Šta misliš Bektora; da li će noćas stvarno spaliti one dve jadnice? -
Starija se na trenutak zamisli, pa reče:
- Friju i Un? Pa sigurno. Sudi im biskup Tojstolf. On mrzi ceo svet. Stalno ga razdiru stomačni bolovi, kažu da ga to Bog kažnjava za nešto što je učinio u mladosti. Neće da drugi pate manje nego on. Kod njega je jedina kazna spaljivanje. A sve i da nije tako, za ono što su uradile po zakonu im sleduje samo smrt. -
- Šta su učinile? Šta su učinile?!!! - zagraja hor.
Govornica se malo nasmeja, pa će poverljivo:
- Zar niste čuli? Optužio ih je Unin zaručnik Rep za delo protiv prirode i boga. Priča se da su ih uhvatili na seniku sa glavom jedne među nogama druge. -
Prolomi se nova bura graje i smeha. Crvenokosa nadglasa ostale:
- Ih, ko bi stavljao usta na tako prljavo mesto! -
- Ja! Ako je Un u pitanju - uzviknu pubertetlija Flosi - Ona je najlepša žena u selu. -
- Naročito na njene velike grudi. - zadirkivala ga je mlađa sestra.
Bektora ga pogleda ispod oka, pa reče:
- Čini mi se da ovde imamo još jednog malog Antihrista. -
- Pa šta? Niko ne može da me spali što javno kažem šta bih joj uradio. Ja sam muškarac. - pobuni se ovaj.
- Ali, velečasni Kristijan može da ti odere kožu sa leđa, pošto mu ispričam tvoje bludne ideje. - odgovori šiparica, koja je kao i sve njene drugarice stisla noge od uzbuđenja zbog ovakvog toka razgovora.
- Samo, kako je Rep to mogao da učini, ako je stvarno voli? - opet će crvena.
- Izdala ga je - reče krupni dečak bebastog lica - I ja bih tako učinio. -
- I ne samo to. On je zaista mnogo voli, jer omogućivši joj da ispašta grehe, on je spasao njenu dušu. - zaključi Bektora, sigurna u svoju intelektualnu nadmoć.
Razgovor je tada skrenuo na čisto teološke teme, za koje putnik nije imao interesovanja, pa se on okrenu i uđe u krčmu.
Miris kuvanog mleka raširi mu nozdrve, budeći staru strast njegove vrste za tim napitkom. To je trajalo samo trenutak i on se savlada, poštujući načelo neupadanja u oči, kojeg se držao većinu svoga života. Sem toga, Norland je imao najbolje pivo na svetu, a on je na svojim lutanjima odavno navikao da ga pije.
Naruči i sede. Nežna devojka, meke, tamnosmeđe kose, donese mu zdelu seckanog kozijeg sira u kuvanom crnom pivu i drvenu kašiku. Hitro pojede, pa se, pošto je na daščani sto bacio mali bakarni novčić, bez reči uputi ka ognjištu. Tu sede u jedan ćošak podigavši noge na klupu, osloni se leđima na zid, i onako mokar i još uvek zakukuljen, otpasa mač i gurnu ga niz klupu, između svojih nogu. Zatim utonu u nepomičnost.
Grupa domaćih ratnika, kosatih i brkatih, lumpovala je za susednim stolom. Oko podneva glasovi se podigoše i izgledalo je da će veseljaci potegnuti oružje. Međutim, iznenada, jedna keramička krigla rasprši se o nečiju glavu i društvo ponovo utonu u svoje monotono, pijano pevanje.
Odmah zatim u krčmu banuše dve prilike u tamnim verižnjačama. Sa svom silom teške borbene opreme oni se doteturaše do stola pored okamenjene prilike i sedoše, bez pitanja. Misleći da putnik spava, pokušaše da naprave grubu šalu.
Krupniji od njih tresnu gvozdenu kacigu o sto i zaurla:
- Dobro jutro, pope! - što izazva provalu smeha njegovog kolege.
Osmeh zamre na njihovim usnama, kada su shvatili da se zakukuljena prilika nije ni pomerila.
- Mora da je gluv - prošaputa niži, kad se nastavi mumlanje sa susednog stola.
Prilika se polako okrenu i zvonkim glasom progovori:
- Nisam gluv, a ni sa popovskom sortom nemam ništa zajedničko. -
Ovim odgovorom vojnici ostadoše potpuno zatečeni, prosto ne znajući da li da se potuku ili da naruče turu pića. Situacija postade napeta i pošto je prstima opipao dršku svog bodeža za pojasom viši nabusito upita:
- A, ko si sad pa ti? Zavijen si kao gubavac. -
Na to putnik ustade, zabaci kapuljaču i razveza ogrtač. Njegova zlatna nakostrešena kosa zasija u polutami krčme. Bio je svetloput, malog pravilnog nosa, visokih jagodica, nebo-plavih očiju u čijim je krupnim zenicama tinjala neka neljudska vatra. Njegova kosa bila je posebna priča. Iz samog korena dlaka je polazila naviše da bi, podeljena u sitne pramenove, skretala pozadi zadržavajući neki gotovo mokar izgled. Bila je duga, ali mu nije padala na ramena. Lepota njegove pojave delovala je hladno, gotovo zastrašujuće. On iskorači i svečano reče:
- Ja sam Kju sin Haldira, lorda od Šume Trolova. -
Mada sva ta za imena i titule nikad nisu čuli, vojnici shvatiše po samouverenosti njegovog držanja da imaju posla sa nekim važnim, pa požuriše da se predstave i izglade nesporazum.
- Ja sam Kolseg, ovo je moj drug Helgi. Poslao nas je naš gospodar Brnjollf Goropadni da prisustvujemo suđenju nekim vešticama koje je optužio sin njegovog prijatelja, Harolda Surovog, Rep Oholi. -
- Možda nije uljudno da pitam - reče Kju - Ali, nije mi jasno šta ćete vas dvojica boraca na tom lokalnom pogubljenju? -
- Gospodar Harold ne želi da mu ostali velikaši na dvoru kralja Otona kasnije prebacuju kako ispunjava svaki hir svog razmaženog sina, jer Unina je lepota poznata i izvan granica njegove marke. Stoga smo mi poslati kao protivteža tužiocu, jer, bez prisustva ljudi koji dobro barataju oružjem, bilo bi suviše lako. Sudski dvoboj bio bi nemoguć. Ovako, kad u prisustvu pravih ratnika iznese optužbu i niko je ne ospori, na njihovu krivicu ne može se prigovoriti. -
Na te reči niži ga munu balčakom mača u rebra, što je očito bio znak da govori isuviše, pa predusretljivo upade:
- Mi smo tu radi forme. Sem toga ja sam dobar poznavalac zakona. -
- Lukav čovek, taj stari Harold. Lukav i oprezan. Samo vrlo mudar čovek predupredi nesreću pre nego o njoj ima i pomena. - zaključi Kju i to proprati detinje iskrenim smehom, na šta se Helgi malo opusti.
- Pijemo za gospodara Harolda i njegovu mudrost - nastavi on podilazeći oklopnicima svojom srdačnošću.
Udarac, da se iz pića isteraju zli duhovi, i tri krigle norlandskog svetlog piva behu iskapljene. Osetivši kako je napetost sasvim iščezla, Kolseg se seti da se pobuni zbog malopređašnje bubotke:
- Što me guraš? Nisam ja glup. Jednostavno, Rep mi nije nikakav prijatelj i nemam nikakvog razloga da krijem njegove prljave igre. -
- Gledaj bolje da se ne zameriš njegovom ocu, Haroldu. Jer, od svih ljudi koji su mu stali na žulj, ni jedan nije preživeo da priča kako to izgleda - poučno će Helgi.
- Okrutna stara pijanica - zareža veći - Voleo bih da neko naiđe i izazove tog razmaženog sinčića. -
- Ne računaj sa tim! Rep Haroldson unuk je Hafrana Crvenog, koji vodi direktno poreklo od Zigfrida Zmajoubice. Kažu da je visok i snažan čovek, neobično spretan u baratanju oružjem. Može obema rukama da zada udarac koji obara, a njegovi udarci mačem toliko su brzi da izgleda kao da napada sa tri mača odjednom. Pod punim oklopom može da preskoči iznad svoje visine. Nema ratne veštine u kojoj bi se neko usudio da se nadmeće sa njim. Govori se da mu nikada nije bilo ravnog. -
- To je očito čovek od velikog ugleda - upade Kju - Srećna je žena koja će se moći pohvaliti njegovim imenom -
- Tačno, zato i ne treba da pripadne takvoj raspusnici koja bi okaljala njegovo ime pred Bogom i ljudima. - dodade Helgi moralistički.
Pošto je tema bila iscrpljena, Kolseg upita:
- A, šta tebe dovodi u Haroldovu Marku? -
- Ja sam putujući pevač i zabavljač - slaga putnik - mada sam plemenita roda. Moj otac se mnogo sekirao što od mene nije mogao da stvori ratnika. Jednostavno, nisam imao smisla za borbu. Vitlanje mačem mi je dobro išlo dok mi nisu dali protivnika, a onda su nastale teškoće. I što su mi moji učitelji davali teže vežbe, u nadi da će me popraviti, ja sam borbu sve više mrzeo. Odao sam se pesmi i drugim veštinama. Jedne noći, ostavio sam očajne roditelje i odjahao da živim od svoje umetnosti. Sada idem od gospodara do gospodara i ne živim loše. -
- Pametno, čovek treba da radi ono što mu leži, jer tako je Gospod hteo. Gde bi ti mogao da budeš ratnik, sa tim licem devojčice - nadmeno će Helgi, ne znajući da Kjujovoj rasi brada raste tek posle dvesta tridesete godine života.
Putnik otpeva nekoliko bezobraznih pesmica po ukusu grubih vojničina, sakrivajući prave mogućnosti svog zvonkog glasa. Mnogo piva bi popijeno. Kada je atmosfera dostigla određenu tačku, lažni skald poče veličati Kolsegovu snagu i podsticati ga da se hvališe. Pod dejstvom piva on je prestao da se boji Repa i Harolda i Brnjolfa, pa i samog kralja Otona Sa Gvozdenom Košuljom. Onako pijan i krupan, sa raščupanom crvenom bradom, smejao se, urlao je i treskao mačem po stolu, sličan samom Toru iz paganskih legendi. Kju oceni kako je vreme da ubaci otrovnu žaoku:
- Zašto večeras ne pogubiš Repa i pred očima njegovog oca preotmeš lepoticu Un za sebe? -
Za tako nešto Kolseg još nije bio dovoljno pijan, ali posle tolikih priča o svojoj neustrašivosti nije mogao tek tako da se povuče.
- Učinio bih to. Ali, ne znam formulu za zahtevanje sudskog dvoboja. - promumla on mračno gledajući prema Helgiju - A moj veliki prijatelj, učen u zakonu, ne bi mi nikada rekao, jer se strašno plaši gospodara Brnjolfa. -
Na to se Helgi zaceni od smeha, pa došavši ponovo do vazduha, viknu:
- E, vala, ako hoćeš da izazoveš Repa, naučiću toj formuli ne samo tebe, nego i celu krčmu. -
Kju ulete bacivši se laktovima na sto, kako bi izbegao trenutak mučne ćutnje i zaštitio Kolsega od poruga, pa upita zainteresovano:
- Stvarno Helgi, kako glasi ta učena pravna formula? -
- Neka svi prisutni budu svedoci da ja izazivam tebe, Repe, na dvoboj koji se ima održati sad i na ovom mestu, pred Bogom i sudom. Time otvoreno pobijam tvoju tužbu i ukoliko pobedim ima se smatrati da su optužene nevine! Samo to tim redom i ništa više - recitovao je ovaj, do krajnosti zadovoljan sobom.
Kju ponovi, ali veoma pogrešno, što izazva pravu provalu smeha u celom svratištu. Helgi mu reče da ponovi za pa još jednom izgovori poziv na dvoboj. Skald ponovo pogreši. To se završilo Kjuovim penjanjem na sto odakle je, na sav glas, pevao formulu, na euforično oduševljenje cele krčme.
Pivo se i dalje točilo, krigle su se sudarale. Kolseg se ubrzo strovali sa klupe, a Helgi se pola časa docnije opruži po stolu. Kju polako ustade, istog trenutka postade potpuno trezan, navuče kapuljaču i izađe napolje.