Vilinska saga (I/2)

Evo drugog dela prve glave...

Moj GOST i dalje ne želi da ga predstavim, stoga, ostaje vam samo da čitate! (I komentarišete, naravno) 

Svežina večernjeg vazduha prijatno ga okrepi, dok se smejao u sebi, zahvaljujući svojoj sreći, da se u ovoj situaciji obreo među srdačnim Norlanđanima koji, naizmenično zovu jedni drugima ture pića, a ne među Gitsima ili Jasmovikinzima, gde tradicionalno svako plaća samo sopstveni račun. Tu nikada ne bi mogao da napije ova dva oklopnika, a da pri tom ne izazove sumnju.
Sumrak se već hvatao. Lomača na trgu bila je završena. Napravljena je sa toliko prepredene surovosti da je svakom čoveku stomak poigravao pri pogledu na nju. Majstorstvo sadističke osvete ljudskom rodu Biskupa Tojstolfa, bilo je dostiglo vrlo visok nivo. Hrpa vlažnog pruća, koje loše gori, nalazila se oko velikog stuba sa dva gvozdena obruča postavljena malo iznad glava žrtava. Na svakom je visio debeo venac od katrana i borove smole. Čitava mreža konopaca natopljenih katranom spuštala se odozgo sve do podnožja lomače, gde ju je opasavala u bezbroj krugova kako bi poslužila kao fitilj lošem gorivu. Sve je bilo smišljeno kako bi se kažnjenik dugo mučio na vatrenoj kiši i da bi nestao u plamenu baš kada se ona pretvori u pravi pljusak. To je sigurno trebalo da simbolizuje viziju samog Pakla. Time bi se, kako su smatrali tadašnji teološki mislioci, verovatno moglo preventivno delovati na vernike.
Nasuprot tom biseru ondašnje tehnike nalazila se sklepana tribina sa počasnim sedištem za sudiju. Veliki drveni krst, crno obojen, nadnosio se nad konstrukciju.Narod je polako počeo da se okuplja. Celo mesto čitavog dana živelo je u znaku predstojećeg događaja. Pogubljenje je, u to doba, bilo jedna od omiljenih zabava puka. Ljudi su dolazili da vide kako će se držati osuđeni, da dobacuju i zbijaju šale na račun žrtava. Pošto je danas trebalo da nastupe dve prelepe mlade žene, ljubitelji tog sporta nagrnuli su iz cele okoline.
Kju bi potisnut gomilom pridošlog sveta, pa pokuša da se probije u prednje redove. Nije imao uspeha. Na sreću, uoči jednu ogradu blizu tribine, pa se uzvera na nju iznad mase koja je čekala.
Pri svetlosti baklji pojavi se Tojstolf. Rulja ga pozdravi oduševljenim klicanjem. On se ispe na svoje mesto neobično hitrim pokretima, s obzirom na njegovu težinu i zdravstveno stanje o kome se toliko pričalo. Biskup je imao okruglo lice sa prijatno rumenim obrazima, spokojstvo se ocrtavalo u njegovom držanju i, na prvi pogled, reklo bi se da je prava duša od čoveka. Ali, taj dobročinitelj krio je u sebi najmonstruozniju dušu koja se može zamisliti, što je, razume se, bio razlog njegove ogromne popularnosti.
U tom trenutku se začu graja sa druge strane trga. Helgi i Kolserg bili su se isteturali iz krčme, pa su, pomoću mačeva u kanijama i verižnih rukavica, nastojali da prokrče put do tribine. Kad se probiše, Kju im mahnu sa svog uzvišenog sedišta.
Još se čekalo. Napetost je rasla iz minuta u minut. Nestrpljiviji počeše da žagore. Trg je sve više ličio na uzavreli kotao. Odjednom, prolomi se vika sa severozapadne strane. Narod se razmače da propusti gospodareve kopljonoše. Za njima su se gegale grube volovske dvokolice sa žrtvama. Sa svake strane su ih obezbeđivala po četiri vojnika. U centru te cele gužve bile su dve devojke u prljavim, iscepanim haljinama. Konopcima koji su im se ukrštali na grudima bile su vezane za dva poprečna direka zakucana na ogradu kola. Tako su, ruku sapetih na leđima, morale stajati uspravno.
Plavokosa, očito Un, imala je kosu one plave boje koja prelazi u belu, sive oči, bujne grudi i široke kukove ispod neverovatno uskog struka. Pravilne crte lica sa ipak nešto prćastijim (mada lepim) nosem, odavale su da bi u nekoj drugoj prilici zračila velikom lepotom. Ovako izubijana i musava, otupela i klonula, bila je samo slika jednog ljudskog stvorenja koje se predalo očaju.
Druga zatočenica, čupave, smeđecrvene talasaste kose, bila je manje raskošno, ali skladno građena. Jedna čvrsta puna dojka virila joj je zajedno sa ramenom iz razderane košulje. Put joj je bila daleko tamnija, skoro čudna za ovo podneblje, krv joj je ispod kože gotovo vidljivo jurila. Stajala je čvrsto, divlje šibajući pogledima tamnozelenih očiju.
Puk ih je pljuvao, gađao, psovao i činilo se kako samo stražari sprečavaju razjarenu masu da ih ne rastrgne. Nema sumnje da bi i vojnici podlegli opštem raspoloženju, ali strah od Krvavog biskupa terao je da ih privedu njihovoj daleko goroj sudbinu.
Kju se veoma začudi kada primeti da ih odmah po dolasku odvlače na lomaču. Postarija domaćica pored njega objasni mu da se to radi iz čisto praktičnih razloga - presuda se i onako zna, a zatim podiže pesnicu i pridruži se horu koji je ritmično ponavljao:
- Smrt! Smrt! Smrt! -
Za to vreme devojke su već ispeli gde treba. Tamnokosa napola odgrize nos jednom neopreznom stražaru, međutim, onako vezanu lako je oboriše i smiriše udarajući je okovanim cipelama. Zatim je, obeznanjenu, odnesoše i zavezaše za stub. Nesrećnog kopljanika, koji se uzalud trudio da krpom zaustavi kuljajući mlaz krvi, narod isprati smehom i porugama.
Čekanje se produži. Žamor se polako utiša i na skup se spusti pobožna tišina. Delovalo je kao da je masa u prethodnim minutima ispoljila svu svoju nakupljenu agresivnost, pa je sada utonula u samozadovoljni mir.
Tada se pojavi Harold sa svojim sinovima, Repom, Onundom, Orkelom i Gizurom. Uz njih su išli svi Halsoni, Torgreirsoni, i Sifuksoni, ukupno dvadeset i jedan, svi mrki i naoružani. Teško da je iko na skupu video strašniju grupu boraca.
Harold izađe sam pred sudiju. Upita da li su okrivljene prisutne i izjavi da je njegov sin, koga on zastupa došao. Neki se na to nasmejaše, ali to su bili samo oni koji u svojoj prostoti nisu shvatili svu veličinu Haroldove učenosti i mudrosti, jer bi i najmanja greška u formuli činila sudski proces nevažećim. Tojstolf zaključi kako su svi uslovi za vođenje spora ispunjeni i da proces može početi. Tada stari gospodar optuži devojke za protivprirodni blud koristeći se pritom, u nedostatku ičeg boljeg, starom formulom protiv seksualne zloupotrebe stoke. Tada, pošto je zvanična tužba podignuta, Biskup pozva Repa, da u slobodnoj formi iznese svoje optužbe. On to poče naširoko i nadugačko, od svojih sumnji, pa ga sudija prekide i naloži mu da iznosi samo činjenice, kratko i jezgrovito. Rep hitro pogleda prema ocu i njegovoj grupi, pa kad vide da niko nije potegao oružje, shvati da sud ima pravo da mu zapoveda kako će govoriti. Međutim, pošto je on bio potpuno nesposoban za lepo izražavanje, potrošio je mnogo vremena dok je kako-tako nevešto nakićenim rečenicama opisao tačnu situaciju u kojoj ih je zatekao.
Posle toga Rep se povuče, a Harold ponovo istupi izgovorivši kratku završnu formulu koja se završavala teatralnom, srceparajućom izjavom „Tražim pravdu!"
Tojstolf ustade sa svoga sedišta i glasno upita:
- Ima li nekog, ovde prisutnog, ko bi želeo da ospori tužbu ovog poštenog čoveka i njegovog sina?! -
Mrtva tišina spusti se na zbor. Toliko čista da se čak čulo Unino prigušeno jecanje sa lomače.
Par lakih čizama u gipkom doskoku pljusnu usred plitke barice na trgu. Taj zvuk, inače neupadljiv i tih, delovao je kao prasak groma. Iako je Kju znao da sudija mora tri puta da ponovi pitanje, sa po pola minuta razmaka, pre nego što zaključi da nema izazivača, on je požurio da odmah reaguje. Mada se u prvom trenutku osetio nesigurno pred tolikim svetom, krupnim koracima požurio je ka biskupu.
Harold Surovi se ukoči. Rep nije mogao da veruje, činilo mu se da sanja. Iz mase se začu otegnut uzvik zaprepašćenja. U tom trenutku zakukuljena prilika stiže i stade pred tribinu čvrsto raskoračenih nogu.
Tojstolf upita strogo:
- Ko si ti i šta hoćeš? -
- Ja sam Kju, ratnik megdandžija! - glasio je odgovor.
Histeričan Frijin smeh dopre sa lomače i poput noža pocepa tišinu.
- Opominjem te da ovo nije mesto za sticanje megdandžijske slave, već sud na kome se raspravlja o tužbi jednog osramoćenog poštenog čoveka. - pokuša biskup da bar malo obeshrabri izazivača.
- Biće da će neko ovde ipak steći malo slave - nasmeja se Kju na Tojstolfovu pristrasnost. Zatim svečano objavi:
- Da li su Rep i njegov otac Harold dovoljno blizu da me čuju? -
Sudija nevoljno potvrdi, a izazivač, okrenuvši se prema Haroldovom sinu, teatralno objavi:
- Neka svi prisutni budu svedoci da ja izazivam tebe, Repe, na dvoboj koji se ima održati sad i na ovom mestu, pred Bogom i sudom. Time otvoreno pobijam tvoju tužbu i ukoliko pobedim ima se smatrati da su optužene nevine! -
Rep je jedan trenutak gledao tupo, zatim kriknu i sa podignutim mačem pojuri napred. Kju munjevito kliznu prema njemu, provuče se kraj udarca, i sa dva fluidna okreta nađe se daleko iza leđa svoga protivnika. Tek tada elegantno spusti šaku na balčak svoga dugog, jedva malo zakrivljenog mača. Harold stiže do sina i dočepavši ga za spuštenu kapuljaču verižnjače odvuče ga dok se ovaj otimao. Tojstolf se napravi da ništa nije video i držeći se forme nastavi:
- Da li ti Repe ostaješ pri svojoj tužbi. Imaš vremena da razmisliš... -
- Još kako! - urlao je ovaj, dok su ga držali, ali niko ne obrati pažnju na njega i njegovo batrganje. Sve su oči bile uperene u starog gospodara Harolda koji je, pognuvši svoju sedu glavu sa posrebrenim kalpakom, okupio svoje prijatelje oko sebe.
- Ko je taj ratnik? Je li neko nešto čuo o njemu? - tiho reče čupkajući svoju belu bradu. Niko ništa ne reče, a posle nekoliko mučnih trenutaka oglasi se mladi Hjort:
- Može da bude ko hoće, ja mislim da će ga Rep ubiti bez problema. -
Glasovi odobravanja Hjortu digoše se sa svih strana. Ne pridajući im neki veći značaj, gospodar zabrinuto reče:
- Jeste li videli kako mu noge klize po zemlji kao po ledu? Bojim se da zbog ove gluposti ne izgubim sina. -
- Plitkoglavac zaista dobro beži, ali ne može to da radi večito. - oglasi se Terin Halson - Mogu da zamisliti u kakvim je sve slavnim bitkama ispekao tu svoju veštinu? -
Starac iskosa baci još jedan pogled na Kjua koji je čekao, pa priđe sinu:
- Sada kreni smireno i oprezno. Bes je loš saveznik u dvoboju. Idi i ubi ga... - zatim se okrenu i uputi ka sudiji:
- Da - reče smireno - Ostajemo kod svoje tužbe! -
Biskup ga odmeri, pa, ustavši podiže ruku i reče:
- Smatram da su svi uslovi za sudski dvoboj ispunjeni. Neka Bog odredi pravednog! -
Nasta trenutak tišine u kome se samo čulo Kolsgovo brundanje. On je, iz samo njemu poznatih razloga, pokušavao da stavi novac na skalda, ali niko od prisutnih nije hteo da se kladi.
Borci otpočeše oprezno da se obilaze, kao mačke, približavajući se nadohvat protivničkog oružja. Izgledalo je da lako naoružani Kju nema nikakve šanse u sudaru sa brdom čelika i mišića kao što je Rep. On čak nije ni isukao svoj dugi mač, već se samo lagano kretao držeći labavo ruku na balčaku.
Odjednom, kada se nađoše na pogodnom rastojanju, Rep napade. Zamah je bio u prvom delu svoje putanje, kada, izletevši iz kanije, sinu vilinsko sečivo. U istom pokretu ono zahvati protivnikovu ruku, kidajući prstenove verižnjače kao papir. Teški krstast mač odlete iz Repove ruke i zabode se u ledinu nekoliko metara od njih. Kju je jedan trenutak stajao ukočeno, sa uzdignutim mačem, a onda se okrenu sudiji.
- Ja sam pobedio - reče on ravnodušno, kao da iznosi vekovima poznatu činjenicu.
Oči sudije Tojstolfa, sive kao čelik, ne pomeriše se. Ipak, vilenjak oseti opasnost. Ne obzirući se na krv koja je kuljala iz rasečenog rukava, Rep trže masivni bodež i nasrnu sa leđa. Kju, koji je bio zakoračio prema biskupu, u istom položaju okrenu stopala. Obema rukama zadade udarac mačem, koji prostruja od temena do ispod pojasa njegovog uhranjenog protivnika. Rep pade bez glasa. Ispod njegove krupne, nepomične telesine, koja je ležala na boku, počela se brzo širiti bara krvi. Kju podiže pogled i uperi ga ravno Haroldu u oči.
Gledali su se nekoliko trenutaka, dugih kao večnost, kada Ostrik i Hjort poleteše na njega. On ih, držeći balčak rukom naopako, odbi rotirajući mač na obe strane. Pri tom poseče Hjorta po vratu i ovaj se sruši krkljajući. Posle sledećeg sudara mačeva u širokom pokretu raspara Ostriku stomak. Repov drugar pade u krvavo blato, urlajući kao vuk.
Uzvik oduševljenja podiže se iz mase. Kolseg čak poče da udara mačem po štitu u znak odobravanja, ali ga Helgi dočepa za ruke oštro ga koreći.
Kju koraknu unazad sa isukanim sečivom u ruci. Harold ga je gledao tupim pogledom dok su se na njegovom staračkom čelu kupile krupne kapi znoja. Klicanje se polako utiša. Svim pripadnicima gospodareve grupe, pri pogledu na sjajnog vilin-ratnika, noge postadoše teške. O još nekom napadu nije moglo biti ni govora.
Pobednik se odlučnim koracima približi sudiji. Osetivši da se nalazi na opasnom dometu mača, Tojstolf se prilepi uz naslon sedišta. Kju mu se obrati, dubokim, bezbojnim glasom:
- Sada učini ono što si Bogu i meni obećao - zatim uz jedva vidljivo pomeranje usana tiho dodade - Inače ću ti prosuti utrobu po tribini. -
Biskup izgovori oslobađajuću formulu, ali niko od prisutnih se ni ne pomače. U potpunoj tišini Kju krenu ka lomači. Mekano skoči na hrpu drveta i zagleda se u devojke koje su grcale od sreće.
Terin Sifurkson polako otkači baklju sa jednog stuba nameravajući da je baci na mrežu konopaca natopljenih katranom. Podiže pogled u zamahu i oči mu se susretoše sa plamtećim pogledom vilenjaka. Ruka mu klonu i baklja bezopasno pade na zemlju.
Kjuu je bilo savršeno jasno kako nema vremena za gubljenje, jer je strah koji je izazvao slabio svakog trenutka. Upoznavanje sa ovim lepoticama morao je da ostavi za kasnije. Nadao se da su dovoljno inteligentne da ga prate, umesto da se daju u divlji beg sa gubilišta. Okrenu se ka Friji i jednim zamahom preseče konopce između nje i Un. Zatim pisnu kao noćna šumska ptica. Lako vezani ždrebac otrže se i probi se kroz masu naroda, rušeći i gurajući sve pred sobom, do svog gospodara. Kju dograbi Un koja mu se obesila oko vrata i baci je na sedlo. Ne gubeći ni trenutak, Frija skoči sama. On, sa jednom rukom na maču, povede konja niz blatnjavu ulicu. Prolazeći pored svojnih poznanika iz krčme, dok mu se Kolseg srdačno smešio, a Helgi uzvraćao mračnim pogledom, namignu im i reče:
- Eto, rešio sam da pod starost obradujem oca. Šta sve neće čovek morati da uradi da bi zadovoljio roditeljske ambicije? -

Jedan drugi roditelj stajao je i grozničavo razmišljao. Ako ih sada pusti da pobegnu, teško da će ih ikada ponovo videti. A čime da ih zaustavi? Kju je pridobio narod nečuvenom hrabrošću. Takvi otresiti junaci oduvek su zagrevali srca Norlanđana. Više nije mogao da računa na ubilačko raspoloženje mase, a biskup je bio razoružan, jer je Kju uradio sve po zakonu. Pri pogledu na Ostrikovo telo koje se još treslo i grčilo, njegovi sopstveni ljudi gubili su svu hrabrost. Neprijatelj je već odavno zamakao za prvo drveće, a on je stajao bespomoćan. Vreme je prolazilo. Ljudi su zbunjeno čekali. Neki su već počeli da se razilaze. Konačno, biskup naredi da se tela poginulih pokupe i odnesu u crkvu gde će im sutra on lično održati opelo. Gospodareva družina hitro posluša, da bi se sklonila s očiju Haroldu.
Helgi je stajao usamljen, osećajući da je ispao budala. Odbio je Kolsegov poziv da se vrati u krčmu, mada se ovaj nudio da ga uteši turom pića. Bes u njemu je ključao. Odjednom kao da se nečega značajnog setio, on pritrča sudiji:
- Poštovani sudijo, da li meni Helgiju, sinu Jorikovom, dozvoljavate da nešto kažem? -
Tojstolf potvrdno klimnu glavom, očiju još uvek prikovanih za pravac u kome su pobednici otišli.
- Biskupe, vi i ovaj skup ste obmanuti. To stvorenje koje je pogubilo Repa na sudskom dvoboju uopšte nije čovek! -
- Kako??? - razrogači oči biskup.
- Pio sam danas sa njim u krčmi. Tamo je skinuo kapuljaču. Pomislio sam da je to neki čudan čovek, znate sve kakvih sve ima. Međutim dok se borio sve je počelo da mi se razjašnjava; od prelepog glasa, čudnog mača, do nemarnog odnosa prema novcu. Bilo je to jedno pravo vilinsko stvorenje. -
- Vilinsko stvorenje? Kakvo sad vilinsko stvorenje? - uzviknu biskup Tojstolf osećajući da mu je nešto važno izletelo ispod ruke.
- Vilenjak, gospodine. Kao iz starih neznabožačkih legendi. - umilno će učeni Helgi.
- To su ona opaka stvorenja koja naseljavaju šumske staze i bogaze, piju rosu i jedu lišće sa drveća. Ne samo da ne znaju za Boga, nego i plaćaju danak Paklu, koji ih prihvata za saveznike. Što nije nikakvo čudo sa obzirom na njihovu demonsku prirodu. - ulete sa iscrpnim objašnjenjem Harold Surovi.
- Prevara! Prevara! - grmeo je biskup.
- Na oružje, sinovi Marke! - drao se ojađeni gospodar na sav glas.
I dok je nada u njegovom srcu rasla, ljudi su počeli polako da se pokreću, jer blistavo sečivo, protiv koga njihovi čuveni panciri od dve vrste prstenova nisu ništa pomagali, ostavi suviše jak strah.
- Kakva sramota! Pred samim licem Isusovim, Satana nas je prevario! O, da li ćemo ikad sprati ljagu sa našeg potomstva?! - jadikovao je sudija znajući gde treba da gađa.
Ljudi iz mase počeše da trče i mole Harolda da se priključe poteri.
Helgi, koji je sve to izazvao, okrete se biskupu, pa mu razgovetno reče:
- Čemu sve to, oče? Pa znate valjda, da vilinsko stvorenje u šumi niko nikad nije uhvatio? -
- Do đavola sa tim demonom iz Pakla. Bar ćemo one dve drolje uhvatiti. Za koga sam ja napravio onako lepu lomaču? - obrecnu se ovaj.
U gužvi koja se stvorila, jedno lice je sijalo. Kada su mu se prsti sklopili oko okovane drške njegove sekire, Harold je bio najsrećniji čovek na svetu. On krenu napred i povede još nesređenu gomilu, dok je iznad njihovih glava odjekivao snažan glas biskupa Tojstolfa:
- Baklje! Baklje! Još baklji!!! -