Vilinska saga XI, pardon, XII/1

Dugujem objašnjenje:

Sad bi trebalo da sledi XI glava Vilinske sage koja se zove Umetnost ljubavi i bludi. Međutim, bojim se da je malo isuviše eksplicitna, te je, po cenu da me proglasite najvećom konzervom na blogu, neću okačiti. :P

 Zarad kontinuiteta priče - pošto je Frija izobjašnjavala (u detalje) Un i Kjuu svoja prva ljubavna iskustva, i pošto su se posle zabavili večitim snom svih muškaraca, u troje, došao je red na Kjua da ispriča o svojoj prvoj ljubavi.

Sledi sledeća glava, t.j. Kjuova priča...

EDIT;
AA (Anonimni Autor) me je zamolio da vam prenesem da će, ako nekog interesuje XI glava, istu poslati mailom. Zarad daljih informacija, javite mu se na pp. :cvetic:

ZLATOKOSA MORSKA LASTAVICA 

- Samo jednom sam silno voleo, a bio sam mlad, vrlo mlad. Ona se zvala Rusala. Bila je norveška plemkinja, koja je zbog borbe za vlast, i svađe sa bratom, postala gusarka. Iako je imala tek devetnaest godina, hrabro je vodila flotu zmajolikih brodova iz pobede u pobedu. Vikinzi njenog pokojnog oca, uvređeni izdajstvom njenog brata Tezonda, koji je prišao neprijatelju, Dancu Onundu, prosto su je obožavali. Tako je uspevala da ih obuzda i vlada grubim severnim piratima.O njoj su se u to vreme po Norlandu pričale lepe i stašne priče. Zvali su je Morska Lastavica, sa simpatijama, ali i sa strahom. Za mene, četrnaestogodišnjeg vijenjaka, to su bile zanimljive priče ludog ljudskog naroda, u kojima, kako sam čuo od roditelja, postoji samo poneko zrnce istine. Pošto sam bio već dovoljno spretan i jak, kao i svaki vilinski dečak, odlazio sam često na duga lutanja van teritorije Šume Trolova posećujući udaljene rođake i ljudske prijatelje. Tokom jedne takve skitnje, posetio sam starog Gulira, siromašnog ribara čija je porodica tradicionalno bila u dobrim odnosima sa vijenjacima.
On sam, prosto nas je obožavao, jer su naši vidari spasli sigurne smrti njegovu voljenu ženu koja mu je potom izrodila mnogo snažnih sinova. Neki od njih krenuli su za raznim vođama u pohode na jug, jer im je more bilo u krvi. Najstariji od njih, Helgo, prilično se skućio od pljačke i doveo sebi crvenokosu ženu iz Irske. On podiže dobru kuću pored oca i nastavi živeti u domaćinstvu sa njim, kao da se ništa nije promenilo. Uskoro se braća okupiše oko njega i tako niče malo naselje opkoljeno visokom ogradom od balvana, radi odbrane od napada sa mora. Helgo je imao sinove, Ragnara i Sotija, koji behu moji vršnjaci. Iako različiti po rasi i izgledu, jer ja sam već bio krupan kao neki osamnaestogodišnjak, brzo smo se sprijateljili.
Oni me jednog jutra nagovoriše da pođem sa njima i njihovim dedom na ribarenje, pričajući mi kako ćemo možda u rano jutro videti morsku zmiju, sličnu onoj koju je Tor pogubio. Navodno su je više puta videli iz čamca, dok su ribarili u ranu zoru. Mlad i naivan, odmah sam pristao, unapred se radujući zbog onoga šta ću imati da ispričam, kada se vratim u šumu mog oca. Krenuli smo dok je još bio mrak. Gulir je sedeo na pramcu, dok smo nas trojca svojski veslali u nadi da ćemo na vreme stići za jutarnje pojavljivanje morskog čudovišta. Kada se razdanilo bili smo prilično odmakli na sever i naselje se više nije videlo. Sa desne strane, dosta daleko, uzdizale su se visoke, gole stene koje su kao zid štrčale iz vode i tek se na vrhu pretvarale u jelovitu obalu, kakva je okružavala njihov dom.
Starac objavi kako je vreme da se počne ribolov. Oni su hitro bacali mreže i vukući ih neko vreme pod vodom, opet su ih vadili napolje, radujući se zbog ulova. Ja, šumsko dete, nisam delio njihovo oduševljenje. Stajao sam na ivici čamca i lukom gađao usamljene krupnije ribe oko nas. To je bila vrlo zabavna igra, jer sam stalno morao voditi računa o prelamanju svetlosti, i procenjivati pravi položaj ribe. Straćio sam gotovo sve strele koje sam poneo na pecanje. Nekoliko puta sam i pogodio, ali nije mi se ulazilo u hladnu vodu, jer su moji prijatelji svojom mrežom imali tako dobar ulov, da je ceo pod sijao od srebrne riblje krljušti. Taman sam se okrenuo da ih pitam šta misle o mojoj veštini podvodnog gađana, kad se iza hridina pojaviše tri Drakara obojena živim bojama. Ploveći niz vetar, punim jedrima, brzo su napredovali prema nama. Ragnar se uhvati za ruku svog dede i viknu:
„Gusari! Gusari! Neka nam se Odin smiluje!"
Bio sam zapanjen tako kukavičkim gestom nekoga ko nosi tako slavno ime. Pogledah Gulirarovo bledo lice, i tek tada svatih ozbiljnost situacije. Starac, koji je očito bio mnogo više zabrinut za sudbinu dečaka nego za svoju, pokuša da ih smiri:
„Mi smo samo siromašni ribari. Od nas nemaju šta da pljačkaju. Verovatno im treba neko obaveštenje, ili naša riba, kako ne bi gubili vreme da je love. Mislim da ćemo najverovatnije ostati živi."
„Zar se nećemo boriti?", upitah razočarano, nameštajući jednu od preostale tri strele na tetivu. „Ja mogu, prvom strelom, ubiti njhovog vođu."
Gulir me ljutito prekori:
„Onda bi nam svima izrekao smtnu presudu. Ne zaboravi, čak i ako nas odvedu u ropstvo, možemo odande pobeći, a ako umremo, povratka više nema."
Spustio sam luk i razmišljao o tome da skočim u more i koristeći svoje sposobnosti odronim do obale. Smatrao sam da bi bilo pokvareno da ostavim prijatelje na cedilu, ma kolika bila opasnost. S druge strane, oni su očito bili kukavice, a ja sam, zbog toga, bio veoma ljut na njih. Još uvek sam se dvoumio da li da ubijem vikinškog vođu. Moju dilemu prekide jedan pogled na čeoni brod. Na pramcu, držeći se jednom rukom za zmajevu glavu, stajala je lepa Rusala. Sa visoko uzdignutim mačem, izvikivala je naređenja vikinzima, usemravajući ih kako da opkole čamac žrtava. Plava kosa vijorila joj je oko glave, dok je jurila uz šum punih jedara, a grudi u beloj tunici nadimale su joj se kao krupne jabuke sa Elbe. Mene odmah prođe volja da gađam neprijateljskog vođu, pa odbacih luk i mirno sačekah svoju sudbinu. Kada su nas drakari već natkrilili, starac nam reče:
„To je Morska Lastavica. Imamo sreće. Ona nije previše krvoločna, ne ubija rado ljude koji nisu u službi kralja Onunda uzurpatora. Ponašajte se prema njoj kao prema pravoj kraljici i najverovatnije će nas pustiti da se vratimo kući."
Nekojiko bradatih ratnika skoči u naš čamac, pa, pošto ga privezaše za brod, počeše nas grubo vući na palubu. Dok su me izguravali preko ograde na drakar, jedan čovek, široke crvene brade uhvati me za podignutu kosu i poče me vući silno se smejući. Čim sam stopalima dotakao palubu ja mu se oteh, oborivši ga. Njegovi drugovi potegoše oružje, ali ih Rusala zaustavi govoreći:
„Pustite mladića! Muškarac koji dozvoljava da ga svako đubre zlostavlja i nije čovek. A tebi Skagi, tako mi mog zaštitnika, Nojda, jednog dana razmrskaću glavu veslom."
Zatim lepotica ode, krećući se gracioznošću mačke, do svog širokog sedišta pokrivenog medveđom kožom i, uzevši svoj veliki mač u zlatom išaranoj crvenoj kaniji, udobno se zavali na njemu. Nas dovukoše ispred nje. Gulir i njegova dva unuka padoše ničice na daske palube pred njom. Ja sam iako gurnut nekoliko puta rukom u leđa, i dalje stajao gledajući je pravo u prelepe oči boje mora. Robustan čovek, koji je stajao sa leve strane njenog improvizovanog prestola, u ceremonijalnom rogatom šlemu i pacir košulji skupocene izrade, reče joj tapšući sekiru za pojasom:
„To su ti posledice blagosti Rusala. Malo pre si ga spasla, a on sada odbija da ti ukaže poštovanje. Na tvom mestu ja bi mu prvo odsekao noge, da nauči..."
„Tišina Felmirde! Nisam ti dala pravo da govoriš", odbrusi mu ona mrzovoljno. Zatim, još uvek ne skidajući pogled sa mene, upita:
„Ko si ti tvrdoglavi mladiću? Nikada nisam videla čoveka sa takvom kosom i ušima. Sem toga, naćin na koji si savladao Skagija bio je vrlo čudan. Samo si ga uhvatio za zglob šake i on je tresnuo rebrima o palubu. -
„Ja sam Kjuil-Gator, vilenjački princ. Moj narod živi daleko na istoku, u Šumi Trolova. Ovo su Gulir i njegovi unuci Ragnar i Soti, osvedočeni prijatelji mog naroda", pritom teatralno pokazah rukom na tri prilike koje su drhtale od straha prostrte po palubi, što izmami jedan divan Rusalin osmeh. Zatim nastavih ozbiljno:
„To, što nisam pred vama kleknuo, kao oni, ne znači da vas ne poštujem. Mi inače ne klečimo pred svojim kraljevima, pa zašto bi onda klečali pred kraljevima smrtnih ljudi? Moj otac Haldir nikada ni od koga nije to zahtevao. Ako vilenjak klekne pred vama lepa ratnice, budite sigurni da sprema nekku prevaru. Na kraju krajeva, ja sam izdanak vilin-kraljevske loze Gator i nalazim da čak i po vašoj ludskoj kraljevskoj etikeciji, mogu da vam se obraćam kao ravnoj sebi. Osim toga, smatram da bi vi mogli da pokažete malo više poštovanja, budući da kad pristajete, skidate zmajeve glave sa brodova da bi se zaštitili od besa kopnenih vilenjaka."
Rusala je sa zanimanjem posmatrala moje odelo i opremu, pa mi se onda obrati kroz smeh:
„Ja nikada ne skidam zmajevu glavu, kao što ni ti nikada ne klečiš. Baš dobro da smo se sreli!"
„Potpuno ste u pravu što to ne činite, lepa gospođice, jer nikakve vajde od tog ljudskog verovanja nema. Mi smo kao i svaki drugi narod. Ratujemo samo sa onima koji nam se našto zamere, a tada sa glavom, ili bez, naši protivnici uvek prođu isto", pokušavao sam da u isto vreme budem ljubazan i naglasim superiornost svoje rase, što je zvučalo prilično nespretno.
Da li privučena mojoim neljudskom lepotom, ili pričama o velikoj moći i hrabrim delima vilenjaka, Rusala me pozva da sednem pored nje, što je, naravno, izazvalo opšte gunđanje kod okupljenih vikinga. Izgledali smo gotovo kao vršnjaci i bili smo iste visine. Samo je moja uzdignuta kosa davala lažan utisak da sam ja viši od nje. Po mojoj „mudrosti" i učenosti, Zlatokosa Lastavica zaključila je da sam daleko stariji. Verovatno je na njenu odluku da se upusti u vezu sa mnom, osim simpatije, delovala i činjenica da će joj ljubav sa vilenjakom doneti još više ugleda, i napraviti od nje još veću legendu. A možda ništa od toga i nije tačno. Možda je to bila čista mladlačka žestoka ljubav, kao i kod mene, koja je bila samo pokrenuta mojom neobičnošću. Tek, Rusala se žestoko zagledala u mene.
Kasnije smo, u i dalje zaneseni u razgovor, sišli u podpalublje, gde sam je ja, ne obzirići se uopšte na autoritet njenog kapetanskog položaja, prosto oborio na gomilu zaplenjene robe, služeći se pritom samo prstima i jezikom. Onda smo, po njenoj želji, prešli na ono pravo. Sve to mi uopšte nije bilo teško, jer od kako sam mogao da postignem orgazam, sa jedanaest godina, stalno sam uživao sa ženama i dobro sam ispekao tu nauku. Još i ranije, za vreme trogodišnjih šumskih svečanosti, privučen nagim ženskim telima priključio sam se masi koja je orgijala, služeći se rukama, ustima i neplodnom dečijom erekcijom. Rusala nije bila devica, ali nije bila ni previše iskusna, zbog svoje mladosti, pa ju je moja veština prosto osvojila. Posle nekoliko dana, volela me je istim žarom kao i ja nju. Žarom dečaka zaljubljenog do ušiju.
Odmah je pustila moje prijatelje, po kojima sam ocu poručio kako sam rešio da se malo duže zadržim na krstarenju. Oni odoše, presretni što su se izvukli i nisu pravili više nikakve probleme oko toga, plašeći se besa Morske Lastavice. Šta im je Haldir posle toga rekao, ne smem ni da pomislim, ali on bar nije tako lako skidao glave prijatelja.
Rusala i ja uživali smo, jureći iz avanture u avanturu. Čak smo se u našoj ljubavi i po istom brodu kretali svuda zajedno. Moj luk je stalno pevao u bitkama koseći njene neprijatelje neverovatnom brzinom i preciznošću. Pričalo se da vredim za stotinu strelaca. Naravno, posada njenih brodova tome se divila i prhvatila je mišljenje, da takav dragulj kakva je Morska Lasta Rusala ne može sebi naći ravnog među ljudima, pa sam ja, natpirodno biće, idealan izbor za nju.
Većina drakara nema palubu, već su to samo veliki, dugački čamci, gde bi svi, zajedno sa opljačkanom robom, stajali na otvorenom. Ali postojali su i takozvani kraljevski drakari, koju su bili neka vrsta prelaznog oblika prema nezgrapnim brodovima drugih naroda. Oni su imali nisko podpalublje, a sama paluba je bila odignuta do visine glave veslača, da se ne bi suviše produbio gaz broda i da bi mogao da plovi bilo gde. Rusala je u svojoj floti imala pet takvih. Jedan je bio njen, naravno, kao što ste pogodii iz predhodne priče.
Nas smo dvoje danima vodili ljubav u malom ispustu koji bi dvojici veslača služio da tu drže svoje oružje i opremu dok su na putu ili, eventualno, da se sklone od kiše ako se sklupčani zavuku u njega. To udubljenje, sklepano od golih dasaka, ograđeno sa tri strane, a sa četvrte otvoreno prema sedištu, štitu, veslu i moru, ostalo mi je najlepša uspomena u životu. Bilo je užasno neudobno, ali nama nije smetalo. Bili smo mladi. Vodili smo ljubav i po pet puta dnevno, čuvajući se trudnoće u njene plodne dane, jednostavnim prekidom kontakta pre orgazma. Tada sam je naučio onome, o čemu bi ti, Frija, ispričala celu sagu. Za nas nisu postojali problemi oko mensturacije i glavobolje. Voleli smo se žestoko, kao zveri u estrusu. Tako sam proživeo dve godine. Najlepši period u mom životu.
Naravno, moj otac ne bi bio onaj koji je, da nije bio zabrinut i da nije pokušao da me vrati pod krošnje Astara, to jest Šume Trolova. Jednom, dok smo se spremali za neravnopravnu bitku sa nekim danskim erlom koga je njegov rođak Onund nahuškao na nas, pojaviše se na horizontu visoka, tanka jedra malih vilenjačkih ratnih brodova sa po dva tanka trupa i visokom palubom između nijh.
Iako smo tada uzmicali sa svega sedam drakara protiv erlove sile od devetnaest, nismo se preterano bojali, jer smo planirali da ga navučemo na mesto gde bi nam se pridružilo još tuce Lastinih brodova. Međutim, neuporedivo brži vilenjački brodovi, časkom nas stigoše i preprečiše nam put. Videvši da je njihova posada relativno malobrojna Lasta htede da odmah zapodene bitku, kao ne bi izgubila mnogo prednosti nad Dancima. Ja joj ne dozvolih i rekoh da ću lićno da pregovaram sa njima. Sa palube bližeg obrati mi se Nim, Haldirov veliki prijatelj:
„Kjuil-Gatore, nasledniku gospodarstva nad Tir-Nan-Ogom, otac ti naređuje da se maneš stvari ljudi, i vratiš sa nama u njegovo kraljevstvo!"
Lasta je kiptela od besa. Bacala je nervozne poglede prema liniji neprijateljskih brodova, za koje je znala da su svakog trenutka sve bliži. Šapnuh joj na uvo, „Spusti mač i zagrli me." Ja nju takođe stisnuh uz sebe, što je posadi vilin-brodova bilo dovoljno objašnjenje.
„Aha, znači to je u pitanju. Pretpostavljam da ne možemo ništa da uradimo, da se ti predomisliš? U tom slučaju, kada budete imali vremena dovedi tu lepoticu da je upoznamo, i da prođe kroz obred zavilenjenja", reče Nim ozbiljnim glasom. Potom i on pogleda ka liniji Josmovikinških drakara. „A, oni tamo dole, izgleda da vas jure? Dobro. Ako hoćete, sredićemo to za vas?"
Ja rukom pokazah „pobi sve" i vilenjačke lađe se brzo razdvojiše da zaobiđu našu formaciju, vičući pri tom:
„Pozdrav Rusali, budućoj gospodarici Astara! Lepa gospo, do skorog viđenja!"
Zatim se punom brzinom uputiše u susret erlovim drakarima.
„Ti si stvarno vilin-princ? Mislila sam da to govoriš samo da bi na mene ostavio jači utisak. Ja bih bila zadovoljna i sa običnim vilenjakom. Reci mi, molim te, kako si tako uspešno pregovarao, kad ni jednu reč nisi rekao?"
„Neki gestovi govore više nego stotine reči, a oni su morali brzo da shvate situaciju", odgovorih ja, ponosan na svoje pleme.
Lasta pogleda za njima, sa žaljenjem u očima, pa iskreno prozbori:
„Hrabre budale! Šta njih šačica mogu da urade Dancima? Nadam se da će uspeti da ih zadže bar koliko nas, mada bih više volela da pobegnu na svojim brzim brodovima."
„Plašim se da ono što će se sada dogoditi nije ni za tvoje oči, koje su videle mnogo bitaka", odgovorih ja spokojno. Ona me na to pogleda sa nevericom.
Petnaestak minuta docnije, ceo istočni horizont bio je u plamenu. Goreli su ljudi, goreli su brodovi i, što je najstrašnije, gorelo je more. Tanka tamnoplava jedra vilenjačkih brodova promicala su oko vatre kao preteća peraja ajkula. Rusala je zajedno sa svojom posadom bila u šoku. Konačno progovori:
„Oni su... Oni su to mogli i nama da urade!"
„Mislim da ne bi. Ali ipak moram da napomenem kako moji zemljci nisu osobe sa kojima se treba šaliti. Kada ćete vi, ljudi, shvatiti, da je naša miroljubivost, izraz dobre volje, a ne slabost", odgovorih ponosno poznatom rečenicom moga oca. Rusalini saborci od tad su me gledali sa mnogo više poštovanja i ukazivali mi sve kraljevske počasti, kao i njoj. Neke su bile glupe, a neke prijatne. Tek, niko više nije smatrao da sam ja samo Rusalin ljubimac, koji je, usput, neverovatno nadaren sa lukom.
Vremenom sam saznao za šta se borimo, i šta je razlog ogorčenja moje voljene prema svojoj rodnoj zemlji. Posle smrti kralja Rijega, presto Norveške ostao je upražnjen. Njen brat Tezond, kao najbliži kraljev rođak po muškoj liniji, trebalo je da po običajnom pravu sledeći stupi na presto. Onda se, odnekud, pojavio Danac Onund, moćan plemić i još poznatiji berserk. On je počeo dokazivati neko svoje nepostojeće pravo na presto, o kome je iluzorno i govoriti, i uplašenom Tezondu prosto je oteo tron.
Drugi plemići se sa tim složiše, jer je bilo očigledno kako taj čovek, koji im je inače bio dalji rođak, ima izuzetne sposobnosti da vodi zemlju, kada je na tako zapanjujuće drzak način došao do krune. Tada Rusala odluči kako se takva uvreda više ne može trpeti i da mora osvetlati čast porodice. Njen brat se nevoljno složi. Ona skupi sve odane očeve ljude i opremi osvetničku flotu. Jedno vreme bila je gotovo potpuno presekla veze između Norveške i Danske. Skoro godinu dana ni jedan knor ne zaplovitim putem. Samo su išli drakari, koji se nisu vraćali. Govorilo se da je Morska Lasta potpuno zatvorila vrata Baltika. Čak su se i Gitsi, koji nisu uopšte imali ništa sa tim sukobom plašili da tuda plove svojim trgovačkim brodovima.
Onda kralj Onund podiže velike flote protiv nje i njenog brata. Već posle prvih neuspeha, Tezond, sa tri broda, prebeže na kraljevu stranu i predade mu se, tražeći od „dobrog" gospodara amnestiju, i obećavalući mu pomoć protiv svoje sestre. Onund ga rado prihvati, jer je to značilo da se ovaj Rusalin ustanak neće proširiti dalje po zemlji, pošto je njegov glavni suparnik položio oružje. On ukaza Tezondu silne počasti, i naimenova ga za svog najvišeg vazala i prijatelja. Tako su oboica bili srećni. Tako je Morska Lastavica, izdana i odbačena od svih, nastavila da gusari, stavljena potpuno van zakona.
Takav život beše lep ali i opasan. Gde je tanko tu se najpre i kida, kažu mudri ljudi. Možda smo u poslednje vreme imali i previše uspeha u svom teranju inata. Jednog jutra iz magle izroni Tezondov brod. Onund, koji je shvatio da trpi veliku štetu zato što smo unštili svaki od njegovih brodova koji smo našli na moru, poslao ga je u pregovore. On istaknu štit na jarbol, kao znak da dolazi u miru, pa, pristavši uz bok sestrinog broda, gromko najavi kako govori u ime kralja Onunda Uzurpatora.
Tada je počeo da moli i bogoradi kako bi je privoleo da odustane od osvete. To je potrajalo satima. Na kraju reče da joj garantuje život, i da je postao veoma uticajan u Oslo fjordu, pa će lako srediti da je izvuče iz ropstva i pošalje u Britaniju sa hrićanskim misionarima. Tamo može mirno da provede ostatak života u nekom ženskom manastiru, daleko od osvete Danaca. Rusala, koja je dotle ćutala, obrati mu se glasom koji je drhtao od srdžbe:
„Ti, bedni psu! Proklinjem Freju što nas je stavila u utrobu iste majke! Ni Loki nema crnje srce od tebe! Malo ti je, što si me napustio dok sam se borila za tvoju krunu, već hoćeš da me predaš svom razbojničkom gosposaru? Za to ćeš dobiti tapšanje po glavi i kosti sa sopstvenog stola. Na žalost, neću ti prirediti to zadovoljstvo da mašeš repom pred Onundovim nogama. Idi nazad i poruči mu, da, iako ti jesi pas, ja nisam kuja, mada smo od istog kota!"
Tezond tada povika da će svi ljudi sa gusarskih brodova koji budu pomogli da uhvati Rusalu, dobiti amnestiju od kralja i uz to novac i zemlju. Niko se ne pomače, Hteo sam odmah da ga ustrelim. Međutim, nisam mogao, jer mi je Morska Lasta istrgla luk, govoreći kako ipak neće da ubije brata.
Zatim je naredila da se zaletimo pramcem na Tezondov brod, što posada oduševljeno prihvati. Norvežani, lojalni novom kralju, nisu stigli ni da se pomere, kad behu strahovito pogođeni u bok. Brod im se poče brzo puniti vodom, pa su bili prinuđeni da spas potraže plivajući prema obali. Tezond bi ispraćen porugama i uvredama. Vikinzi su mu dovikivali da nisu zemljoradnici nego moreplovci i da obavezno oliže noge svom gospodaru. On besno otpliva po hladnoj vodi oštrim zamasima.
Posle toga imali smo još jedan žestok susret sa kraljevom flotom, ali su njegovi zmajski brodovi bili nemoćni protiv drakara Morske Valkire, kako su u strahu zvali moju malu Morsku Lastavicu, Rusalu.
Nekoliko dana docnije pojavi se na horizontu ogromna Onundova Flota, vođena Tezondom i čuvenim gusarom, koji je u bezbroj naleta opustošio Britaniju, Litvingom Užasnim. On se priključio kraljevoj floti privučen ogromnom nagradom, koju im je ovaj ponudio u slučaju da pobede tu besnu vodenu Amazonku. Sa sobom je poveo sedam brodova čija se posada sastojala od samih bersraka i surovih pirata prekaljenih u mnogim ratovima. Uz njih su plovila dvadeset i četiri broda sa uzurpatorovim grbom. Mi smo imali samo šesnaest brodova, računajući i naš, komandni.
Lasta je nekoliko trenutaka razmišljala, pa je onda zaklučila da je pametnije bežati nego se sukobljavati sa tolikom silom na otvorenom moru. Okrenusmo drakare, uhvatismo vetar i počesmo da uzmičemo pred neprijateljem. Nisam je krivio za takav postupak, jer je morala da računa na kvalitet ljudi na svojim brodovima. Mnogi od njih bi zadrhtali na sam pomen imena Litvinga Užasnog, jer su u mladosti sa njim plovili u pljačke. O njegovoj surovosti pričale su se legende.
Dva dana trajalo je gonjenje. Nekoliko brodova je preko noći pobeglo iz naše eskadre. Konačno stigavši do obale, blizu mesta gde smo se upoznali, Morska Lasta me pozva sebi:
„Šta misliš, dokle ćemo ovako bežati? Ja ne mogu više", reče ona ljubeći me u usta. „Misliš li da smo dosta živeli?"
„Ne!", odgovorih, „Dve godine sa tobom prošle su kao tren. Ni dugi vilenjački život nije dovoljan da se nauživamo u našoj lubavi."
„Tako i ja mislim. Zato sam doplovila do ovde. Ko preživi današnju bitku, moći će da potraži spas u gustim šumama Norlanda. Mislila sam najviše na tebe, lepi moj šumski vilenjače."