Vilinska saga (XII/3)

Evo, da ne kažu ljubitelji kako sam ih predugo ostavila bez nastavka ;)

Treći deo bitke: 

Bitka se tada nastavi i pamti se da se sa broda besraka, posle nje, nijedan preživeli nije vratio u Norvešku. Pošto smo, udruženim snagama, za nekoliko trenutaka počistili naš oštećeni drakar od neprijatelja, mi provalismo na brod kraljevih ljudi. Kako im je dobar deo posade već bio izginuo, pružajući podršku bersercima, tu otpor beše slab. Šta sam ja u tom trenutku pomislio, i zašto sam krenuvši za Olafom dozvolio da se rastanemo, to ni danas neću razumeti. Verovatno se u toj silini njihovog napada, rodila u meni nada za pobedu, i ja sam krenuo besno na neprijatelja, želeći samo da ga odbijem što dalje od moje mile Rusale. 

Uz taj drakar pristao je još jedan, želeći verovatno da brodu u borbi pomogne popunom ljudstva. Mi preskočismo i na njega. Tu stvarno naiđosmo na žestoke borce, i sa oduševljenem se uhvatismo u koštac sa njima. U našim redovima rame uz rame sa Olafom, nalazio se i jedan vitez u oklopu od nepobojnih ploča, nekakav ser Grej. Njega je Lasta zarobila nekoliko godina ranije, dok je putovao iz Kaledonije za Hamburg. Ubrzo je odustala od ideje, da za njega traži otkup i priključila ga je svojim gusarima, jer joj se njegovo učtivo ponašanje, neobično dopalo. Momak, koga su severnjci zvali Sergrej, izgovararajući to kao jednu reč, veoma dobro se uklopio, verovatno podstaknut željom da nauči nešto više o ratovanju na moru. I jedini problem bile su povremene tuče, zbog bezobraznih vikinških aluzija na njegove titule.

Sergrej je bio junak bitke na tom novopridošlom brodu. Krenuo je napred preko ograde, i nastavio da se po palubi probija u stilu bradatog bika, boreći se velikim, teškim mačem. Mi smo se skupili iza njega i kao klin zabili u žilavu odbranu. Presekavši ih tako na dva dela, krenuli smo da ih potiskujemo ka krajevima broda. Uskoro razbismo posadu na krmi, dok je Sergrej, praćen nekolicinom, uporno navaljivao na jaku skupinu na pramcu.
Tada, da li zbog manevra, da li zbog napada, pored nas se pojavi još jedan brod. Najveći kraljevski drakar koga sam video u životu. Olaf se sa grupom koja ga je pratila zalete na njega. Onako u zamahu bitke, odmah su počeli da ubijaju neprijatelje, ali videlo se po odnosu snaga da to ne može dugo trajati. Ja se uhvatih za donji kraj kožnog jedra i presekavši njegovu vezu sa bokom drakara, prebacih se u širokom luku na krmu trećeg broda. Tu prvo posekoh zbunjenog plavokosog mladića, koji izgleda nije ni shvatio da se nalazi usred bitke, pa se zatim ustremih da pomognem mojima. Dvojica krupnih, crvenobradih ljudi preprečiše mi put. Imali su sjajno išaranu opremu i grube pločaste minđuše u ušima. Kose i brade bile su im svezabe u gomilu pletenica, a u nihovim debelim rukama sa gvozdenim grivnama očito je ležala ogromna snaga. Gledali smo se nekoliko dugih trenutaka. U držanju crvenobradih divova očitavao se neverovatan spokoj. To u meni izazva pravu plimu besa, pa ih žestoko napadoh vrteći mač na obe strane, kao kad sam se borio u vašem selu. Orijaši su neko vreme odbijali moje napade a onda poklekoše pod kišom žestokih udaraca. Nihove dvosekle sekire nisu uspele ni da me dotaknu, jer sam, koristeći subjektivno vreme promicao pored njih kao duh.
Za to vreme Olaf bi ranjen i prenesen na drugi brod. Grupa njegovih vikinga nađe se u vrlo nezavidnoj situaciji, jer su se drakari neposredno posle toga nekako razdvojili. Oni su se sada borili za goli život i ginuli sa Lastinim imenom na usnama. Oko njih se već napravio pravi bedem od tela njihovih protivnika, ali su i oni padali. Ja im krenuh u pomoć, trčeći između telesa mrtvih i umirućih. Krivudajući tako, dogodilo se da stanem na drvenu rešetku koja je zatvarala prolaz u unutrašnjost broda. Ona se, očito trula, provali podamnom, i ja padoh u brodski magacin, odskačući niz drvene stepenice, gotovo ne razumevajući šta se dešava.
Pošto sam se munjevito podigao na noge, potpuno izbezumljen od bola, straha i mržnje, počeh da sečem sve oko sebe. Bio sam potpuno zasleplen krvlju koja mi je curila u oči, tako da pred sobom nisam video ljude, nego samo mutne senke koje su vrištale. Kada poslednji od njih pade, ja stadoh lelujajući se na nesigurnim nogama. Zaustavih maramom obilno kvarenje sa čela i um mi se razbistri. Bila je to grupa pretežno nenaoružanih ljudi, sluga i ranjenika. Među njima je bilo i nekih vrlo mladih, što sam poznao po gotovo ženskim krikovima. Ubiti dete u mom narodu značilo je prokletstvo, isto kao i ubiti ženu. Ja sam prekršio taj zakon, što je značilo da će me sustići velika nesreća.
Ni trenutak nisam pomislio na sebe. Lasta, sinu mi kroz glavu. Šta je u ovom trenutku sa njom? Poleteh uz grube daščane stepenice ka izlazu na palubu. Tada se na tom jedinom komadiću plavog neba koji se iz unutrašnjosti video, pojavi ogromna crvenobrada prilika. Izgledao je kao rođeni brat one dvojce koje sam poslednje ubio na palubi, samo je bio još bogatije opremljen. Grudi mu je štitio plavičasti pancir od spojenih pločica, a sa teških ramena spuštalo mu se medveđe krzno. On zakorači na prvi stepenik koji je vodio u unutrašnjost, pa progovori:
„Reci mi svoje ime ratniče! Da pričam, pošto te ubijem, ko je bio toliko lud, da skoro sam napadne Tagnarov brod?"
Prepoznao sam čudan akcenat Gitsa. Znači, Onund je ovu flotu skupio sa koca i konopca, po celom severnom svetu. Htedoh da mu kažem da se vrati u svoje močvare pune komaraca, ali ovakvo otvoreno pitanje je tražilo direktan odgovor:
„Kjuil, izabranik Morske Lastavice, Rusale! To ime dobro zapamti, da ga kažeš Odinu, kada te bude pitao ko te je poslao u Valhalu", zarežah ja povećavajući koncentraciju.
Bradonja se grohotno nasmeja, iz dubine svog velikog stomaka stegnutog krznom i kaiševima, tako da su mu se ukrasni visuljci koji su visili na krajevima rogova njegovog išaranog šlema, tresli i okretali. Kakva budala, pomislio sam, ko se, pobogu, bori u ceremonijalnom šlemu sa rogovima? Pa oni smetaju u borbi i koriste se samo za religiske svečanosti i sahrane. U redu. Biće to njegova sahrana. Baš zgodno što ga je stavio.
Potrčao sam na njega iznenada, koristeći svu brzinu koju sam u trenutnoj psihičkoj rastrojenosti mogao da postignem. Moj mač, koji je, na žalost, bio ljudski, a ne vilenjački, guran napred sa obe ruke probi pločice njegove pancir košulje i zabi se jedno desetak santimetara u njegovo telo. Ali, na nesreću, nisam pogodio dijafragmu koju sam gađao, nego sam probio u utrobu verovatno prosuvši želudac i povredivši mu jetru širokim sečivom. Tagnar se ne zgrči, kako bi se to prirodno očekivalo, nego uspravno stojeći gotovo u istom trenutku uzvrati udarac odozgo, svojim dugim mačem po mojoj glavi.
Kaciga sa sokolovom krilima, koju mi je Rusala poklonila, zazvone kao hiljadu zvona. Ne osetivši toliko direktno udarac, padao sam, a da nisam razumeo zašto padam. Moj um i čvrsto telo želeli su napolje, tamo gde se nalazila mola draga ljubavnica, ali neka veza očito je nedostajala. Još nekoliko trenutaka batrago sam se na tim prokletim stepenicama, nastojeći da nekako uspostavim kontrolu nad neposlušnim telom, koristeći se pritom više sumanutom željom, nego stvarnom izdržljivošću organizma, a onda potonuh u mrak.
Kada sam sledeći put otvorio oči, bio sam vezan za jarbol sa još dvojcom Olafovih boraca. Tresao sam se od hladne vode, kojom su me polivali da me probude. Želeo sam još da spavam, ali me sledeći mlaz vode potpuno osvesti. Počeh da se prisećam situacije u kojoj se nalazim. Bilo mi je muka i noge su mi drhtale. Obazreh se oko sebe i pored nekoliko zlobnih bradatih lica u blizini zapazih Tagnara koji je ležao na prostirci od krzna podignutoj na sanduke. Kada je primetio da se pokrećem on sa mukom pomeri ka meni svoje sitne zelene oči i tiho progovori:
- Nije mi žao što mi je sudbina odredila da umrem od tako moćnog ratnika, kakav si ti, Rusalin čoveče. Ipak, doveo sam te ovamo da bi mogao da vidiš ono što sigurno ne bi želeo da propustiš, propast Lastine gusarske flote. -
Pogledao sam po fjordu. Svuda su naši brodovi tonuli. Na nekima su se još uvek vodile bitke. Panično potražih pogledom naš komandni brod. On je bio skoro potpuno potonuo, a Rusala se još držala na njemu. Upravo je sa svog uzvišenog položaja, kod zmajeve glave, mačem udarala jednog do pola golog napadača koji se gušao sa nekim njenim čovekom. Iz njegove rane, preko leve ključne kosti, izbi pravi vodoskok krvi, a tanak mlaz šiknu metrima u vis. Nažalost, devojka nije imala ni trenutak za osećaj trijumfa. Na nju se ustremi drugi protivnik sa mačem i štitom, napadajući, uz sada već iskošenu palubu.
Gusarka je imala samo mač, a nikakav oklop nije nosila. Ona ga podiže, držaći ga sa obe ruke, da odbije napad protivnikovog oružja, na način kojem sam je ja naučio. Rogati ratnik napade i u strašnom zamahu pogodi oružje svoje krhke protivnice, odbijajući ga u stranu. Desno rame njenne bele tunike zacrvene se. Što je nepobitno značilo da ga je mač zahvatio. Kraljev viking zamahnu odmah sa druge strane, razmahujući štitom kako bi mu bilo što zgodnije da opet zada jak udarac. U tom trenutku, Rusalina noga pogodi ga pravo u genitalije. On naglo pokleknu, ispustivši vrlo smešan zvuk, u koji se pretvorio njegov započeti borbeni poklik. Lasta snažno zamahnu sa obe ruke i udari ga širokom osnovom sečiva, odozgo, u vrat. Glava mu se otkotrljala niz palubu i pljusnula u vodu, među komade drveta i nekoliko ljudi koji su se tu još uvek borili. Rusala, uvidevši da je bitka konačno izgubljena, strča do vode i sa leđa poseče jednog od neprijatelja. Tu je neko vreme stajala i dozivala me :
„Kju! Kju! Gde si sada moj ludi vilenjače! Zar ti nisam rekla da ne umireš sam?"
Unezverno je bacala poglede na sve strane bojišta dok joj je bela tunika, umrljana krvlju i brosdkim katranom, vijorila na vetru. Ja joj se nisam javljao, plašeći se da ne nastrada u nekakvom ludom pokušaju da me spase. Ipak, i tako se predugo zadržala tražeći me i vikom skrećući pažnju na sebe. Kada se još neki brodovi počeše približavati njenoj olupini, ona, izgubivši svaku nadu da će me ponovo videti, odbaci sečivo i naglavačke skoči u vodu. Međutim, bilo je prekasno. Njen brat, Teznod, opazi je, pa usmeri svoj drakar za njom, lud od želje za osvetom zbog poniženja koja je doživeo. -
Tu se Kju zagrcnu od suza koje su mu bez jecaja tekle iz očiju, a Friji bi žao i zbog Lastine sudbine i zbog vilenjaka kojega je, tako nepromišljeno, naterala da čačka po starim ranama. Un, kojoj je cela priča bila strašno dosadna i potpuno beskorisna, tako ju je streljala pogledom da se ova osetila još krivljom zbog nastale situacije. Zato tamnokosa pritera svoga konja vilenjakovom i nežno ga zagrli.
- Nisam znala da te to toliko boli. Mislila sam da je to bila neka ljubav koja se završila normalnim raskidom. Čini mi se da bi se ta tvoja Morska Lasta i meni vrlo dopala. -
- Nema veze - reče vilenjak - nisi ti kriva što sam ja preterano osetljiv na neke stvari. Prošlo je već dugo od tada i mislim da bi svako normalan sada pričao o tome kao o nekom davnom istorijskom događaju. Ali, avaj, ja nisam takav... -
Potom, Kju nastavi:
- Rusala je, prirodno, nastojala da se što više udalji od broda koji se raspadao, brzo plivajući ka šumovitoj oblasti. Ubrzo je primetila da je dospela pod pramac broda svoga brata. On joj nemilosrdno doviknu da je sama izabrala svoju smrti i upita je da li se seća kupanja koje mu je priredila nekoliko dana ranije. Ona zastade u vodi, uviđajući da više nema bežanja, jer joj je Tezondova surova, izdajnička narav bila dobro poznata.
„Ubi me kopljem, kao ratnika", zamoli ona očekujući od njega bar tu milost.
„Da li bi gospođica možda htela i sahranu na brodu, dostojnu vikinškog vođe?", zlobno joj se nasmejao.
„Nisam baš u mogućnosti da ti to pružim jer si izgubila gotovo sve svoje brodove. Pošto ih više nemaš, poslaću te na dno bez njih. Udavićeš se kao kučka koju ljudi vežu u džak i bace u vodu, jer se stalno koti."
Rekavši to, okrutni brat naredi svojim vikinzima da je potapaju veslima dok potpuno ne potone. Rusala je bila jaka, a veslači nedovoljno spretni, mada su sa svim žarom i oduševljenjem prionuli na posao. Agonija potraja više od pola sata. Ona je stalno pokušavala da im bar na trenutak izmakne, a oni su je brodom pratili u stopu i stalno iznova pogađali teškim veslima... Moju malu Morsku Lastavicu. Ja... Ja sam vezan stajao, sve to gledao i nisam mogao da joj pomognem. Urlao sam i drmao katarku u slepom bezumnom nastojanju da se oslobodim i priskočim joj u pomoć. Gotovo sam udavio drugu dvojcu zarobljenika koji su bili vezani zajedno sa mnom. Bezuspešno sam pokušavao da pokidam debele konopce od upletenih kožnih traka ili da iščupam jarbol, ma koliko vam ludo to danas izgledalo.
Ima situacija u životu kad čovek više ne može da misli. Kada osećanja nadvladaju um. To se meni tada dogodilo. Svaki moj grč radovao je Tagnara, jer je bio siguran da mi je priredio najveće moguće mučenje. To je samo razjarivalo duhove ludila koji su kidali moju dušu. Tog trenutka bio sam spreman da položim svoj život i živote celog mog plemena, za luk tobolac i bar tri minuta vremena. Mrzeo sam mržnjom očajnika i nije bilo cene koju ne bih platio za Lastin spas i Tezondovu propast. Ali, istina je bila drugačija. Udarci i umor polako savladaše moju Lastavicu. Kada je poslednji put podigla glavu iz vode čini mi se da me je spazila. Samo na trenutak video sam njene umorne oči, a onda je ponovo potonula gurana veslom u leđa. Visio sam na konopcima i plakao kao malo dete.
Tezond je trijumfovao, ali je to je bar malo pokvarilo njegovu osvetu. On se zakleo da će je poslati na dno. Rusalino mrtvo telo, ma koliko ga gurali pod vodu uvek se vraćalo na površinu. Bilo je neobično plovno, skoro kao parče suvog drveta. Na kraju, posle mnogo pokušaja, ostaviše je da plovi između brodova, zlatne kose rasute po površini vode. Neko vreme su svi pobednički drakari kružili oko njenog lepog tela, kao da nisu mogli da poveruju da je stvarno mrtva. Njenog brata tada njegovi rođeni mornari prozvaše „Tezond Okrutni", što se njemu dopalo, jer je zvučalo zastrašujuće.
Rusalino posmrtno plutanje postade legenda u Norveškoj. Vikinzi su dobro znali da telo utopljenog izlazi na površinu tek nekoliko dana posle davljenja, kada gasovi zbog raspadanja izdignu leš iznad vode. Zato Lastinu nepotopivost objasniše, Nojdovom zabranom moru da proguta telo njegove miljenice. To je bio razlog što su ga neoskrnjavljeno ostavili na površini iako je njen brat hteo da bar glavu odnese svom gospodaru.
Kraljeva flota, u kojoj je sad bilo ostalo samo devet brodova, izađe iz fjorda i zaplovi ka pučini. Krenuli smo direktno za Oslo Fjord, gde je Onund pripremao pobednicima sjajan doček. Noć je pala i mi se usidrismo pored obale, jer se nismo nikuda žurili, a mnogi si želeli da se dobro odmore posle bitke, i pripreme za prijem na dvoru. Sutradan ujutru, Tagnar izdahnu.
On je želeo da me pokaže živog, da bi se Onundu pohvalio, kako mu je uspelo da uhvati Rusalinog vilenjaka. Njegova posada se nije slagala s tim. Naročito neki Skojd, čijeg sam četrnaestogodišnjeg brata ubio u unutrašnjosti broda. Ništa mi ne bi vredelo da govorim kako sam samo godinu dana stariji od njega. Zato sam ćutao i čekao svoju priliku. Više nego ikad želeo sam da živim. Da živim i ubijam. Mrtvac ne može da se sveti, a ja sam imao poduži spisak koji je počinjao sa Tezondom, a završavao se samim kraljem, Onundom Uzurpatorom. Zato sam se opustio praveći se utučen i bezvoljan, napola glumeći, a napola stvarno u žalosti za mojom dragom Lastom.
Odvezali su nas i jednog po jednog, ruku sapetih na leđima vodili do ograde, gde je čekao Skojd sa svojom sekirom. Prvog nesrećnika odvukoše i ovaj mu odrubi glavu, tako da ona pade pravo u more. Drugi se cimao i otimao, ali i njega privedoše tamo i namestiše mu glavu na ogradu. Sekira ponovo udari. Sada je na mene došao red. Ostavili su me zadnjeg kako bih se najviše plašio. Dvojca jakih momaka prosto me ponesoše ka Skojdu, koji se cerio. Reših da primenim stari trik Per-Ringa, naglu promenu nivoa aktivnosti mišića. Ako pomaže kod davljenja, pomoćiće i kod otimanja. Kako sam se onako, sav mlitav prosto vukao po palubi, ja raširih noge iza svojih dželata i naglim trzajem tela unazad, oborih obojcu.
Oni me, padajući, instiktivno pustiše, a ja napravih kolut unazad i odmah se nađoh na nogama. Protrčah, onako vezan, između njih i ustremih se pravo prema Skojdu. On ležerno podiže sekiru da me dočeka. Sigurni je mislio da sam se na njega zaleteo glavom ili telom. Ali, naravno, prevario se. Skočio sam naglo u vis i nogom ga pogodio ravno u lice.
To je bio toliko jak, iznenadan napad, da dželat pade onesvešćen u vodu. Ja se munjevito kliznuh za njim preko ograde, savijajući se što niže da izbegnem neko eventualno koplje. Našavši se pod vodom, bio sam spašen. Skojd se u moru nije osvestio, a koliko sam mogao da procenim izgleda da ga je onaj moj iznenadni udarac bio dobro povredio. Nekoliko njegovih drugova krenuše da ga vade, poskakavši u vodu, ali ja mislim da mu zapravo više nije bilo spasa. Odmah sam, roneći, počeo da se udaljavam od broda. Nisam smeo da izronim i bacim pogled na neprijatelje, jer sam se plašio njihovih strela.
Sigurno su računali da sam se, onako vezan, udavio kao moja Lasta, ali, na njihovu nesreću, ja nisam bio čovek. Bio sam vilenjak, daleki potomak jahača morskih zmajeva na nemirnim morima Evelona. Mogao sam pod vodom da se krećem oko sat vremena, koristeći kiseonik iz tkiva slično vašim morskim gušterima sa juga. A, ako bih mirovao to je moglo potrajati i tri puta duže.
Dva sata docnije, pošto sam se oslobodio veza, zadnjim snagama izvukao sam se na kamenitu obalu. Talasi su me zanosili i rušili, dok sam bauljao po plićaku. Činilo mi se, onako fizički i psihički slomljenom, da se nikad neću dokopati jelove šume. Konačno, onako mokar zašao sam, posrćući, pod stara stabla gde, bacivši se na opale iglice, odmah zaspah. Taj je san bio posledica velike iscrpljenosti i mnogo mi je pomogao da se povratim u normalno stanje. Sem toga tada sam bio mlad vilenjak, nedovoljno prekaljen i otporan da podnesem tolike napore bez odmora.
Kada sam se probudio, bila je noć. Osećao sam strašnu hladnoću. Ustao sam i potpumo besciljno krenuo na jug. Prava svrha bila je jedino da se zagrejem i odagnam obamrlost iz udova. Lutajući po obali dočekao sam zoru. Sada sam već imao neki plan. Trebalo je da pronađem Gulirovo naselje i odatle pošaljem glasnika ocu po pomoć. Tek tada sam mogao da planiram osvetu. Dok sam tako razmišljao, vukući se po obali, nedaleko od mene se pojaviše dva drakara. Odmah sam čučnuo iza stene, da me pomorci ne bi primetili. Iz tog zaklona bolje sam osmotrio brodove. Mom iznenađenju nije bilo kraja, kad sam na tim brodovima primetio ratne stegove Morske Laste.
Mojim oštrim vilenjačkim vidom, spazio sam na palubi, mnoge poznate ljude. Među njima le bio i Olaf Strašni, bled i ispijen, sa jednom rukom i ramenom u povezu. Još dosta vikinga je bilo izranavljeno. Nije bilo sumlje, to su bili naši koji su se probili kroz neprijateljsku armadu. Skočio sam na stenu, i skinuvši gornji deo svog lisnato farbanog kostima, počeo sam da mašem i vičem prema njima. Tolikoj sreći nisam mogao da se nadam ni u svojim najoptimističkijim maštarijama. Već sam imao sa kim da pripremam osvetu.
To isto pre podne bio sam na pramcu Olafovog broda, koji se već bio zaputio prema Norveškoj. Saznao sam kako se desilo, da su ono preživeli propast u fjordu. U jeku bitke, pošto je zadobio ranu, Olaf je shvatio da pored Lastinog, imaju još tri zdrava broda, od kojih su dva zauzeli u onom nezadrživom jurišu posle bitke sa bersercima. Naredio je da se napusti bitka i pokuša proboj, s obzirom da je imao drakare koje je mogao da žrtvuje u sudarima. Pokrenuli su sva četiri broda ka izlazu iz zaliva. Ratnici Onunda Uzurpatora, odmah su krenuli da im preseku put.
Olaf je svesno rešio da žrtrvuje drakar na kome se nalazio, kako bi ostalima otvorio prolaz. Međutim, nepredviđene stvari uvek se dešavaju. Njegov drakar, prošao je kroz grupu neprijateljskih brodova, kao igla kroz tkaninu, prosto prepolovivši zmajsku lađu koja mu se isprečila na putu. Nažalost, ostali, koji su bili njime štićeni zaglavili su se. Osetivši ukus slobode i nade, njegovi mornari nisu hteli da se vrate i skončaju, u već izgubljenoj bici. Njihov ranjeni kapetan Olaf, nije mogao da ih prisili na to.
Malo se umirio, kada je primetio, da se iz opšte gužve izvukao još jedan drakar. Tek kilometrima kasnije utvrdi je o da Lasta nije na njemu. Tada već ništa nije koristilo da se vrati u fjord. Pitao se kakav je to prokleti pakleni duh opsedao njegovu dušu, uverenjem da je Rusala sigurno na onom drugom brodu.
„Verovatno je to bila posledica tolikog obožavanja, i našeg odbijanja da prihvatimo kako je naša Lasta izgubljena. U nedostatku ikakve mogućnosti da joj pomognemo, jednostavno smo ostavili nadu da živi, ne pokušavajući da je proverimo. Time je naše razočaranje bilo veće, a svest nas više muči. Ali to je bo mehanizam odbrane razuma, pod čili smo uticaj neoprezno pali."
Tako mi Olaf ispriča, kako se desilo da preživi biku, stideći se toga, što je još uvek na ovome svetu pod suncem. Nisam znao šta da mi kažem; da li da ga smatram brzopletim herojem, ili da ga nazovem izdajnikom. Rekoh mu kako je Lasta završila, i to ga potpuno slomi. Mislio sam da će se ubiti od očaja. Ipak prihvatio je moje mišljenje, kako treba živeti radi osvete.
Tešio sam ga, pokušavajući da dokažem kako ništa pogrešno nije uradio i kako se ništa ne bi promenio, ni da je ostao da umre. Ja, koji sam u svojoj mladalačkoj gluposti zaboravio da od Rusale napravim vilu, iako je bila u stalnoj životnoj opasnosti. Da je imala vilinske moći, srećno bi isplivala negde daleko, kao i ja. Za sat vremena ronjenja, mogla je zavarati i naupornije neprijatelje. Sem toga bilo bi joj dovoljno da se spusti, i uhvativši se za neki kamen na dnu, pričeka da neprijatelji odu misleći da se udavila. Zbog toga krivim sebe, i kriviću se do svojih poslednjih dana.