VILINSKA ŠUMA (Vilin-saga se nastavlja) II/1

 Naravno, anonimni_autor:

LEGENDA O ERIKU KRVAVOM I MEAL-DURINSKOJ BICI

- Erik Krvavi, glavni junak ove priče, bio je sin Ulbjorna, Odinovog sveštenika, koji je kao duboko religiozan čovek, redovno ubijao hrišćanske misionare i vešao ih na brestovo drveće. U doba kada se upoznao sa vilinskim svetom, Erik je bio dečak od svojih četrnaest godina. Izrastao je visok i jak kao i svaki dečak koji nije imao ni o čemu drugom da misli, osim da mu se neka koza ne izgubi u šumi, ili da mu pas ne napadne slučajnog prolaznika.

Jednog proletnjeg dana njega i njegovo malo stado uhvati strahovito nevreme sa kišom i gradom. On se skloni u obližnju pastirsku kolibu, koja je već pružala utočište drugim pastirima i njihovoj stoci. Sklonište je, na svu sreću, bilo prostrano, a mladi čobani su na brizi imali samo nešto sitnije stoke, jer su onu krupniju i vredniju u ta nesigurna vremena čuvali dobro naoružani ratnici, pa je bilo dosta mesta za sve. U kolibi se nađoše i trojca ljudi koji su krenuli u Erikovo selo nekim trgovačkim poslom. Oni, kao građani neke veće varoši, pokazaše svoj prezir prema stoci besno je razgonivši iz ugla u kome su smestili. Tu su nastavili da psuju vreme, cede svoje plaštove i brišu oružje.

Njihovo gunđanje i meketanje koza bilo je zaglušeno šumom pljuska i dobovanjem grada. Krkljanja i tresci gromova bili su učudnoj neslozi sa plavičastim bljeskom munja, koji je svaki čas prodirao kroz otvor ulaza. Erik je stajao, nasljen na motku, pored nekoliko svojih vršnjaka koji su se, uplašeni, bili zbili uza zid kolibe. Slušao je slinavog dečačića, čobanina, koji se žalio na drugog starijeg čobanina koji ga je zlostavljao. Priča tog klinca ubrzo mu dosadi i on se tupo zagleda u polutamu kolibe udišući svež vazduh koji je dopirao sa ulaza.

Na trenutak mu se učinilo da je na ulazu, pri svetlosti neba koje se cepalo, ugledao ljudsku senku. Sledećeg trenutka nije ništa video u polutami pa je zaključio da mu se to pričinilo. Plava svetlost ponovo sinu i sada dvumljenja više nije bilo. U vratima je stajao neki čovek. Tiha prilika zadrža se na tom mestu neko vreme, gledajući okupljen svet u kolibi. Bila je odevena u pantalone i kaputić od jelenje kože sa malom pelerinom koja se nastavljala u kapuljaču što mu je sakrivala lice. U ruci je imao dugi luk, a za pojasom nož i tobolac. Kada mu se učinilo da je dobro sagledao unutrašnjost on bez reči ili pozdrava uđe u kolibu i sede u jedan udaljeni kutak.
Dok je prolazio sredinom kolibe stoka mu se sama ukloni sa puta, a Erik primeti da ni jedan pastirski pas ne zareža niti zalaja na njega. Putnici u drugom delu kolibe digoše se na noge i zagledaše se u njega zajedno sa seoskim deranima. Došljak je nepomično sedeo na podu pognute glave, odloživši jedino dugi luk sa masivnim rukohvatom pored sebe. Sa odela i kapuljače slivale su mu se kapi kiše, ali on ih izgleda nije promećivao, kao ni prisutne u prostoriji. Tri putnika stadoše da se nešto dogovaraju ispod glasa. Konačno, najkrupniji među njima, momak u smeđoj dolami i plavom plaštu, odvaži se da mu priđe. On malo bolje namesti kratki mač koji mu je visio sa pojasa i oprezno mu se približi. Došljak ga i ne pogleda. Pogrešno tumačeći tu reakciju kao kukavičluk, čovek stade pred njega, udarivši nogom o zemlju. Zatim mu se preteći obrati:

„Kako si lepo ušetao ovde, nikome se ne obrativši niti upitavši za dozvolu. Mi, ljudi iz Grasboka, ne volimo takvo ponašanje!"
„Da vi niste slučajno vlasnici ove štale, toliko daleko od vašeg doma na Labi? Koliko vidim, sklonili ste se ovde kao i ja pa nisam dužan da vam ukazujem bilo kakve počasti", odvrati pridošlica i dalje gledajući u stoku ispred sebe.
„Mogli bi ljudi sa Labe da te nauče ljubaznijem ophođenju. Kako se ne bi neprijatno iznenadio ako dospeš u naše krajeve", reče krupni mladić prilazeći još jedan korak.
Čovek na podu polako podiže glavu i laganom pokretom obe ruke zabaci kapuljaču unazad. Iznad njegovog glatkog, skoro dečijeg lica pojavi se smeđa nakostrešena kosa i špicaste vilenjačke uši.
Silni momak odskoči unazad, prepadnut saznanjem koga je to izazivao. Njegovi pratioci ispustiše uzvik iznenađenja i takođe ustuknuše. Tako su se gledali neko vreme pre nego što se vilenjak ne okrenu mirno na svoju stranu i zagleda ispred sebe. Mladić se tiho vrati svojoj grupi trudeći se da ne napravi neki suvišan šum. Stao je uz dvojcu svojih prijatelja i blenuo u vilenjaka, dok je najstariji od njih sa zbunjenom nevericom stalno opipavao svoje uvo. Bilo je očito da on u svojem sredovečnom životu nikada nije sreo nekog od legendarnog vilinskog naroda.
Atmosfera u kolibi posta teška i ispunjena strahom i neprijateljstvom. Čak su i Erikovi drugovi prešli na drugu stranu prostorije udaljvajući se od pridošlice kao da je kužan. Erik ga je takođe posmatrao, ali sa mnogo manje straha i više interesovanja. Njega su uvek zanimale vilinske priče iz predanja i bio je sretan što je sreo nekoga iz tog mističnog sveta.
Vreme je prolazilo, a kiša je neprestano padala. Situacija se i dalje njie menjala, jer niko nije smatrao da je bolje kisnuti nego biti na oprezu. Samo je vilenjak jednom ustao i otišao do vrata da baci pogled na mračno nebo, a zatim se vratio na svoje mesto. Noć je već došla i glad se javi u stomacima prisutnih. Putnici izvadiše hranu iz bisaga svojih ponija pa je prostrše na neku klupu i posedaše oko nje. Pastiri su iz svojih bisaga izvadili parčiće luka i suve govedine, pa su to jeli čučeći ili stojeći, naviknuti na obroke sa nogu. Vilenjak ne izvadi ništa, jer očito ništa kod sebe nije ni imao. Ostao je nepomičan ignorišući ono što ljudi rade. Najmlađi čobanin pojevši svoju užinu oseti da je još gladan. U torbici mu je preostao samo još jedan krupan komad ovsene pogače, koja je bila prilično neukusna ako se jede sama. Dečačic skide vedro za vodu koje je visilo na jednom direku konstrukcije kolibe, pa u njega pomuze jednu od svojih koza. Na miris mleka vilenjaku prelete blagi trzaj preko lica. On munjevitim pokretom pomeri glavu u stanu nekoliko santimetara i tu se ukoči, očigledno se žestoko savlađujući. Zatim se vrati u prvobitan položaj nastavljajući da meditira kao da se ništa nije dogodilo.
Ali, oštro Erikovo oko nije mogao da prevari. On je vrlo dobro shvatio da o nekom duhovnom miru nema ni govora, jer je u polutami zapazi da su mišići na vilenjakovom licu zategnuti. Samo se na trenutak pitao šta je izazvalo takvu reakciju kod tog „natprirodnog" bića, a onda se seti starih priča da se vilinska stvorenjia najlakše mogu odobrovoljiti ili primamiti uz pomoć mleka, koje obožavaju. Isto se tako prića da su voljni prihvatiti se bilo kakvog teškog posla ako bi im za platu ponudio dovoljnu količinu nekog dobrog mlečnog prizvoda. Erik je smatrao da su to prazna naklapanja baba koje su u svom umu tražile način da zagospodare nečim što je bilo sa one strane realnog sveta. Međutim, sada je uvideo da su te priče nastale na osnovu iskustva ljudi koji su dolazili u kontakt sa vilenjacima. U svojim dugim skitnjama vilinski živalj je često ostajao bez hrane daleko od svojih oblasti pa je bio prinuđen da se snabdeva od ljudskog naroda. Tako je padala u vodu ona logična primedba, koju je postavljao svaki inteligentniji slušalac: Što sami ne gaje stoku kad već toliko luduju za mlekom?.
U međuvremenu, čobanče je već bilo nadrobilo svoju pogaču u sveže mleko i stalo je halaplivo jesti. Erik sačeka da mališa završi, zatim uze vedro od njega i opra ga na kiši koja je i dalje pljuštala nesmanjenom žestinom. U njega pomuze čak dve svoje koze da bi bilo puno do vrha, pa uzevši svoju torbicu u ruku uputi se prema osamljenoj prilici. Vilenjak ga pogleda sa nevericom kad ovaj sede pored njega i progovori:
„Nemam mnogo da ti ponudim stranče, ali sam voljan da podelim sa tobom ono što imam. Moja majka mi uvek pakuje da ponesem na pašu više nego što mogu da pojedem."
Vilenjakove usne razvukoše se u prijatan osmeh, dok mu je snebivljiv pogled počivao na vedruci sa mlekom.
„Ja, na žalost, nemam tebe čime da ponudim, ali prihvatam tvoju ljubaznu ponudu i nadam se da ću uskoro moći da ti se odužim", reče ovaj dečaku. Potom ispi nekoliko dugih gutljaja mleka, pa spusti vedricu uzmrđu njih, trudeći se da ne ispadne suviše halapliv. Dečak nastavi gledajući zahvalne oči vilenjakove.
„Zovem se Erik, sin sam Ullbjorna, seoskog sveštenika koji čuva hram posvećen Freji i Odinu. A kakvo je tvoje ime?"
„Arel. Najmlađi sin Osil-Gatora, unuka Kotala i Ase, dvoje najplemenitijih Evelonjana koji dovedoše moj narod na ovaj svet", odgovori došljak smireno i dostojanstveno.
Erik tada izvadi iz torbe nekoliko komada hleba prženog sa jajetom i malo tvrdog sira, pa gestikulirajući rukom ponudi vilenjaku tu ljudsku hranu. Arel se nagnu napred i pogleda dečaka pravo u zelene oči, kao da traži u njima neku skrivenu nameru. Ali u izrazu tog mladog bića nije našao ništa drugo nego iskrenost i simpatiju. On zatim prihvati hranu i poče polako da žvaće ne skidajući oči sa dečaka plave kudrave kose.
„Koliko si star, sveštenikov sine?", upita ga kada Erik više nije mogao da izdrži njegov pogled.
„Ovog leta punim petnaest!"
„Petnaest...To je vreme kada vi, ljudska deca, polako počinjete da se spremate za ratnike. Baš dobro da sam te upoznao", reče Arel-Gator, kralj vilenjaka na severnom svetu, polako i razgovetno.
„Momče, mislim da imam dobar način da ti se odužim. Surtra, kada nevreme prestane, vratićemo tvoju stoku ocu, a ti ćeš poći sa mnom, u vilinsku šumu Astar, mesto koje vi ljudi zovete Šuma Trolova. Tamo ćemo od tebe načiniti muškarca i borca, kakvom će drugi smrtnici moći samo da zavide, To je moja ponuda, Ne moraš je prihvatiti ako ti se ne sviđa."
„Mogu ja stoku poslati kući po drugu!", izlete dečak presrećan što mu se ukazuje prilika da vidi još vilinskog naroda i poseti njihova kultna mesta. Već je zamišljao sebe pred odraslima iz sela, kako pretstavlja glavnog stručnjaka za vilinska pitanja, i uživa veliko poštovanje. Čak bi mu se u tom slučaju i otac, Odinov sveštenik, morao pokoravati u raspravama iz te oblasti.
Vilenjak razvuče lice u širok osmeh pa ga posavetova blago:
„Idemo da se prvo javimo tvojim roriteljima i pripremimo za duži put. Tvoj otac će te sigurno pustiti da upoznaš vilinski svet, jer je duhovan čovek i zna da ceni natprirodno. Sem toga, do Astara ima oko pet dana pešačenja i nema potrebe da svoje sirote roditelje toliko zabrinjavaš."
Tako otpoče prijateljstvo koje potraja sve do smrti jednog od te dvojce lepih mladića. Arel je tada imao nešto preko osamdeset godina godina, što je po vilenjačkim merilima bila još uvek rana mladost. On i njegov brat Finvar stupili su na čelo vilinskog naroda još maloletni, jer je njihov otac poginuo od groma idući u posetu tamnim vilenjacima negde na vrhovima Skandinavskih planina.
Zato su u početku vladali zajedno i krenuli sa vrlo agresivnom politikom. Kada su napunili pedeset godina, što je bila granica punoletstva, oni se razdvojiše i Finvar ode za Irsku. Arel ostade na kontinentu vrativši se u Astar, odakle se i kretalo u brojne ratove protiv slugu raspetog Boga.
Erik je to leto proveo u Šumi trolova. U jesen se vratio u bogatom odelu od krzna kune, naoružan sjajnim mačem i vilenjačkim lukom. Mač je odmah izazvao veliku pažnju kod svih ljudi u selu, jer je bio veliki, ali lak i oštar kao britva. Po obliku je bio ravan i krstrast, a ne jedva primetno zakruvljen sa kitnjastim štitnikom kao vilenjački. Preko crvene kože njegove kanije pružala se mreža zlatnih listića i drugih biljnih motiva. Balčak i štitnik takođe su bili presvučeni zlatom i ukrašeni sa mnogo glačanog dragog kamenja. Sami ukrasi na njemu vredeli su čitavu marku, kako se pričalo.
Erik ga je nosio zamotanog u krpe i kožne trake kako ne bi stalno bio na meti gramzivih nasrtljivaca. Ipak je morao nekoliko puta da ubije silnike koji su ga pronašli, privučeni pričom o njegovom čudesnom oružju. Jedan od njih, sin nekog erla iz jednog udaljenog kraljevstva ponudio je Erikovom ocu neverovatnu cenu za taj mač. Ulbjorn mu odgovori da mač nije njegov, nego njegovog sina, i da on i njegova porodica imaju tačno toliko koliko im treba, pa im toliko bogatstvo ničemu ne bi služilo. Tada se plemić naljuti i reši da sa svojim slugama sačeka Erika na sred sela i da mu otme mač makar i ubistvom.
Sjaj njegove oštrice bio je poslednja stvar koju je plemeniti nasilnik u životu video. Njegovi ljudi ostali su nepomični, sleđeni prizorom golobradog momka, obučenog u rite, koji je jednim udarcem presekao masivni mač njihovog gospodara, a drugim ga pogubio. Erikov ratnički ugled iz dana u dan je rastao i zbog njegovih vijenjačkih moći svi su ga se pribojavali. Njegovi udarci mačem i rukom imali su neverovatnu brzinu, a bio je sposoban i za neverovatne streljačke poduhvate. Pričalo se da je tako moćan jer su ga začarli vilenjaci.
Kako je rastao i jačao njegova veza sa natprirodnim bila je sve očitija. Svake godine odlazio bi u duge lovove sa družinom Vilin-kralja, a u njegovu kuću često su, po noći, dolazili zakukuljeni pripadnici vilinskog naroda. Neki od njegovih prijatelja, kao što je mladi Terin, kleli su se da se pod njegovim krovom održavaju razuzdane zabave i da su na njima čak vodili ljubav sa prelepim vilama, što je za Erika bila, kako se pričalo, sasvim obična stvar. Stariji ljudi iz sela smatrali su da su to mladalačke izmišljotine, pa se oko toga nije dizala velika prašina.
Ipak, sve je više ljudi smatralo Erika čudnim i začaranim, i zato su nastojali da budu u što boljim odnosima sa njim. Mnogi su od njega zatražili pomoć za život i zdravlje svojih ukućana i on im je uvek izlazio u susret zauzimajući se za njih kod vilin-vidara. Zbog toga su seljani voleli i cenili mladog vilin-prijatelja. Čak i više nego njegovog oca koji se za njih zauzimao kod Bogova.
Ali, prevelika sreća i ugled uvek imaju svoju tamnu stranu. Rađaju zavist, to prokletstvo ljudskog roda koje vilenjaci nisu upoznali. Ili su ga davno zaboravilli.
U Ejabergu, Erikovom selu, živeo je čovek po imenu Arnas Hergvinson. On imaše tri sina Ostena, Lesinga i Gudmunda. Još imaše i kći Alfhildu. Osten, njegov najstariji sin je bio vrlo ugledan zbog svoje veličine i snage. Da nije bilo mladog vilin-prijatelja on bi bio jedini ozbiljan kandidat za starešinu sela posle smrti starog Harpa. Pošto je bio vrlo grub, divlje naravi, svi su vršnjaci izbegavali da se sukobe sa njim. Jedino ga se Erik nije plašio. Zato je on gajio divlju mržnju prema Ullbjornovom sinu. Kad god bi se poveo razgovor o Eriku i vilenjacima trudio se da izrekne što više zajedljivih dosetki, i da ga što više omalovaži.
Zahlađenje odnosa između ta dva mladića počelo je vremenom da se pretvara u napetost. Pošto se Osten plašio Erikivog mača, jedino oružje bile su mu zlobne reči i provokacije na javnim mestima gde mu vilin-prijatelj ne bi mogao ništa zbog svedoka, jer bi inače pokrenuo krvnu osvetu. Erik je zato počeo da ga izbegava, napuštajući društvo ili skup, čim bi se Osten pojavio.
Ovaj to protumači kao kukavičluk, i reši da napadne još bezobzirnije i skroz pokopa Erikov ugled. Jednom prilikom starešina Harp pozva sve najjače mladiće iz sela da pomognu u hajci na medveda koji je već dože vreme napadao stoku u okolini. Okupiše se ispred Harpove kuće na sred sela. Naravno, u lov se uključio i Erik. Njemu nameniše da bude vođa. Dok se on sa ostalima dogovarao o planu hajke, pojavi se Osten i reče:
„Ja neću da lovim sa njim, jer to donosi nesreću!"
Svi ga pogledaše sa dosadom i začu se žamor negodovanja. Mnogi rekoše da slobodno odustane, ako mu se vođstvo ne sviđa. Ali on nastavi još sigurnilim glasom:
„Takvi muškarci kao što je Erik, treba da sede kod kuće, pomažu ženama, nose vodu i cepaju drva. A ne da se mešaju u poslove pravih muškaraca."
Uzvik zaprepašćenja ote se iz grla skoro svih prisutnih lovaca. Mladi Terin Hagen izađe pred Ostena i zapita ga sa rukom položenom na dršku sekire:
„Slušaj, Hergvitsone, ako si došao ovde da praviš kavgu i raspru, možeš odmah da se vratiš kući. Mi možemo uloviti medveda i bez tebe. Mislim da bi trebalo da si svestan koliko su teške reči koje si uputio Eriku, To neće izaći na dobro."
Osten ne obrati pažnju na njega, pa se ponovo obrati skupu:
„Neću da lovim sa ljubavnicom Svibeškog Trola (Vikinški naziv za pasivnog homoseksualca, koji je bio poznat u celom severnom svetu). Zar niste primetili da Erik svake devete noći prima posetu iz Šume Trolova?"
Žagor se postade veoma glasan. Bila je to uvreda zbog koje se potezala sekira. Osten, ohrabren efektom koji je njegova optužba izazvala, nastavi :
„Šta mislite, zašto je taj trol, koji naziva sebe vilenjakom, izabrao baš lepog Erika da ga vodi u svoje začarano carstvo, pored tolikih drugih dečaka u selu? Moj brat Gudmund je bio one noći sa Erikom, kada je taj stvor prvi put došao u naš kraj. Kaže da mu se Erik otvoreno udvarao i tako zadobio njegovo srce, što uopšte nije teško kod tih izopačenih bića. Svi prisutni u kolibi su bili svedoci, da su se njih dvojca gledali preko hrane kao mladi psi koji jedva čekaju jedan drugog da naskoče i da su se čim je kiša prestala iskrali u noć.
Od njegovih prijatelja čujemo da vilenjak često dolazi sa svojim društvom u Ullbjornovu kuću i da prave sa Erikom prave noćne orgije. Zašto bi muškarac vodio ljubav u prisustvu drugog muškarca, ako ga to ne podseća da kasnije vodi ljubav i sa njim?
Ne želim da idem u lov sa čovekom koga trolovi svake devete noći upotrebljavaju kao ženu, jer to donosi nesreću!"
Svi su očekivali da Erik potegne mač, ali on to nije učinio. Bio je suviše besan ne samo zbog ljage koja je bačena na njega, već i zbog uvrede nanesene njegovom prijatelju, Vilin-kralju. Znao je da će, ako sada ubije Ostena, osim krvne osvete imati i stalna govorkanja o njemu i Arelu. Zato mu pade na um nešto mnogo bolje. Smirivši ruke koje su mu se tresle od besa, izađe iz grupe i bez reči se uputi očevoj kući, na opšte iznenađenje. Kada je prolazio pored Ostena i njegove braće on zastade i preko ramena reče:
„Smatraj da zbog ove tvoje uvrede otpadaju, na žalost, sve mogućnosti prijateljstva između naše dve porodice."
„Kome treba tvoje prijateljstvo trolova ljubavnice? Mi imamo žena za sebe!", oglasi se Osten gušeći se od smeha.
I Erik se od srca nasmeja, počeka malo da svi obrate pažnju na njega, pa onda ujede kao zmija otrovnica:
„Pitaj svoju sestru, Alfhildu, kome sam potreban i da li sam zaista muškarac? Ne znam ko će je sada oženiti sa mojim detetom u utrobi. Proveri zašto več dva meseca ne stavlja komade vune i zečije kožice između nogu tokom onih nekoliko dana. Kada sve to lepo sagledaš, ja neću zaboraviti ovu uvredu. Srećan lov."
Rekavši to, Erik mirno odšeta niz ulicu. Bura smeha podiže se oko Ostena, koji je stajao i budalasto gledao za njim. Niko nije sumnjao da je to živa istina, jer je Erik zbog svoje lepote i ugleda bio ljubimac žena u Ejabergu. U stvari, Alfhilda je bila naočita devojka vrele krvi i velikog srca. Imala je istovremeno više partnera za valjanje po travi, i samo je svojom spretnošću, izgovarajući se strogim roditeljima, uspevala da izbegne sukob među njima. Kao i većinu devojaka u selu Erik ju je jako zanimao, a njemu, koji je već bio načuo neke stvari o njoj, nije dva puta trebalo ponavljati gest poziva. On je samo nekoliko puta spavao sa njom.
Kasnije joj se, ko zna sa kim, dogodila nesreća i ona se, znajući njegove široke poglede preuzete od vilenjaka, obratila njemu za pomoć. On joj obeća da će dovesti vilin-vidarke da joj urade siguran pobačaj i dade joj savete šta da preduzme ako joj se i sledeći put desi da momak u odsutnom trenutku neće da napusti položaj. Stvarno je imao nameru da učini ono što je obećao. Ali to mu se sada tako zgodno namestilo na ovaj neukusan napad njenog brata, da nije mogao srcu odoleti. Što se Ajfhildine sudbine tiče, lepe su se devojke u to vreme udavale bez problema i sa decom, a devicama su smatrane sve koje se nisu zvanično udavale. Zato nije bio mnogo zabrinut za nju. Jedina šteta bila je što će stari Arnas vikati i grditi po kući.
Od lova ne ispade ništa. Osten sa braćom odjuri kući ocu. Terin tada rasturi skup i reče da će se on i njegov prijatelj Snori, za neki dan sami rešiti medveda. Zato zamoli ljude da se uzdrže od puštanja stoke na ispašu, već da je prehranjuju senom, dok oni to ne završe.
Ali, gadna Ostenova narav napravi tragediju od tog događaja. Čim je stigao kući on je pozvao oca i rekao mu šta se na trgu dogodilo. Otac reče da je to velika nesteća, pogotovo jer je Erik to saopštio tako javno. Za sve to je krivio Ostena, jer je dobro poznavao njegov odnos sa sveštenikovim sinom.
Lesing primeti kako na prolećnoj skupini mogu od Erika tražiti veliku naknadu, jer je javno izjavio da je Alfolda začela sa njim, pred toliko svedoka. Pošto je okrivljeni vrlo bogat čovek, sudija će Hergvitsonovima sigurno odrediti bogatu nadoknadu. Sa tolikim mirazom njihova lepa sestra moći će da izabere bilo kog mladića u selu za brak. Dete će moći da ostane kod starog Arnasa i tu odraste kao punopravni član njihove porodice. Ni njegov ugled među ljudima neće dolaziti u pitanje, jer mu je vanbračni otac vrlo poštovan i moćan čovek.
Gudmund reče kako bi sada trebalo da porazgovaraju sa svojom tvrdoglavom sestrom, jer bez njene zvanične optužbe ta stvar nikako neće moći da se izvede. Osten, kao najstariji brat zamoli da on nasamo raspravi tu stvar sa njom, kako se devojka pred ocem i braćom ne bi suviše stidela, i dalje krila tako važne stvari od svoje porodice. Arnas to prihvati jer je smatrao da devojku treba dobro izgrditi i izvređati zbog toga što je učinila, a Osten je bio poznat po svojim zajedljivim verbalnim žaokama. Pozvaše Afhildu i ostaviše je samu sa bratom.
U Ostenu se bes suviše dugo skupljao. Prvo mu je propao plan da ponizi Erika. Zatim mu je sestra bila javno osramoćena. Konačno, otac ga je optužio da je celu nesreću izazvao on, jer bi Erik, kao časan čovek sigurno oženio Alfhildu, ako joj je zaista napravio dete. Lesing je, šta više, smatrao da je izbor njihove sestre bio najbolji moguć, i da joj uopšte ne treba zameriti što je, zanevši, pokušala da se dočepa najpoželjnijeg mladića u marci. Tako je sva krivica bila bačena na Ostenovu svađu sa Erikom, za koju, ruku na srce, i nije bilo nikakvog razloga.
Kada je devojka ušla kod svog brata on odmah poče da viče na nju, kako se podala najgorem neprijatelju njihove kuće i nanela im strašnu bruku i uvredu. Nazva je uz to uspaljenom kujom i zlotvorom svoje porodice.
Pošto je shvatila da se radi o Eriku, koga Osten stalno kinji, i koji je uvek bio izuzetno dobar prema njoj, Alfhilda načisto izgubi živce. Ona svom razjarenom bratu vrlo prkosno odgovori, kako spava sa kim hoće i da ostavi Erika na miru. Još dodade, da ga sada, u inat, neće optužiti na prolećnoj skupštini.
To je bila kap koja je prelila pehar Ostenovog besa i jada. On tako bezobzirno poče da tuče svoju sestru da je jednim udacem obori sa nogu. Nesrećna Alfhilda udari glavom u ivicu zidane peći i posle nekoliko sati provedenih u nesvesti umre.
Otac tada istera Ostena iz kuće i javno izjavi da mu on više nije sin i da nema pravo na njegovo ime i nasleđe. Lesing, koji je mnogo voleo sestru, jer su bili blizanci, htede da ubije najstarijeg brata, ali ga Arnas i Gudmund savladaše i oduzeše mu sekiru. Otac reče da mu još jedna nesreća ničemu ne bi služila, jer će i ovako Alfhilda morati da leži bez krvnine, što se u ono vreme smatralo za veliku nesreću i nečasan postupak. Pošto se ubistvo dogodilo u okviru iste porodice, naknada nije bila moguća.
Ponovno ubistvo izazvalo bi još veće nevolje i još više srozalo njihov ugled. Lesing tada ode kod Ullbjorna i stade ga nagovarati da od Ostena traži krvninu za Erikovo nerođeno dete. Odinov sveštenik i njegov sin to odbiše, jer bi teret te naknade opet pao na Arnasa pošto Osten nije imao imovine, a u trenutku ubistva bio je njegov sin. Tako se ta stvar privremeno završi, mada je Erik bio veoma vidno potresen jer je smatrao da je odgovoran za devojčinu smrt, što Lesing i ostali protumačiše kao znak njegove velike ljubavi prema Alfhildi.
Tih dana Terin Hagen i Snori Rutavi uzeše na sebe da oslobode selo od medveda, kradljivca stoke. Terin, sin Tanberda Mislioca, imao je za to veoma složen plan. Svinjama, koje je imao njegov prijatelj Snori, pre nekoliko meseci bio se priključio ogroman divlji vepar, koji je verovatno, kao mlad mužjak bio bez ženke. Svinjari Snorija Rutavog nisu ga u početku terali, jer su znali da prasići nastali iz takvog parenja, imaju mnogo bolje meso i da su mnogo otporniji na bolesti i povrede. Tako je mladi vepar postepeno prestao da zazire od ljudi i proglasio se za samozvanog čuvara krda, mnogo opasnijeg od ijednog čoveka ili psa. Nekoliko puta se bio susreo sa dotičnim medvedom i svaki put ga je oterao bez problema.
Terinov plan je bio da te dve užasne zveri uvuče u međusobnu bitku i tako savlada medveda ne rizikujući živote lovaca. Narednih dana samo su Snorijeve svinje izlazile na pašu iz sela. Gladni medved poče se vrteti oko njih, bez obzira na opasnost od ogromnog vepra. Četvrti dan medved se prvi put usudi da otvoreno priđe krdu kome njegov divlji čuvar nije dozvoljavao da se raštrka. Spazivši ga na čistini livade, vepar se odmah zalete u njega. Medved pobeže i potraži spas na jednom usamljenom drvetu. Pošto je malo postojao ispod stabla vepar odustade od gonjenja i ode da skupi krdo. Ta situacija se ponovila bezbroj puta tokom sledeća dva dana. Medved je stalno bežao na isto drvo, dok su svinje rile po toj livadi bogatoj divljim lukovicama. Treće noći pošto su krdo oterali u selo, Terin i Snori vratiše se na livadu i podsekoše drvo. Taman toliko da još stoji.
Sledećeg jutra medved ponivi isti manevar u bezuspešnom pokušaju da ugrabi neko svinjče. On se uzvera na drvo, ali se ono ne polomi. Tern je počeo da jadikuje kako ga nisu dovoljno podsekli. Vepar se po običaju udalji od stabla, a medved krenu da se spusti. Samo što je nesrećni lovac spustio svoje četiri teške šape na zemlju, vepar se vrati, tutnjajući od besa. Uplašeni medved strugnu kao mačka na drvo i pope se vrlo visoko. Pošto je stablo bilo malo nagnuto, po zakonu poluge, opterećenje daljeg kraka izazva veći pritisank i lom. Medved se strmeknu sa polomljenog drveta.
Još se nije snašao od šoka kad vepar ulete u njega svojim dugim kljovama. Razvi se strašna borba u kojoj je ugruvani medved izvukao deblji kraj. Kada se dve zveri na trenutak rastaviše, zbog povreda i umora skupljajući snagu za nov okršaj, Terin i Snori dotrčaše i već izmrcvarenog medveda izbodoše svojim dugim kopljima. Ni to nije bilo tako jednostavno. Medved se uspravi, slomivši debelu dršku Snorijevog koplja udarcem šape, ali tog trenutka, služeči se urođenom inteligencijom, vepar se ponovo zalete na njega, pa ga sva trojca zajedno na kraju savladaše.
Tako Terin ubi opasnog lopova koji je pretio selu ne reskirajući živote ljudi i pasa. Dvojca mladića natovariše tešku telesinu na splet granja koje je trebalo da im posluži kao primitivne sanke i uz pomoć dva debela vola dovukoše ga na sred sela. Tu ga odraše, podelivši njegovo meso prijateljima, napravivši veliku atrakciju. Tako postadoše junaci Ejaberga. Što se zaslužnog vepra tiče, on nije zadobio neke posebno teške rane, pa se ubrzo oporavio i mirno proveo svoj život uz Snorijeve krmače do kraja svog životinjskog veka. Bio je to valjda jedini vepar u Norladu, koji je u službi čoveka doživeo smrt od starosti.