VILINSKA ŠUMA (Vilin-saga se nastavlja) II/2

Nastavljamo gde smo stali:

Osten koji je posle onog napada na Erika, počeo od ljudi da bude nazivan „Osten Budalasti" nađe utočište kod Ejolfa Žderača Bakalara, potajnog Hrišćanina, inače vrlo lošeg čoveka. On je bio jedan iz vojske kralja Osfifa, koga, ne tako davno, poraziše i pogubiše vilenjaci. Kao zakleti Hrišćanin do bezumlja je mrzeo Ullbjorna i njegovog sina, vilin-prijatelja. Međutim, protiv njih nije smeo ništa preduzeti, jer je u njemu još bio i suviše jak strah od vilenjačkih strela. On primi Ostena sa srdačnošću i produhovljenim milosrđem, koje su pripadnici te beskompromisne religije uvek pokazivale prema ubicama pagana. 

Ubicu je kod njega posećivao Gudmund, donoseći mu vesti iz kuće i sela. Posle nekoliko dana Osten Budalasti više ne izdrža. Rešio je da otvoreno ubije Erika, jer je i ovako planirao da ode iz sela. U Ejabergu i inače nije više bilo mesta za njega. Ejolf ga podrža u tome, ukazavši mu da, ako već beži može Erika ubiti i mučki, sa leđa, ne izlažući se opasnosti. Ta se misao dopade i Ostenovom bratu Gudmundu, pa on reši da učestvije u ubistvu i ode sa bratom, napuštajući Lesinga i oca. Njih trojica skovaše zaveru.
Toga jutra, četvrtog dana po sahrani Alfhilde, Erik je krenuo sa mlađim bratom, Ormom, u šumu da strelama love krznašice. Za devetogodišnjeg dečaka bio je to veliki događaj. Erik se nadao da će mu moći preneti bar deo veštine naučene u Astaru. Obojca su bili naoružani vilenjačkim lukovima i tobolcima okaćenim na pojas, kao što ih nosi naroda Šume Trolova. Orm je ponosno koračao uz svog čuvenog brata noseći luk upadljivo veći od sebe. Išli su preko sredine sela jer je Erik imao razumevanja za dečakovu potebu da se pravi važan. Pošto su išli polako nedovoljno ozbiljno razgovarajući, Gudmund ih primeti iz daleka i obavesti ostatak družine. Oni zaključiše kako je bolje da ga ubiju tu, strelom sa leđa, na sred sela, iznenadivši ga, nego da mu postavljaju zasedu u šumi gde mogu doći do izražaja njegove vilenjačke sposobnosti. Iskrali su se tiho iz kuće i sakrili su se pored jednog prepolovljenog stoga sena kraj ograde. Znali su da Erik mora prođi pored njihove kuće.
U isto vreme dve kuće u levo, Terin je ušicama od sekire zakucavao medveđu šapu na dovratak svoje izabranice, seoske lepotice, Ule. Stojeći na merdevinama dok se predavao tom romantičnom lovačkom činu, on primeti Ostenovu bandu kako čuči u senci. Na to samo odmahnu glavom, misleći da se još nije oporavio od sinočne žestoke pijanke u čast ubicama štetočine. Tada niz ulicu naiđoše Erik i Orm, pa se on pozdravi se njima sa svog uzvišenog mesta. Potom nastavi sa svojim poslom razmišljajući:
Erik ide sa svojim devetogodišnjim bratom u lov. Troje ljudi čuči kraj kuće Ejolfa Žderača Bakalara. Kakvog to ima smisla? Ejolf...Osten! To mora da je klopka! prolete mu brzinom munje kroz glavu.
On zavika u trenutku kada je pridignuti Osten već otpuštao strelu u Erikova leđa, sa razdaljine od oko desetak metara. Ali, čudni instikti razvijeni vežbom u Astaru, i ovog puta spasoše Eriku život. On se okrenu lako i fluidno uklonivši se streli sa puta, kao da je u svakom trenutku znao gde se ona nalazi. U tom okretu već je bio postavio strelu na tetivu, tako da je zatezanje luka bilo završeno kad i taj hitri pokret. Tri strele zabiše se, jedna ispod druge, u Ostenovu grudnu kost. Ejolf je sa nevericom gledao mladića čije su ruke radile brže nego što je oko moglo da registruje. On se okrenu da beži tek u trenutku kad ovaj i odstreli Gudmunda, koji je dotle pokušao da podigne svoj luk. Ejolf ne petrča ni dva koraka kad mu po jedna strela probi svaku nogu. Pokušao je da pobegne četvotonoške, ali ga tada sustiže Terin koji je skočio sa svojih merdevina, i dotuče ga svojom sekirom.
Docnije, kad se narod već okupio na poprištu borbe, dođe i Ostenov i Gudmundov otac. Rasplakavši se nad leševima svojih sinova, reče Eriku da je on krivac za smrt gotovo sve njegove dece i nazva ga „Erik Krvavi". Taj naziv mu osta do njegovog zadnjeg dana, mada je on bio posledica skupa nesrećnih okolnosti, a ne prirode njegovog nosioca, kako bi se po njemu moglo pretpostaviti.
Nekoliko dana kasnije održa se i prolećna skupština. Ullbjorn dođe sa Erikom spreman da isplati krvninu koju Arnas zatraži. Doduše mogao je da pokuša da ospori Hergvitsonima pravo na to, jer se radilo o pravom razbojničkom prepadu iz zasede, a ne o otvorenom sukobu časnih ljudi. Međutim u Erikovij porodici preovladavalo je mišljenje kako ucveljenom starcu ne treba naneti sramotu da mu sinovi leže bez naknade. Erik je išao čak toliko daleko, da je smatrao kako oštećena strana treba da odredi visinu krvnine.
Tri dana određena za skupštinu prođoše, a Arnas se nije pojavljivao. Svi su bili zabrinuti da li će uopšte doći do poravnjanja. U zoru poslednjeg, četvrtog dana, Ullbjorn, se praćen velikom grupom rođaka i prijatelja, uputi ka kući Hergvitsona. Na vratima ih dočeka Lesing, koji ih lepo primi znajući da su njegova braća izazvala celu ovu nesreću. On ih uvede kod starca koji je sedeo pored peći sa sedom glavom zagnjurenom u šake.
„Došao sam da ti ponudim pravedno poravnjanje! - reče Ullbjorn svečano - Obzirom na težinu tvog gubitka dopuštam da sam odrediš naknadu za svoje sinove."
Umorni starac podiže svoju belu bradu, pogleda mutnim okom Odinovog sveštenika, pa progovori:
„Šta će meni vaša naknada? Od cele moje porodice ostalo je samo jedno dete. Sve ono što sam stvarao čitav život nestalo je. Od kako je Torguna, moja žena, umrla, ja sam se potpuno posvetio samo našoj deci. Nikakav novac ne može da zameni mi vesele porodične skupove i jurcanje unučadi po dvorištu. Šta da radim sa srebrom kada će nam se seme zatrti?"
Ullbjorn na trenutak ustuknu shvatajući svu istinitost Arnasovih reči. Onda opet progovori:
„Potpuno razumem tvoj bol, i ja imam decu, ali moraš uzeti u obzid da je ovu nesreću izazvao tvoj sin Osten, napavši sa bratom moga sina i ubivši svoju sestru."
„Znam! Zato i ne tražim nikakvu naknadu", odvrati starac i okrenu se prema zidu. Zatim im preko ramena dobaci:
„Samo još nešto, svešteniče Boga smrti. I ako nikakva krvnina nije plaćena, smatrajte da krvna osveta između naše dve kuće ne postoji. Neću da reskiram život svog poslednjeg sina. Možete ići."
Ullbjorn izađe sa svojom svitom uvređen, što Arnas na ovakav miran način iskazuje protest protiv onoga što su mu učinili. Erik izađe zadnji pored Lesinga koji se snebivao i potapšavši ga po ramenu reče mu prijateljski:
„Ništa ne brini. Nači ću načina da smekšam starca, bar toliko da primi novac koji će ti koristiti da podigneš sopstvenu decu."
„Ali, ja nisam oženjen i nema mnogo devojaka u selu koje se zanimaju za mene", promuca poslednji izdanak Arnasove kuće, tiho da ga otac ne čuje sa kim priča.
„To se lako može izmeniti...", zagonetno odgovori Erik i zakorači napolje.
Tačno četrnaest dana kasnije pojavi se u Ejabergu velika povorka vilenjaka na plemenitim konjima neverovatnih boja. Pravi vilinski pohod i to usred bela dana! Ovoga puta vilin-kralj i njegova svita nisu bili obučeni u svoje kostime boje drveća i lišća, nego u blještave raznobojne oklope prekrivene metaliziranim bojama (u ono vreme ljudi nisu znali tako da ukrašavaju, pa su verovali da vilenjci poseduju metale plave, zelene, ljubičaste i crvene boje, koji su na suncu blistali kao današnji ukrasi za jelku) i duge svilene plaštove što su vijorili za njima. Sa njima je jahao Erik, odeven u sjajnu skerletnu odeždu, noseći Vilin-kraljev modri steg. Oni se zaustaviše pred Arnasovom kućom. Zatim njih tridesetak, svi pod oružjem, sa Arelom na čelu i Erikom uđoše unutra. Starac i njegov sin prepadoše se kada vidoše toliku silu vilinskih biča, i pomisliše kako bi bilo mnogo bolje da su prihvatili Ullbjornovu ponudu. Vilin-kralj se podboči nasred prostorije pa reče:
„Čujem da su iz ovog doma izgovorene veoma teške uvrede na moj račun i da ih je jedan od tvojih sinova izgovorio?"
„Osten, vaša milosti...Osten", promuca starac, dok ga je sin pridržavao da ne padne od straha. „Ima nepun mesec kako je poginuo. Erik to zna, on ga je ubio."
„Znam!", reče Arel-Gator odsečno. „Učinio je tako jer je morao. On je moj vazal i dužan je da štiti moje dobro ime."
„Ne, vaša milosti", poče da objašnjava Lesing, „Osten i Gudmund su ubijeni u samoodbrani."
„Samoodbrana ili ne", reče Vilin-kralj strogo, „on je izvršio svoju dužnost pa je red da i ja izvršim svoju."
Starac poblede. Strah od kralja tih natprirodnih bića, u njemu je bio dostigao razmere panike. On zavapi:
„Kaznite mene, vaše veličanstvo! Ja sam kriv za Ostena i Gudmunda, jer ih nisam bolje vaspitao. Samo mi Lesinga poštedite. On nije ništa kriv. Čak se druži sa Erikom, uprkos mojoj zabrani. Nemojte mi njega ubiti. Smilujte se starcu koji moli za malo milosti..."
Vilin-kralj uzdahnu, prošeta po prostoriji nekoliko puta sa rukama na leđima, pa se obrati starcu koji je klečeći očekivao presudu:
„Dobro!", konačno progovori, izveštačeno ozbiljan, tako da Erik zamalo nije prasnuo u smeh i sve upropastio. „Međutim, ti si uvredio mog vazala odbivši da prihvatiš krvninu koju ti je ponudio. Sada ćeš morati da je prihvatiš od mene, i to u iznosu koji ja budem odredio."
„Hoću! Hoću! Vaša milosti!", povika Arnas, potvrdno klimajući glavom dok su mu se oči širile od straha.
Vilin-kralj mahnu rukom. Na to u kuću uđoše dva kupna vilenjaka noseći omanji sanduk okovan čelikom. Arel stavi sanduče pred starca i, poskidavši sa njega sve reze i osigurače, otvori ga. Sjaj njegove sadržine ispuni prostoriju. Stotine dragih kamenova blistalo je na zlatnicima koji su im je služili kao podloga.
„To je moja cena!", reče Arel svečano. „Cena, koju za prolivenu krv plaća gospodar Astara. Ako samo jedan novčić od te sume ne prihvatiš, mnogo ćeš me uvrediti."
Arnas, koji kao ni svi prisutni ljudi, nikada nije video toliko blago na jednom mestu, zatrepta od iznenađenja. Lesing je stajao pored njega i nije mogao ni reč da prozbori. On, zapravo, nije ni slutio da na ovom svetu uopšte i postoji toliko bogatstvo. Sa stanovišta njegovog dotadašnjeg seoskog života, blago je predstavljala kožna kesa za pojas, puna srebrnjaka. Zamišljao je da kraljevi imaju iste takve samo sa zlatnicima, a o sanducima punim zlata i dragog kamenja nije nikada ni razmišljao. Takvo nešto nije se pojavljivalo ni u njegovim najraspusnijim mladalačkim snovima.
U tišini naglo izazvanoj bljeskom blaga svi su se osećali pomalo neprijatno. Hergvinsoni, jer su se plašili da ovo nije slučajno neka prevara ili provokacija, koja za cilj ima njihovo pogubljenje. U njihove mozgove nikako nije mogla da uđe činjenica, da neko toliko plaća za krvninu.
Vilenjci, koji su visoko cenili život, plašili su se, međutim, da ih Arnas ne odbije i ne ismeje, jer životi kćeri i dva sina ne mogu se platiti novcem. Osećajući zebnju zbog toga, Arel požuri sa nastavi razgovor pre nego što starac i njegov sin stignu da razmisle o svemu.
„Ti si, Arnase, rekao Ullbjornu, kada te je on prošli put pohodio, da ništa ne može da ti zameni skupove porodice i graju unučadi. MI to ne možemo da ti nadoknadimo, jer što je propalo, propalo je. Ali, sa ovim novcem tvoj sin Lesing biće bogatiji nego neki kralj, pa može kupiti i izdržavati mnogo žena širokih bokova i sa njima izroditi čitavo pleme. Vi niste Hrišćani, i ako se ne oženi ćerkom nekog uglednog, i ne sklopi pri tom bračni ugovor, može da ima žena koliko god hoće. Preporučujem ti da po njih odeš na sajmove u Samalandu, gde vikinzi posle svojih napornih putovanja iznose na prodaju robinje koje su na tim pohodima oteli. Tu često ima vrlo lepih žena iz Irske, Franačke, Saksonije i slovenskih zemalja od kojih se njihovi vlasnici sa tugom rastaju, ali ako je plen bio mali, moraju to da urade kako bi svoje porodice obezbedili da prežive zimu. Posle večih invazija na jug, mogu se tamo naći čak i plemićke kćeri.
Toliko mi, vilenjaci, možemo da ti ublažimo bol. Mislim da danas, na ovom severnom svetu, niko ne može da učini više. Jer, kao što reče jedan veliki pesnik planinskih vilenjaka, Urs-Herg: Ako već ne možemo da izbegnemo bol, možemo da naučimo da prijatno živimo sa njom.( U orginalu je: Ako već ne možemo da izbegnemo bol, možemo naučiti da uživamo u njoj, ali šumski vilenjaci su takve stvari, kao što je uživanje u bolu, smatrali nemogućim, pa su prepevali njegove pesme, učinivši ih sebi logičnijim.)"
Arnas se polako podiže sa poda, pa, načinivši nekoliko klecavih koraka prema Vilin-kralju promuca:
„Vaše velićanstvo, čime smo mi, neugledni seljaci, zaslužili toliku milost? Pa mi smo naneli uvredu vama!"
„Mi uvek plaćamo svoje dugove ljudima i više nego što je potrebno. Bilo u čeliku, bilo u novcu. Smatram da je ovim spor izmrđu tebe i Ullbjorna rešen."
To izusti ponosni Vilin-kralj, pa se onda okrenu i napusti kuću Hergvitsona zajedno sa svojom sjajnom svitom.
Arnas ostade u praznoj prostoriji, nad otvorenim kovčegom blaga, tupo zureći u vrata koja je poslednji vilenjak za sobom zatvorio. Bio je gotovo sklon da poveruje da mu se sve to samo priviđalo. Nije mu izgledalo moguće da je Vilin-kralj ikada ušao u njegov skromni dom, ali je ogomna količina zlata pred njegovom nogama bila dokaz da se to stvarno dogodilo. Lesing priđe, pa, stavivši mu ruku na rame progovori:
„Takvi su ti vilenjaci oče. Nepredvidljivi kao udar groma, nestvarni kao mesečina, a ipak se njihovo prisustvo među nama veoma dobro oseća. I nije čudo što je Erik toliko opčinjen njima. Možda bih i ja bio takav da su me oni hteli za svoga prijatelja, mada mislim da je veoma opasno biti sa njima. Zato će biti najbolje da poslušmo vilin-kraljev savet, jer je sigurno još opasnije naljutiti ih. Već su nam jednom oprostili, ne bih da proveravam njihovo strpljenje po drugi put."
Arnas i Lesing se iste nedelje odseliše iz Ejaberga. Na polasku svratiše do Alfhildinog groba i nađoše ga pokrivenog velikim četvrtastim megalitom na kome su bile urezane mnoge rune. Na žalost ni otac ni, sin, nisu znali da ih čitaju, pa je njihov sadržaj za njih zauvek ostao tajna. Kamen je bio dosta viši od čoveka, a zauzimao je skoro osmostruku površinu običnog groba. Na otprilike metar i po rastojanja od njegovih grubo obrađenih ćoškova, bila je zasađena po jedna mlada breza. Tako bogato nisu bili ukrašeni ni grobovi vilinskih kraljeva, pa je Arnas zaključio da ju je Erik mogo voleo, čim je naterao vilenjake da doguraju ovoliku stenu u spomen na nju, i bio je veoma zadovoljan.
Lesing mu još ispriča da je Eriku danima posle njenog ubistva kleo sebe, što je nije pokupio i odveo u Šumu Trolova, gde bi takva devojka zapravo bila jedino sretna. Naravno nije objašnjavao zašto. Starac se tada rasplaka, proklinjući svog ludog sina koji mu je sprečio ćerku da da postane vila, ubivši je. I reče da je znao za sve to, da bi ga verovatno on ubio mesto Erika.
Položiše kitu plavog prolećnog creća na taj megalit i odoše iz tog sela da se više nikada za života ne vrate u njega.
Arnas i Lesing odjezdiše za Finsvel i odatle odoše preko Švetske i Danske za Hamburg, obilazeći uz put sve poznate pijace roblja, na koje su vikinzi dovodoli frišku robu sa svojih prepada. Pošto su imali novca, a sezona za morske grabljivce je bila veoma uspešna, nakupovali su preko dvadeset žena izuzetne lepote. U Hamburgu Arnas sazida veliku kuću i zaposli mnogo posluge. Sin je stao da se bavi svojim nevestama, pun mladalačkog poleta i odlučnosti, ali mu to posle godinu dana stalne preopterećenosti gotovo dosadi. Jedan čovek nije moga da opsluži toliko lepotica. Izuzetno se namučio a samo nekoliko njih je donelo potomstvo. Doduše i stari udovac je odabrao dve robilnje po svom ukusu da ga služe u njegovim privatnim prostorijama i da mu „greju krevet" i na opšte zaprepašćenje one obe zatrudneše, a sa njim zanese i jedna punačka kuvarica. Tako se matori jarac hvalio, kako je više učinio za obnovu porodice nego njegov razmaženi sin.
Lesing pored svog bogatstva poče da popušta sa zdravljem i pade u očaj. Tada se njegov otac, Arnas, koji je stalno sabirao račune za izdržavanje tolike porodice, doseti kako da reši stvar sa njihovim robinjama. On njihovu palatu pretvori u luksuzno toplo kupalište, gde ih zaposli i stvori neku vrstu vrlo otmenog bordela. Čulno izgladnele mlade žene svojski se baciše na posao, i to kupalište se ubrzo nađe na glasu kod muškaraca, širom celog severnog sveta. Bezbrojni gusari straćili su tu plen od pljački, mnogi plemići su zbog njega dolazili čak iz dalekih zemalja, a ni lokalno stanovništvo nije zaobolazilo taj vrt uživanja samo kad bi imalo stvarno dovoljno novca za njega.
Arnasove kupačice bile su sasvim drugačije od prljavih i podbulih Hamburških bludnuca. Sve su bile lepotice koje je oštro Lesingovo oko biralo dve godine na sajmovima. Od robinja su postale slobodne žene, pa su bile ponosne, divno odevene i nakićene. Čistoća im je bila skopčana sa poslom, jer su pola dana provodile u toploj vodi, izmišlajući nove trikove, da zadovolje mušterije koje su, ponesene pričama očekivale Bog zna šta od Arnasovog kupatila.
Ponekad je bilo nekih nesporazuma, jer su pojedinci hteli da otkupe devojku sa kojom su uživali. Tada bi im Lesing smireno objašnjavao, da su one slobodne žene a ne robinje i da ih na tom mestu drži privrženost njemu, a ne lanci i okovi. U stvari, vlasnici kupatila su uzimali samo desetak od zarade, koji je korišćen za održavanje palate, hranu i poslugu, a ostalo je išlo devojkama. Takvu zaštitu žene u tom poslu nigde nisu mogle naći i držale su se svog mesta takoreći zubima i noktima. Drugih komplikacija skoro da nije ni bilo. (U to vreme, pre otkrića Amerike, polne bolesti na starom svetu gotovo da nisu postojale)
Službenice kupatila su i pored svog zanimanja bile vrlo cenjene u celom kraju zbog svoje lepote i bogatstva. Na uluci su se mogle prepoznati po velikim zlatnim alkama u ušima (zbog kojih su skupljale kosu da bi ih isticale) i skupocenim haljinama od prekomorskih materijala u živim bojama. Bile su gorde, okružene čuvarima i poslugom, i spremne da ismeju svakog ko bi im za njihove usluge ponudio manje od pregršti srebra koliko stane u obe šake. Takve žene su u očima grubih severnih moreplovaca vredle mnogo, i mnogi su smatrali da su neke od kupališnih dama čak dostojne da budu kraljice. Istorija, doduše, nije zabeležila takav slučaj, pre svega zato što kraljevi nisu dolazili u Arnasovo kupatilo. U gradu je među plemstvom, vremenom postao običaj, da porodica svom muškom potomku za prvi ljubavni doživljaj obezbedi neku od lepotica sa kupališta.
Lesing i Arnas su zbog njih uživali veliki ugled u gradu. Sa njima su se družili samo visoki plemići i bogataši. Popularnost im se dodatno povećala, kada se saznalo da se na kupalištu mogu sresti i prave pravcate vile. Zapravo posle smrti jedne devojke zbog loše izvedenog pobačaja, Lesing odjaha u Šumu Trolova da od vilin-vidara zatraši neku pomuć za svoje devojke. Iz Erikovih priča on se sećao da vilie imaju jako sigurne metode protiv neželjenog začeća. Bolje od ispiranja sirćetom, kome devojke nisu baš rado pristupale posle svakog rizičnog posla.
Posle mnogih peripetija stigao je u Mag-Mel. Arel-Gator za razliku od ljudskog plemstva, nije bio ni malo oduševljen načinom na koji je Arnas upotebio svoje poklonjeno bogatstvo. Ipak, bilo mu je drago da je bar porodica Hergvitson obnovljena, jer su otac i sin sada, zajedno, imali čak četrnaest potomaka. Lesing je mnogo pričao o ugedu koje je njihovo kupatilo steklo i problemima koje devojke imaju zbog „opasnosti posla". Na kraju, vilin-kralj popusti i posla Reen, najbolju vilin-vidarku da sredi situaciju i nauči devojke tajnama pouzdane zaštite.
Ona se isprva protivila da ide u ljudski grad, jer je, kao i sve starije žene, naginjala ustaljenoj kolotečini života. Popusti tek kada joj Arel obeća da sa njom poći nekoliko mlađih vila koje su bile vrlo ispraksovane u toj oblasti, jer su pomalo preterivale sa vođenjem ljubavi. Trebalo je da joj one posluže i kao lična garda, jer ljudske luke nisu baš bezbedna mesta.
Uglavnom, Lesing napusti Astar sa svoja dva mrka telogranitelja, Reen i još tri vile prilično neobuzdanog ponašanja. Međutim, uz put, prema Hanburgu, posle noćenja u jednom prljavom svratištu, napadoše ih razbojnici spremni da pokolju sve jer ih je zanimao samo Lesingov novac. Tu tri vile pokazaše od kakvog su kova. Dok telohranitelji puni mišića nisu stigli ni da potegnu oružje, one ubiše čak dvanaest razbojnika, a ostale razjuriše, smejući se.
Nedelju dana posle tog događaja sretno stigoše u Arnasovu palatu. Lising isplati telohranitelje i ponudi im besplatno kupanje sa njegovim devojkama, ali se oni onako vidno propali i ubledeli samo zahvališe i pobegoše glavom bez obzira. Moramo priznati, da su vile te mišićave i dlakave muškarce smatrale neverovatno privlačnim, a pošto nisu videle njihovu drugu svrhu osim za zabavu, obilno su ih koristile svake noći puta. Tako da ti jadnici i pored napornog šipčenja nisu uspevali da sklope oči ni na po sat vremena dnevno.
Sledćih mesec dana Reen je svakodnevno držala školu zaštite od trudnoće uz pomoć mladih vila. Ali Rala, Linel i Zila nisu stale samo na tome. Pokazale su Arnasovim kupačicama mnoge trikove vođenja ljubavi, većinu praktično na mušterijama. Posle toga devojke su znale mnogo načina da vrate snagu premorenim mušterijama. Od prefiljene erotske masaže telom, do međusobnog maženja pred nosom posustalog pastuva.
Vest o prisustvu pravih pravcatih vila u toplim kupkama donela je takvu navalu na kupalište da je Lesing uveo rezervacije za i po nedelju dana unapred. Jedan od tadašnjih najcenjenijih umetnika potpuno besplatno je ovekovečio te tri „boginje ljubavi" ogromnom fteskom u ulaznom holu palate. Ta slika je kasnije vekovima bila kopirana u bezbroj varijanti, i doživela je da je povezuju sa grčkom i rimskom mitologijom. A u suštini, to je bila samo jedna obična vilinska priča.
Naravno, Lesing se umetniku svojski odužio dozvolivši mu da godinu dana besplatno koristi sve usluge kupališta.
Prođoše tri meseca i Reen potera mlade vile nazad u Šumu Trolova. Ali jedna od njih Linel, koja je inače i u Astaru stalno sedela u pećinama sa toplom vodom, baš nikako nije htela da ide. Posle dobre svađe Reen je ostavi rekavši joj da nije dostojna imena vile, ako za takve stvari uzima novac, i da će završiti vrlo loše. Tvrdoglava kao i obično, Linel ostade. Uplela je svoju plavu kosu u veliku kiku. Sakrila je svoje šiljaste uši pod skupljenu kosu i na njih okačila velike zlatne alke, pa se uopšte nije mogla razlikovati od drugih Arnasovih devojaka.
Tako je mogla slobodno da izlazi i švrlja po gradu ne skrećući pažnju na sebe, što je volela više i od zabave u kupatilu. Volela je da se išunja bez ikakve pratrnje i kupuje po lučkoj pijaci gde nikako nije bilo mesto za devojku iz kupleraja za najmoćniju elitu. Jednom su pokušali da je otmu, sedam puta da je opljačkaju, a u Trozupcu, lučkoj krmi, u koju je jednom, krišom, izvela drugarice na odličan riblji paprikaš, izazvala je tuču zbog dobacivanja. To se pretvorilo u pravu bitku tokom koje je ona svojeručno polomila pola krčme zajedno sa raspojasanim severnim piratima. Mesto posle toga nedeljama nije radilo, a po gradu se šaputalo da je nekoliko kupališnih dama razbilo celu posadu drakara koja se taman vratila iz uspešne pljačke po Britaniji. Posle jedno dve godine Linel je sve to dosadilo, pa se pokupila i vratila u Astar. Ali među građanima je ostavila stalnu dilemu, ima li na kupalištu vila ili ne. To mu je davalo jednu mističnu crtu koju druga takva mesta po svetu nisu imala.
Arnas u svojoj staračkoj glavi, toliko postade ponosan na svoje kupleraj kupatilo da ga na kraju nazva „Alfhilda" po svojoj tragično izgubljenoj kćeri. Ono zažive kao institucija i mnogo posle njegove smrti. Mnoge siromašne devojke sanjale su da budu u njemu. Ali je Lesing ostavio svojim naslednicima tačne navode za izbor devojaka, pa je samo poneka uspela da stgne u njega. O njemu postoje čak i istorijski zapisi među ljudima.
Pamti se da je neki moćni viking, Erand, poreklom Norvežanin, napao jednom grad kada nisu hteli da mu daju devojke koje je zahtevao. Tu je, međutim, bio poražen do nogu i pobegao je sa relativno malim snagama. To mu se na povratku kući osvetlio, jer ga je na moru susreo Olou, plemič koji se bio zakleo da će uništiti gusare u norveškim vodama. On je već bio porazio i pobio neka slavna imena kao što su: Huirsvil, Torsvill, Onelf i Rand, pa ga nije stajalo mnogo muka da izmrcvarenu Erandovu družinu pobedi i pobije do poslednjeg.
Alhildino kupatilo u Hamburgu se održalo čak nekoliko stotina godina, a većina žena koje su u zrelijim godinama izašle iz njega udale su se za svoje bivše mušterije, ili su, sa ne malim bogatstvom, odlazile na selo, gde su se udavale za lepe, siromašne mladiće. Sa velikim imanjima kasnije bi preko svojih starih veza i poznastava zapošljavale sinove u državnoj službi gde su obično lako napredovali ako bi se majke zauzimale za njih. Vremenom je na taj način nastao jedan potpuno novi sloj sitnijeg plemstva. To sve zvanična ljudska istorija, zapisivana u to vreme od hrišćanskih monaha, prećutkuje iz poznatih razloga, ali su vilenjačke hronike sve tačno zabeležile.
Tako Arelov poklon koji je trebao da posluži za ponovno podizanje jedne brojne porodice završi sa sasvim drugom namenom, kao što je slučaj sa skoro svim dobrim namerama. Međutim, od grešaka nisu imuni ni ljudi, ni vilenjaci. Svi ih stalno činimo, jer da nije tako život bi bio suviše jednostavan i dosadan.