Moje ime je imitacija, loša imitacija

Питер Хилтон, деветнаестогодишњак који је прекинуо студије на другој години факултета и обрео се у тиму Алана Тјуринга у Блечли Парку, није имао брата у прекоатлантском конвоју којем је претио напад немачких подморница управо у тренутку кад је Енигма, шифра коју је немогуће разбити, напокон разбијена. Ова измишљена судбина је само једна од многих неистина и бесмислица које су убачене у причу о Алану и Енигми без икакве потребе -- баналивудизација која је сама себи сврха.

john-alan-peter

* * *

Питер Хилтон је, после рата и своје улоге у Блечли Парку, завршио факултет, постао познат и признат математичар, аутор десетак одличних књига из области алгебараске топологије и хомолошке алгебре^1, и учитељ без премца, учитељ чија су предавања била чиста радост, чинећи лепоту, целовитост и сврсисходност математике опипљивом и разумљивом. Све је у његовим лекцијама било планирано -- шта ће рећи, кад, где ће на табли бити у том трунутку и шта ће на њој, од свега изговореног, записати читким и лепим рукописом. Уместо стандардне слике опсесивног научника-робота без спонтаности који решета формуле по табли ту је боље, за поређење, замислити глумца или музичара који је одлично припремљен за своју представу. Сама техника -- речи, ноте, покрети, шта год^2 -- све је то доведено на ниво које ослобађа уметника од потребе да размишља о њима, омогућава му да комуницира директније и да у правом тренутку немилосрдно груне публику равно у плексус.

Иако неуштогљен и приступачан, Питер је добро знао квалитет и вредност свог рада. Учинило ми се једном, усред предавања, да ми се оцртава слика нечега што раније нисам могао да разумем, да ме његове речи воде надомак сагледавања неколико компликованих појмова и њиховог заједничког деловања и смисла те, да бих био потпуно сигуран да сам заиста повезао све што се дешавало на табли са оним што сам раније видео у књизи, зграбим књигу и отворим да погледам ... у том тренутку Питер престаје да говори и настаје тајац. Подижем главу и видим да гледа право у мене. Каже ми "волео бих да не вирите у моју књигу за време часа, у најбољем ћете случају тако извући само половичну вредност и из књиге и из предавања".

Имао је фино углачан смисао за хумор -- једном је улазећи у учионицу запазио заборављени планер на катедри и само је промрмљао себи у браду "некоме је преко потребан планер". Најдражи цитат с његових предавања ми је "подсетимо се да је абелијанизација фундаменталне групе једнака првој хомологији ... успут, да знате, кад год кажем `подсетимо се` ово има једно од следећих два значења -- подсетите се ако сте већ знали, а научите брзо ако нисте".

О годинама проведеним у Блечли Парку је говорио сразмерно мало, свакако мање него што су људи око њега прижељкивали, али је радо прихватао да одржи велики јавни час о тим догађајима.

* * *

Што се тиче приче о Алану и Енигми, занемаримо да Питер нема брата у конвоју и да тип немачких авиона који су приказани изнад конвоја у Атлантском океану нема ни приближно домет да се нађе тамо. Свим ауторима је у стварању неопходна, те је с правом и узимају, доза "поетске слободе", а са друге стране, за потпуно уживање у било ком делу, неопходна је доза "укидања неверице". Могло би се рећи да и измишљена судбина брата правог учесника догађаја и измишљени домет правог авиона подлежу том прећутном договору о неопходностима између уметника и публике -- оно прво као покушај увођења људске димензије и моралне тензије, а оно друго као заиста неважан технички детаљ. На жалост, немогуће је занемарити и оправдати цео низ сцена пре и после тренутка разбијања Енигме у њиховом тумарању од бесмисленог до изравно глупог. Колика количина "укидања неверице" је неопходна да се прихвати да су Алан Тјуринг, Хју Александер, Џоан Кларк, Питер Хилтон, и сви остали у Блечли Парку, сви до једног регрутовани у ту јединицу због бриткости свог ума, људи који -- како је више пута, подсетимо се (!), поновљено у филму -- "чине ствари које нико не може да замисли", да су ти људи радили толико дуго и узалудно на дешифровању порука не сетивши се да пробају да се ослоне на речи које се, с великом вероватноћом, понављају из поруке у поруку? Да се за такво фундаментално, али ипак тривијално и опште познато, откровење треба чекати на невезани разговор у пабу о можда заљубљеном немачком оператеру који је можда у порукама поновио име своје девојке? Да су људи око Тјуринга одмах по разбијању шифре -- како згодно и изненадно -- били у прилици да вежбају своју људскост и моралне компасе и да одлучују да ли да спасавају конвој, са или без Питеровог брата у њему? Да су уопште, одмах тад или касније, икада, били у прилици да се и питају, а камоли одлучују, о томе како британкса војска и влада користе иједну информацију до које су они дошли?

Мада, чак би и овако плитко постављена -- филмска -- кулминација решења саме Енигме, заједно са просутим пивом^3 и прекинутим флертом, и заједно са једно-димензионалним приказом Алана као донекле човеколиког створења-математичара које с лакоћом решава укрштене речи и сличне загонетке, а ван тога је напорно и арогантно ништа^4, можда била довољна да филм ипак некако положи Тјурингов тест имитације и остави довољно трагова стварног Тјуринга да завара бар понеког непажљивог или неупућеног гледаоца да није следећег.

Потпуно је несхватљиво зашто су аутори пришили Алану издајство? У филму Алан открива да је Џон Кирнкрос совјетски шпијун^5, али не предузима ништа да га пријави или другачије спречи његову активност, јер га Џон уцењује речима "ако ти одаш моју тајну, ја ћу одати твоју", мислећи овде на Аланову хомосексуалност. Читава епизода је потпуно неважна за ток догађаја у филму, али није без последица за његов доживљај. Мантра чувара британске безбедности и британског морала педесетих, у време кад је Алану суђено и кад је подвргнут хемијској кастрацији (због краткотрајне хомосексуалне везе која није имала ништа са ратним или послератним совјетским шпијунима), је била да је сваки хомосексуалац аутоматски безбедносни ризик, јер га је могуће уценити. Аутори филма су, из само њима знаних разлога, олако бацили тешку оптужбу на човека који је својим радом, заједно са колегама у Блечли Парку, спасао животе многих британских и савезничких војника и цивила, а да се притом, због тајности операције, чак ни после рата, чак ни за време свог суђења, није могао позвати на своје заслуге. Ја претпостављам да разлози нису задње намере и накнадно оправдавање безбедносне стратегије "комунисти и педери ће нам доћи главе" у питању, већ рутински и приземан, сагласан са остатком филма, баналивудски, приступ "промути па проспи, дај да видимо шта још нисмо убацили, аууу, немамо ниједног совјетског шпијуна, е, не може то тако, дај једног овамо".

За бољу имитацију, имитацију која ће положити Тјурингов тест, сачекаћемо неки други филм, филм којем ће Аланов живот, обичан какав је био, од предратних фундаменталних доприноса у теорији израчунљивости и вештачкој интелигенцији, преко улоге у разбијању немачке морнаричке шифре за време Другог светског рата, до мирнодопске провале стана од стране љубавника, хемијске кастрације и јабуке са цијанидом којом је тај живот окончан, уз дужну дозу поетске слободе, бити некако довољан за заплет.

+++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

Фусноте

1 области које, колико сам упознат, нису имале и још увек немају никакве везе са криптографијом.

2 Бил Браудер са Принстона је, једном приликом, кад је Питер заборавио белешке у које је загледао током предавања, покупио листове и утврдио да су празни -- служили су му само као сценски реквизит. Успут, Питерова супруга је била позоришна глумица.

3 кад смо код пива и дешифровања, Питер је говорио да су италијанске шифре биле лаке, њих су разбијали после немачких, на крају дана, уз пиво.

4 с изузетком делова филма из ране младости, у којима му је дозвољена и додељена људскост

5 Џон јесте био совјетски шпијун и јесте радио у Блечли Парку, али не у Алановом тиму и највероватније га никада није ни упознао.