Beleške s putovanja

Putovati nije uvek lepo. Problem kod putovanja nisi uvek ti. Izgubljeni prtljag pa pronađen je najlepša vest  i sletanje u jednom komadu je uvek neopisivo iskustvo, ali neke stvari ne mogu da popiju pilulu optimizma sve i kad se baš guraju niz grlo. Nespavanje na primer, ili spavanje u krevetima sumnjivog kvaliteta i čistoće, ustajali dah koji se lepi za zube posle deset sati letenja i nekoliko sati pauze na aerodromima, slaganje/neslaganje sa društvom u kome se nađeš, nesanica, voda od koje te boli stomak, hrana od koje te boli stomak, neobjašnjive vrtoglavice i druge pobune organizma, opekotine od sunca, loši snovi i buđenje u znoju, loš izbor garderobe koji su ponela jedino zato što ne znaš šta bi sa njom u svom svakodnevnom životu koju nećeš nikada obući već ćeš je vratiti u plakar, i nije to fer, iz plakara u kofer pa nazad, i odjednom si rešila da baš sve obučeš (ne sve odjednom!) i dobar deo ti u stvari dobro stoji, mora da si ih zato i kupila, ali prosto ne putuješ dovoljno, a ni odevni artikli onda ne putuju, i niko ih ne izvlači sa njihovih mesta... Inače su mesta koja izabereš sasvim okay, i za krpe i za tebe. A neka su vrlo lepa. Kao Nica, na primer.
(iz originalnih beleški)

U Nici postoje dve nezavisne palete. Jedna je ona uz obalu, mediteranska. Plava, bela i siva. I stil koji ide sa njom je posve drugačiji. Beskrajnost je važna odlika. More i nebo su kao džinovski, nesagledivi macaron u dve nijanse plavog. Možeš da uroniš u azurni deo, a skačeš i dovikuješ se u onom svetloplavom, i kad plutaš na leđima, poveruješ da ih ti spajaš. Ili te dve kriške tebe drže. Ko može da podnese više od toga?

Nica leži u Zalivu Anđela. Krupni šljunak uz obalu je siv, i belilo je dominantna boja zgrada koje gledaju ka moru. Čak i kad imaju fine detalje u raznobojnim dekoracijama - a imaju ih sve - sve to izbledi na strani mora. Sledeći korak je promenada koja ide kilometrima i izgrađena je na zidu iznad obale, sa delom za pešake ka moru i automobilskom trakom uz nju. Najvećim delom zove se Promenade des Anglais, u drugom Quai des États-Unis. Engleska aristokratija je otkrila Nicu u 18-om veku ali promenada se ne zove po njima kao dobrostojećoj klijenteli - sve evropske aristokratije su se ovde okupljale i uz Engleze Rusi su bili naročito veliki ljubitelji - već su oni finansirali njenu izgradnju, kao i Amerikanci kasnije deo sa njihovim imenom. Pred gospodskim hotelom Negresco pa Kasinom i dugim nizom finih hotela, Promenada je bila nezaobilazni deo letnjeg uživanja. Tokom dana se sedelo u senci kabana ili na plaži a tokom večeri se šetalo uz druge goste i dalje nastavljalo sa planovima za noć. Belle Epoque je ovde doživela svoj puni procvat među širokim rukama zaliva otvorenim prema Mediteranu, u gradu koji opstaje na tom blagorodnom mestu između Provanse, Alpa i mora hiljadama godina.

Isidora Dankan je  poginula na Promenadi, udavljena sopstvenom ešarpom; u Bugatiju ili Alfa Romeu, pretpostavljam.
(iz originalnih beleški)

Moderna vremena nisu puno drugačija. Na plaži se vide ljudi svih uzrasta, uglavnom tamniji nego što su inače, sa jedva kojom šarenom krpicom na sebi. Promenadom se šeta u bilo koje doba dana i noći. Ali ljudi ne izgledaju ništa veći od tačkica, čak i kad si ti jedna i sediš među njima. Prosto sa ove strane dominira monumentalni minimalizam. Ptice preleću, i one su sivo-bele, avioni isto tako; u daljini se vide obrisi brodova koji idu ka Korzici. Neverovatno je mirno sa ove strane. I kad je gužva, ili talasi su visoki i graja dece puni uši, mir je moćan kao samo prisustvo mora i neba. Tako se uči od velikih.

Druga paleta počinje odmah iza prvog niza zgrada, i ona je topla, žuto-oker-narandžasto-crvena, bučna, gusta, kriva, u oblinama i oblicima kojih ima koliko i ljudi i prozora i vrata i bicikla i automobila i svega. Iako na plaži ljudi sede praktično bez ičega na sebi, senzualnost pripada ovoj drugoj. Dok se na plaži može iskovati sveža filozofija u samo jednom sedenju, u gradu i na njegovim ulicama ona će biti odmah stavljena pred svoj prvi test: šta sa svim ovim!
Pa ništa. Uživaj ako umeš, ako ne, nema ti pomoći.
I tako se u Nici stvaraju i rastvaraju moćni koncepti unutar jednog ljudskog bića u samo jednom danu, a dešava se i u kraćem vremenskom intervalu. Ali ono što traje koliko i svi minuti, sati i dani boravka je jedan nesagledivo dobar osećaj da je biti živa dar koji ovako vredi potrošiti.

Nisam mera svega (možda i stoga što je moju meru vrlo lako kupiti prvim smokvinim drvetom koje vidim i mirisom četinara koji je sišao sa najbližeg brda), ali stalno merim. Neprekidno. I lepo je, zbuni me, podigne i zavrti kad sagledam svet oko sebe gde ono dvoje moćnih s početka - nebo i more - imaju i trećeg partnera, nas zemljane skupine ćelija koji rastemo od vode i zemlje i dišemo vazduh, ili ga stvaramo ako smo drveće. I nije lako prihvatiti prvo da sve ovo postoji. A daleko je teže odćutati, ili vrisnuti pa zaćutati praznih pluća dok egzistenciji utrpavaju, pretrpavaju, kroje i usađuju na silu koncepcije i račune kad se ona sastoji od vrlo, vrlo jednostavnih stvari. Primere za moj najnoviji koncept tišine viđala sam svuda. Nemo prisustvo jednog bića kaže nemerljivo puno. Ako ćemo se upoznavati, najbolje je bez reči.

Jednog dana na plaži nedaleko od mene smestio se bio mladi par. Ležali su isprepleteni, pomešanih udova, opušteni, ona se naslanjala na njega, on je zatim spustio glavu u njeno krilo. Kad su ustali i krenuli sa plaže držali su se za ruke. Nije im bilo više od 20 godina i bili su prekrasni primerci. Sve je na njima bilo harmonično, zasebno i jedno sa drugim. Noah bi ih pokupio za novi početak. Vredelo bi ih poslati u Svemir ako uprskamo stvari na planeti. U toj simbolima bogatoj sceni dok su oni hodali ka stepenicama pa do promenade, zaslepljena suncem iza njihovih leđa videla sam jasno onih nekoliko centimetara ispod vrha glave i za nju i za njega odakle će krenuti svi njihovi problemi. Sva ta lepota i simetrija je tu i oni to nece znati, i verovatno već sledećeg leta će tražiti nešto čemu se daju različita imena ali niko stvarno ne kaže šta je konkretno u nekom drugom, pa još nekom, i tako priče prolaze.

U Monaku je dok sam sedela na klupi i gledala u klinke kako skaču u mekanom igralištu za puno manju decu prišla jedna dama u visokim godinama i pitala da li je slobodno, pa sela do mene. Iza naših leđa su se ređali nizovi skupih automobila pa iza njih skupih jahti - ne vidi se more od tolike navale koju treba parkirati - ali nju su samo interesovala deca. Bila je vrlo lepa. Podsećala je na Jeanne Moreau svojim prefinjenim crtama, brižljivom frizurom, vitkom figurom u letnjem kostimu i rukama sklopljenim u krilu. Sitna i delikatna, dala je Monaku i Monte Karlu eleganciju koju nisam do tada uspela da vidim. Vulgarnost profita i privilegije umeju to da urade i većim mestima, a u ovoj maloj državi je sve vrlo tesno smešteno jedno kraj drugog, celi uspešni enterprise. Stari grad na brdu je dobro održavan i lep. Uvek se nađe neki tihi kutak. Kad su se Diana i njen muž zapričali sa devojkom koja je na svom štandu prodavala rukom rađene notese i papir, simpatični razmak između zuba i plave oči su se otvoreno smejali kao da nema ničeg mutnog na svetu za njih već čista životna radost i predanost svojoj umetnosti, umeću, jer tu negde mora da se krije ono blago za kojim kopaju na svim pogrešnim mestima. Klinka je prva uočila tu njenu autentičnost i skrenula mi pažnju. Dobro je da ona vidi takve stvari. Kao kad je u prekrasnom manikiranom parku uočila dedu na klupi sa svojim unukom. Deda je pričao dečaku na italijanskom i mališan je slušao sa velikom pažnjom. Potom su ustali i sporo krenuli stazicom držeći se za ruke. Ja sam posle podelila sa njom priču o finoj dami koja je sa mnom delila klupu. Bila je očarana. To su najlepši trenuci iz Monaka za obe, iako se on njoj puno dopao. Pričale smo kasnije o toj misteriji - zašto je dolazila da gleda decu. Možda su njeni unuci daleko, možda nikada nije imala decu, ili ih više nema...

Princ izgleda kao Amerikanac. To je za očekivati sa američkom majkom, ali baš ne ide.
(iz originalnih beleški)

Cours Saleya je pijaca u Starom gradu svakog dana od ranog jutra do podneva, a ponedeljkom se na njoj okupe razni sakupljači antikviteta i džanka pa se obilazi i razgleda šta ko nudi. Plodovi zemlje dolaze iz Provanse. Boje su kao mozaik života. Ima svega, i lepo je proći i kad ti ništa ne treba. Voće i povrće, sirevi, hlebovi i peciva, sušena mesa, ribarnica, začini i bilje, među njima brdašca lavande kroz koju imaš poriv da provučeš prste i tanani cvetići se razbeže kao zrna peska a ruke posle mirišu i mirišu, pa zatim dolazi kandirano voće koje je tradicionalni art ovog kraja koji se neguje dugo vremena unazad. Jednog jutra - ne baš ranog kako i priliči u Nici - sišli smo tih par koraka koji su nas odvajali od Cours Saleye, i tražili smo što voće što povrće, kad sam zastala kraj jednog štanda koji je između ostalog bio pun kajsija, brdo kajsija rasutih na njemu. One su moja slabost (uz smokve, i grožđe, i dinje i... - ne brojite, molim vas, puna sam). Naročito volim da odmerim znalačkim okom koliko su slatke. Ti trenuci neizvesnosti daju životu ukus kajsije a može i koji drugi sa prethodne liste. Ispred mene u redu bila je jedna Francuskinja koja se raspričala sa prodavačicom kajsija, i ova je priču skratila tako što je pokupila jednu, otvorila je za nju i ponudila joj da proba. Žena ispred mene je uzela polovinu sebi, okrenula se i drugu dala meni. Šest meseci posle te scene, usred zime, njen spontani gest i dalje stoji kao mala misterija humanosti. Videlo se da sam turista, a i nezajažljivi tamanitelj kajsija verovatno, ali ništa od toga nije bilo važno, već samo taj gest davanja. Nisam bila svesna ni da me je uopšte videla prethodno, ne više od bilo koga u jutarnjoj gužvi. Bilo je pitanje ponosa, da je ona sa te zemlje koja rađa ovakvo voće, a ja dobro znam kako dobra zemlja ume da rađa jer i ja potičem sa jedne takve... - razumele smo se, hoću da kažem, a bez reči. I to sam ispričala klinki.

Nice is nice, videle smo na jednoj majici prvog dana. Posle smo tražile majicu i radnju i nigde je nismo našle. Niko nije čuo za taj slogan. Gledale smo se u čudu. Nice is more than nice - Nice est belle. To kažu svuda.
(opet original)

Na plaži je jednog popodneva detešce ne starije od 2 godine pokušavalo da natera tanku prostirku sa printom brazilske zastave da je sluša. Prvo se ona izvalila na šljunak pa navukla zastavu preko sebe. To je bilo previše tvrdo. Zatim je ustala pa je sporo i mukotrpno razvukla zastavu da na nju legne. Ni to nije bilo dobro. Potom je legla obrazom na kamen, guza u vazduhu pa navukla zastavu preko glave. To nije bilo rešenje. Pola sata je ona radila na tom izazovu, ništa joj nije odvuklo pažnju dok je majka nije zgrabila i upakovala u kolica, oko čega se malecna klinka bunila, i kad su je uvezali i odvezli ona je i dalje čvrsto držala zastavu u ruci. Klinka i ja smo posmatrale celokupni proces fascinirane misterijom njenog projekta otkrivanja zadovoljstva u oblikovanju sveta svojoj volji.

U 'Auer' konfekcionarskoj radnji, u koju smo otišle zajedno nakon što sam je otkrila, i koja ima autentični dekor iz sredine 19-og veka, najviše nam se dopala jedna starica koja je sedela na stolici po strani. Bile su vrlo slične, dama iz Monaka i ova u Nici, držanjem i stilom koje vredi sačuvati kao kulturnu baštinu, jer zaista postoji jedna dugo gajena finoća u toj lepoti nenametljivog prisustva. Ako je ova sićušna dama imala 90 godina kao što smo nagađale, preživela je Drugi svetski rat, podigla decu koja sada vode porodični biznis, ostarila i povremeno sedi u radnji, po strani, da nikome ne smeta i niko o njoj ne mora da brine dok poslednji dani teku. Obe su sedele bez prekrštanja nogu. Ja to stalno radim i uviđam da je baš vulgarno u poređenju. Klinka je opet bila fascinirana, njenom lepotom i prisustvom. Lepota koja preživi tako dugo je vredna pažnje i poštovanja. Retka je. Ali nije bilo moguće zanemariti ni lepotu lepljivo-slatkog ušećerenog voća u sirupima, upakovanom u lepe ambalaže ili izloženom da se pokaže prstom koje želiš. Uzele smo breskvu, krušku, šljivu i dinju.

Na peščanoj plaži u San Tropeu, gde su nadomak obale opet parkirane jahte a talasi valjaju i mute pesak u plićaku, videla sam dečaka od nekih 16 godina kako leži na peškiru i čita Sartra. Kraj njega je bila zaliha drugih naslova od Selina i Kamija. Klasični modernista u nastajanju. Pokazala sam ga klinki. Ona je zaključila da je sladak. Sledećeg dana na plaži u Nici videle smo devojčicu možda godinu stariju od nje, dve najviše, koja je bila sa sestrama ili drugaricama, i sedela je u toplesu. Lepa devojčica i njene mlade grudi još mlađe od nje, tek su narasle, još uvek ne sasvim oblikovane. Klinka je mislila kako je to neobično, bilo joj je neprijatno, i radoznalo, mislila je i da je hrabro, pa se pitala da li bi ona. Klinka voli da bude hrabra. U tome je na mene. Nemoj, najradije bih joj rekla. Hrabrost je precenjena, kao i lepota i sve. Sve čemu će neko prikačiti cenu je precenjeno u samom startu. Poniženo i precenjeno. A ovaj devojčurak, da, i ona misli da je hrabra. Ljudi su gledali ispod oka. Previše je svet uznapredovao u gadostima da bi takva scena bila izraz svežine, misterije sazrevanja, ili same lepote. Nisam joj ništa rekla jer bilo mi je žao sve naše dece. Dečak iz San Tropea pokazuje svoje blago, ona pokazuje svoje. Sa godinama će se pokazati da je to sve što se od njih traži.

Dobro je da deca ništa ne znaju.
(neoriginalno ali tačno)

Blizu Trga Garibaldi, u radnji u kojoj je deo našeg društva tražio suvenire iako je radnja bila jedna neprivlačna prašnjava svaštara u koju sam ušla preko volje, a ni klinka ne voli takve, našla se opet jedna starica, u crnoj čipkanoj bluzi, uzanim kapri pantalonama, a ispod providne bluze video se probrani crni veš. Nosila je tamne naočare. Vrlo bele kože iz koje je sunce izvuklo svu boju godinama ranije, glavu je krasila kratko ošišana seda kosa. Izazivala je poglede turista, ne i lokalnih. U Nicu treba doći kad se ostari. Nice est belle.

Uveče su ulice pune. I Promenada; na plaži sede sve generacije ljudi. Mladi su obično pijani, obavezno se neko skine go, pokaže se drugima ili otrči do ivice crnila koje je tokom dana azurno more. Svuda se odvija neki performans. Muzičari se okupljaju sa svih strana. Kakve sve živote ljudi žive. Dolaze ovde, sviraju, zarade, mravi i cvrčci, svakome treba ono što se mora, ali ne mora da bude lepo, a ovo jeste. I ne samo muzika. Lepi su i oni sami. Uživaju da budu tu, klasični muzičari, džezeri, improvizatori, break-dancer-i, i deo su leta svakome od nas.

Hrana u Nici je celebration. I vino je pitko. Na najužem sokaku u rue Droite, koja je vrlo uzana, postave se stočići i stolice, svako od njih balansira pod drugim uglom, i ljudi ih ispune. Sednu da pojedu, popiju, pogledaju druge ljude koji prolaze. Na pola puta uz ulicu je palata Lascaris iz 17-og veka. Unutra su sobe sa ostacima očuvanog nameštaja i portretima ljudi kojih više nema, ali stepenice... - misteriozne, nekud vode, nikud ne vode. Ešer ili neko drugi sličnog senzibiliteta bi ovde proveo dane, a oni bi polako postali meseci, pa i godine bi se produžile da naprave mesta. Nica je puna slikara i svi otvaraju vrata letu i ponešto prodaju.

Često se prolazom kroz tesnace ulica začuje opera kroz otvorene prozore nad glavama. Marija Kalas je omiljena. Verovatno svaka kuća čuva i gramofon. Jednog jutra je istom tom rue Droite prošla procesija sveštenika, dece i odraslih. Ponavljali su skupa, melodično, sporo, u finom skladu 'Ave, Ave, Ave Maria'. La Divina.

Place Massena je prošlog leta imao ljude od plastike na vrhovima visokih stubova. Sedeli su i menjali boje, iluminirani iznutra.

Nica je lepa.

Autori fotografija: klinka i ja