Čuda na spratu

Kad su se Suzen (naglasak na 'zen') i Džo uselili u stan preko puta nas, kroz njega su već prošli bili brojni ljudi u tih 7-8 godina koliko smo tu živele, svi od reda zaboravljivi. Ništa o njima nismo znale osim redovnih pozdrava kad smo nailazili jedni na druge u hodniku i liftu, i kad ih dugo nismo videle to je značilo da su otišli i obično smo pre ili kasnije naišle na nove stanare, ili bi ih opet srele posle nekog vremena i pozdravile kao i pre toga - bezlično i beznačajno. Da je novo vreme došlo za 14. sprat u našoj zgradi je postalo jasno kad su se ubrzo po dolasku oni predstavili. Zaista su lep par: ona vrlo lepa, on muževan i zgodan; ona bela, on crn; slične visine, istih godina, oboje lepo obučeni. Klinka je bila impresionirana samo kad ih je videla, i odmah su postali njeni omiljeni komšije preko puta.

Da nisu samo na nas ostavili jak utisak potvrdilo se kad nam je i sama nastojnica zgrade rekla o njima, a oni su za nekoliko dana upoznali ne samo nas, već i sve ostale stanare na našem spratu. Moguće je da se to desilo po prvi put u istoriji ove zgrade i njenih spratova, ali vremenom smo svi postali svesni da su ovo dvoje od našeg sprata napravili neighbourhood. Nisu svi bili zainteresovani, i to im niko nije uzeo za zlo, ali mi koji smo postali deo komšiluka smo odjednom shvatili koliko nam je on nedostajao. Ili ja jesam. Naročito kad je bio tako urban i hip. Niko se nikome nije petljao ni u šta, kucalo se na vrata ako je nešto trebalo, kucalo se na vrata kad ništa nije tebalo već su se donosili tanjiri puni đakonija koje su ovo dvoje spremali, i koje su bile prave kreativne kulinarske kreacije... i to je bio samo početak.

Na našem spratu žive tri dame u poodmaklim godinama, sve tri vrlo različite. Džoj je sa Jamajke, ima puno problema sa artritisom, živi od skromne penzije i vrlo je aktivna u lokalnoj crkvi gde između ostalog organizuje džez matinee. En je anglosaksonskog porekla, radila je kao editor u raznim magazinima i novinama, bila politički aktivna, takva i ostala, i podržavana decenijama tenzijom između propalog braka i dece koja nisu ostvarila ni svoje ni njene ambicije, umela je u hodniku ili na bilo kom mestu gde ste je sreli da odmah pređe u tiradu oko bilo kog pitanja. Doli je jevrejska Čehinja, dobro zbrinuta u starosti, suzdržana ali uvek ljubazna i vrlo toplih očiju. Ostatak postave je uglavnom bio mlad, i menjao se relativno često.

Ni klinka ni ja nismo stidljive, iako ja nisam vrlo druželjubiva; redovno popričamo sa nepoznatima kao i sa poznatima. Ali najviše smo saznale o ljudima na našem spratu kad su Suzen i Džo počeli da prave svoje žurke i pozivaju nas sve, od najmlađih do najstarijih. Imali su oni često u poseti svoje prijatelje, i drugo društvo, i uopšte su bili aktivni na sve moguće načine, ali već šest meseci nakon njihovog dolaska, oni su organizovali pravu Christmas Party, koja nije bila nalik ni jednoj na kojoj je bilo ko od nas bio.

Suzen i Džo su bili u ranim tridesetim kad su došli da promene naš sprat. Već su bili zajedno desetak godina u toj fazi. Suzen ima WASP korene iz srednjezapadnog dela Kanade, a Džo je odrastao ovde ali su mu roditelji sa Trinidada, južnoindijskog porekla. On se našao bio na tom srednjem zapadu države kao mlad, i u jednom ne naročito srećnom ali puno realnijem izdanju priče 'Oficir i džentlmen' već u ranim dvadesetim imao dvoje dece - dva sina - sa pogrešnom osobom. Odrekao se bio planirane budućnosti i uradio šta je morao da bi bio odgovoran otac, i u to vreme sreo Suzen. Nakon toga su kroz dobro i loše gurali zajedno. U vreme kad su došli u naše živote, dečaci su provodili sa njima letnje mesece i par nedelja oko Božićnih praznika, a ostatak živeli sa majkom na pola puta do krajnjeg zapada Kanade.

Par godina kasnije, to se obrnulo i dečaci su došli da žive sa njima. Odnos sa majkom dečaka je bio vrlo nategnut, jedan dečak autističan, drugi je upravo postajao tinejdžer... Korak po korak Džo je pronašao način kroz legalne i međuljudske lavirinte, i oni se skupa prilagodili promeni najbolje što su mogli. Najmanje zahtevna u tome bila je koordinacija rasporeda oko poslova i dečjih obaveza i aktivnosti, naročito sa dečakom koji je imao specijalne zahteve. Apsolutno nikada reč žaljenja ili negativni komentar na račun bilo koga nisu prešli usne ni jednog ni drugog. Naprotiv. Uporedo sa obavezama praktično su usvojili Džoj i pomagali joj oko obroka, prevoza i nabavki, vodili je kod lekara kad je bilo hitno, neumorno pomagali nakon par operacija... Sve sam to saznala delić po delić. Nije to bila nikakva tajna, ali nije bilo ni izveštaja. Za njih je izgledalo najnormalnije, pa i više od toga - zadovoljstvo.

Skupa su prošli kroz puno, i nastavili su da prolaze kroz još bar toliko.

Kad se Džej doselio - avio stjuard, fotograf, homseksualac i simpatičan pivopija - i njega su krenuli da hrane. Suzen i Džo su voleli društvo, i ljudi su voleli njih, i jako je teško odočarati taj njihov osoben način, istovremeno ležeran, nenametljiv, prisutan, topao i nonšalantan, i da oni kroz sve to budu neopisivo cool. (Sada znam da je svaki lep način nešto posebno, dok mizerija zaista nije).

Ali nije bilo lako. Nije ni izgledalo lako. Prosto je bilo izuzetno videti ih kao primer, i da su tu, preko uzanog hodnika, je bilo bogatstvo, i čudo.

Prošle nedelje održala se bila sedma po redu Christmas party. Uvek sa istom temom, i uvek neponovljiva. Ghetto Santa - old school style. Sâm Ghetto Santa zaslužuje detaljan opis, i ne samo zato što puno truda ide u u produkciju: na glavi afro perika, crna naravno, na licu gusta crna brada do pola prsa; na glavi povrh perike crveni kaubojski šešir sa ivicom od belog krzna; na telu crvena mrežasta majica, preko majice crveni raskopčani polu-bade mantil polu-košulja koju bi, recimo Rocky Balboa ili Mohamed Ali nosio paradnim danom; gole mišice tetovirane; na donjem delu tela par nogavica dugačke crne trenerke a preko njih ležerno odsečeni crveni šorc od pantalona koje niko nema hrabrosti da zamišlja na šta su ličile u originalnom stanju (ponekad trenerka nedostaje, i šorc pokazuje mišićave crne noge); na stopalima crne patike, ili ništa. G-Santa liči na makroa iz '70-ih u naročito high izdanju. Ima i soundtrack, kome koreni potiču iz iste decenije, obično jako dobar funk. Ovog puta je kraj ulaza zgodno bila parkirana kareoke mašina, kojoj je nakon ulaska 'black-as-black-can-be' Deda Mraz odmah prišao, zgrabio mikrofon, i pozdravio svu prisutnu decu sonornim glasom uvežbanog MC-ja, uz pitanje koje sva deca u ovom delu sveta znaju - da li su bili dobri ove godine?

Jednako zanimljivo posmatranju performansa je posmatranje dece, naročito one od godinu i po do 5. Neka među njima se pripiju uz mame (većinom), neka zabezeknuta gledaju otvorenih usta, neka plaču, ili se povlače u što dalji ugao kauča, a skoro sva prođu kroz sve te faze. U početku. Deda Mraz priča kao što izgleda. Sleng, high-five, povremeno ubaci neki breakdance move, on predano radi svoj posao - velika vreća je puna do vrha a ima i pomoćnike koji mu dodaju šta treba - i svakom detetu složi pitalicu i komentar. Deca (ona manja, veća se ustežu i prave važna pošto ona znaju o čemu se radi i uživaju u tom znanju iako su neodoljivo uvučeni u ceo happening, kao i svako drugi) se zagreju brzo prilivom poklona, i pre nego što je Deda Mraz ispraznio vreću, oni mu priđu blizu, pokažu šta znaju, zavire da provere da vreća ne krije još nešto, i svakog puta ga bar jedno od njih zagrli oko noge i tu stoje uz njega, na pravoj strani, i posmatraju akciju.

Ove godine je jedna malecna od nekih 18 meseci bacila bila odmah oko na mikrofon, pa i pre nego što je performans bio završen ona se priključila (par minuta pre toga je plakala), pevala u mikrofon nerazumljivo a uz melodiju koja je ličila na 'A-B-C-D-E-F-G...', pesmicu koju svi klinci čuju bar sto puta do njenog uzrasta i koju mame neumorno ponavljaju u nadi da će njome započeti ne samo pravo obrazovanje za svoje klince već da im razvijaju i muzički ukus i sve što treba, u jednom dahu praktično, pa joj nije smetalo ni što je mikrofon poklopio bio par puta po glavi, jer je on težak a ona jako mala, i pošto zna silom prilika da mora da deli, pustila je i svoju godinu dana stariju sestru da malo proba, da bi ga opet uzela nazad hitno... i u tesnoj dnevnoj sobi punoj dece i odraslih, svi se nađu na sceni, svi učestvuju, i sva lica - sa njihovim različitim istorijama, danima i godinama - su odjednom od mekog putera oblikovanog nežnom rukom u osmehe čistog uživanja.

Deda Mraz se ne zadržava dugo, njega čekaju i drugi klinci. Pozdravi se sa decom, mahne ostatku, i nestane put vrata - i našeg stana. Tu se presvuče, i Džo se pojavi ležerno da čuje šta je sve doneo G. S. ovog puta.

Ovde nije neobično da se ekstrovertni individualci obuku kao Deda Mraz u nedeljama pred Božić kada sa svih strana ujedinjeni konzumerizam i tradicionalni sentimentalizam udaraju, i udaraju - u čula, po nervima, a o budžetu da ne govorimo - ili se kostimiraju u vreme Hallow'een-a, što mnogi ne propuštaju. Tome pogoduju ne samo tzv. party shops, koje imaju svakakve kostime i sve moguće dodatne efekte, već i obična ljudska prilagodljivost da i nešto što pre ili kasnije dosadi pretvore u zabavu. Kad je klinka bila beba prisustvovala sam bila vrlo ubedljivoj transformaciji jedne male, zaobljene Italijanke u pravog pravcatog Deda Mraza kome je svako seo na koleno i poželeo nešto lepo i važno. Postoji i i američka organizacija autentičnih Deda Mrazeva - muškaraca koji se izgledom kvalifikuju (po vrlo striktnim kriterijumima) u to probrano društvo, i koji tokom sezone praznika nastupaju po tržnim centrima i korporacijama gde skupo naplaćuju i svaki penny ode u dobrotvorne svrhe. Ali ovo što Džo radi je nešto posebno. U vreći su gomile poklona koje su on i Suzen kupili (dece je obično 5-10), i njegovi dečaci dobiju poseban tretman. Dešava se ovde sve više da očevi tretiraju dečake kao jake likove. Postoji autoritet, ali odnos je nepogrešivo između muškaraca. To je sigurno važno za jednog dečaka koji gura kroz običan užasni tinejdžerski angst i komplikacije komplikovanih porodičnih odnosa, ali Džo i onog autističnog klinca tretira kao da je faca, i to neverovatno cool faca, kao i on sâm. Pokloni su velikodušni i isporuka kakvu bi svako poželeo od Deda Mraza - on the top of the world, man. Dečaci obično imaju i svoje drugare prisutne te večeri, i svako dete dobije i poklon i tretman kao da su neverovatno važni.

Ni to nije sve. Žurka je prava gozba. Sve spremaju sami, i dobar deo toga je u rerni (uključujući našu, kojoj imaju neometani pristup tokom celog dana) i kad je veče uveliko u toku. Prosto sve ima svoj ritam - njih dvoje naročito -iako ulete pomoćnici tu i tamo, ali uglavnom posle, da operu sudove, na primer, i najviše se trude da im ne smetaju. Nisu ni gosti neprobirljivi - ima vegetarijanaca pa i veganaca. I klopa i piće su raznovrsni, i svako bude podmiren, i obično dobije priliku da proba vrlo inventivne kulinarije. Ovdašnji običaj da svako donese ponešto na žurku, a piće kao minimum, je dobrodošao ali oni slede svoj plan, i svima ugode.

U takvu jednu produkciju odu dani pripreme i osmišljavanja. I kad njih dvoje konačno dobiju priliku da se opuste, nešto i pojedu, je obično trenutak kada krene dance competition, u kojoj učestvuju i deca i odrasli. Tj. deca se uglavnom stide, naročito ona starija od 9-10 godina, ali atmosfera je tako opuštena i onaj specijalni Deda Mraz s početka večeri je svakoga oraspoložio i započeo slavlje na pravi način, što Džo samo nastavi kao zaista autentični MC, da se čak i klinci potrude. I tako se veče niže, opušteno i zadovoljno, do sitnih sati.

Ove godine je bilo sve isto tako, i puno drugačije. Negde tokom proleća osetili su se čudni vetrovi ovim spratom, i do kraja juna Suzen se odselila. I oni sa puno iskustva, iako puno znaju, nisu mogli da poveruju. Kad mi je Džo rekao, nisam se raspitivala šta se desilo. On je nešto zabrljao, ili je ona potrošila sve što je imala, možda se previše toga uguralo u intiman prostor između njih i nije više bio ni intiman ni samo njihov, ili je sve to - obične tragične stvari, dešavaju se svima. A ipak...
Nisam dugo rekla klinki. Nas dve smo otišle bile na put, vratile se, Džo je imao ozbiljnu povredu na poslu, operaciju, pa kasnije još jednu... i ono što je trebalo da bude samo period razdvajanja u kome će se Suzen ohladiti i razmisliti, postalo je trajno stanje. Kad je klinka konačno čula bila je duboko razočarana. Heartbroken, objasnila je, za slučaj da nisam razumela. Ali jesam. Požalila se bila više puta tokom godina na svet u kome se ljubavi pocepaju kao da su ni od čega i svi ih gledaju podsmešljivo, kao da je lako biti dete i gledati u odrasle a ovi ne umeju, i ne umeju, ni da vole, ni da ponesu svoj teret, ni... They were so perfect, vajka se i dalje s vremena na vreme. Jesu, zaista. Savršeni i bez truda da sakriju nesavršenstva. Retko se kada moglo tako nešto videti. I nije to ništa manje ni savršeno ni vredno ako je došlo do kraja. To su različite stvari. Nepomirljivo različite. Ne treba ih smeštati u istu rečenicu. Ponavljam klinki. Možda će se Suzen predomisliti. Čuda nisu neobična na ovom spratu.

I kad je sve izveo solo prošle nedelje, mada mu je pomoć prijatelja bila neophodna ovog puta, Džo je bio pravi Deda Mraz, kao i uvek. Pekao je kolače u ponoć i delio ih svima još vruće, klinci su otišli kući sa rukama punim poklona i... postoji jedna stvar koju uvek radi i koja mora da dolazi iz iste vreće poklona: svakog gosta koji odlazi isprati do lifta a siđe sa njima i do parkiranog automobila ako treba puno toga poneti, ali naše stare dame na spratu, pa i one mlađe - sve koje žive dalje niz hodnik i došle su same, on isprati do vrata, i zahvali im što su došle. Uvek to uočim. Ima prosto nečega u tom gestu što me uvek dovede do jedne mirne tačke. Nečeg duboko pristojnog. I kad se razbistre vode u kojima sada ništa ne vide kako treba, ni on ni ona, zasijaće blago onog drugog, sigurna sam. Jer i da nikada više ne budu opet skupa, svest da su voleli nekoga ko je pristojna osoba će zauvek ostati sa njima.

I tako, dani i meseci prolaze. Iza zatvorenih vrata koja se otvore s vremena na vreme, i mi uhvatimo malo mirisa iz tuđih života, da nas uteše, rastuže, inspirišu, ili poguraju nazad među naše zidove. Ali bilo je jedno vreme na ovom spratu kada niko nije hteo da se seli. Lepe stvari su se odomaćile. Bilo je dobro, i svi smo znali da je dobro. Sada svi idemo dalje bogatiji. I siromašniji. Tako obično bude.