Elvis, Alana i ja - breme novopečenog akademskog gradjanina

Diplomirao sam pre, sada već dve nedelje. Stereotip modernog društva, obzirom da ne planiram odmah na postdiplomu, nalaže da se moj život u nekom narednom periodu treba odvijati kroz nekoliko faza. Prvo nastupa ekstatični napad sreće zbog završene strahote od fakulteta, zatim suočavanje sa nečim čemu je predloženo ime "quarter age crysis" - kao kriza srednjih godina samo na pola puta do toga, a prouzrokovano iznenadnim nestankom opipljivog cilja ispred sebe i strahom te anksioznošću zbog nejasne uloge u društvu a bogami i zbunjenosti glede percepcije sebe kao deteta, mladića, odrasle osobe ili nečeg četvrtog. Sledi suočavanje sa konceptom da mogu da radim šta god želim (jako traumatično za one od nas koji su po automatizmu išli osnovna škola-gimnazija-fakultet putanjom bez da im je ikada palo na pamet da to ne mora tako), a otprilike 15 sekundi kasnije i sa idejom da postoji vrlo realna opasnost da umrem gladan negde ispod mosta ako to moje šta god želim ne bude dovoljno produktivna te isplativa rabota.

Tako temeljno istraumiran svim ovim fazama konačno bi trebalo doći do nekog zen prosvetljenja. Tačan efekat je nejasan, moje iskustvo govori da se ljudi dele na one koji taj stadijum još nisu dostigli i one koji su ga dostigli i neće nama ostalima da otkriju u čemu je zez. Znate o čemu govorim. O onim ljudima, kao što je moj otac, koji svako jutro ritualno kupuju novine pre odlaska na posao kao da je to nešto važno. Možda i jeste važno, nemam pojma, nikako da shvatim. Moja preliminarna teorija govori i o trećem tipu ljudi koji takođe nisu došli do tog stadijuma post-školskog prosvetljenja, ali im je valjda neko rekao da je to nešto važno, pa onda glume odraslost. Otud toliko ljudi koji naprasno počinju da slušaju City Records izbljuvke i viču "ojsa!" na slavama kao da znaju zašto su u opšte tu. Zabrinjavajuć je prosek godina tog dela populacije.

Bilo kako bilo, konačni stadijum ovog razvojnog puta svršenog studenta bi valjda trebalo da bude prihvatanje bremena društvene odgovornosti svoje generacije, što nam onda daje za pravo da kritikujemo sve ostale generacije, i starije i mlađe, a to je do jaja. Previše su nerealni i dosadni ovi matorci i klinci koji me okružuju, majkemi.

Moj problem je što ne primećujem na sebi ništa od ovoga. Možda je u pitanju jednostavno šok, pa ću tek za par godina da saznam da sam bio svo ovo vreme istraumiran, al' mi se ipak čini da nije to. Za početak, nije bilo ekstatičnog napada sreće povodom diplomiranja. Ok, bilo je opijanja, al' to se ne računa. Jedini jasan osećaj povodom cele te rabote koji imam je iznenađenje što je fakultet svojevoljno objavio fotografije sa moje odbrane diplomskog rada na kojima izgledam kao idiJot. Tim povodom, odlučio sam da stvari uzmem u svoje ruke, ne čekam da me traume sustignu i prođu, već lepo odmah da zasučem rukave i preuzmem na sebe breme društvene odgovornosti moje generacije. Seo sam ispred televizora, uzeo daljinski i uključio VH1. Top 100 Ballads je bio u toku - tačno ono šta mi treba. Moja generacija (rodjen sam '81.) je, kako god okrenuli stvari, glavni krivac za trenutne muzičke trendove. Neophodno je saznati koliki su naši kolektivni gresi.

Par sati kasnije, saznao sam neke strašne stvari. Obratite pažnju da govorimo o najboljih 100 balada ikada snimljenih. Ikada. Da li želite da znate šta je bilo na prvom mestu? Da li stvarno to želite? Verujte mi na reč, bolje bi vam bilo da ne želite. Ali džaba, ja ću ipak da vam kažem, ne vidim zašto bih ja bio jedini sa emotivnim traumama. Aerosmith - I Don't Wanna Miss a Thing, sa Armageddon soundtrack-a.

Najbolja balada ikada, IKADA, je ta katastrofa? Ma stvarno? Viđao sam snimke ljudi iz akcionih filmova sa nožem u leđima koji izgledaju kao bolja balada od ovoga! Vršnjaci moji, meni je jako žao što ovo moram da vam (nam?) saopštim ali, ako je ovo pesma koju mi kolektivno smatramo najboljom baladom na svetu onda bi odstranjivanje cele generacije potpalo pod kategoriju milosrdne eutanazije.

Na svu sreću, bilo je iskupljujućih momenata. Ne potpuno oslobađajućih naravno, to bi se posle ovakvog prvog mesta moglo desiti samo kada bi drugo mesto bilo Army of Lovers - Obsession. Bilo kako bilo, malo ispod desetog mesta, ne sećam se tačno koje je u pitanju, beše Alannah Myles - Black Velvet. Eto pesme, bre. Možda ipak ima nade za moju generaciju. Nikada nisam imao neku empatiju ka onome o čemu pesma peva (Elvis, za neupućene), ali izvedba je maestralna. I spot je genijalan. Uvek sam tih par minuta muzike smatrao definišućom himnom rock muzike, delom i zato što nije baš toliko izvikana kao neki drugi primerci koji bi se eventualno mogli smatrati nosiocima te titule. Predstavlja dobrim delom suštu suprotnost onoga što moderni MTV i celokupna muzička industrija predstavlja kao rock, nije neki rani klasik, nije moderna interpretacija ranog klasika, a izvođač, odnosno gospo'ica Myles, je još uvek vrlo živa pa nema onog blesavog idolopoklonstva kada mrtvi muzičari počinju da se obožavaju do imbecilnosti samo na konto toga što su geknuli.

I tu meni sine lampica. Black Velvet. Elvis. Riknuli muzičari. Eto bremena moje generacije!

Elvisa nikada nisam slusao namenski. Naravno, nemoguće je ne biti upoznat sa bar pola njegovog opusa na ovaj ili onaj način, a ja sam još i gledao par njegovih filmova kao klinac. Imam jasnu ideju da su mu rane pesme bile mnogo bolje od kiča u koji je kasnije upao sa onim strahotnim nakinđurenim trikoima, svestan sam njegovog ogromnog kulturnog uticaja, nikada mi ne bi palo na pamet da osporavam njegove muzičke kvalitete. Jedino što mi baš ne leži ali, bože moj, ne mož' sve. A onda procunjam malo po netu da se dalje obrazujem na tu temu i u vidokrug mi upadnu činjenice kojih ranije nisam bio svestan.

Jedina stvarna bitnost Elvisa kao sile kulturnog napretka dolazi iz perioda pre nego što je počeo da snima filmove. Čitave generacije crnih muzičara u SAD lično Elvisu duguju svoju prođu. You're Nothing but a Hound Dog, u mojoj svesti definišuća Elvis pesma, je nastala u periodu kada je on još uvek nastupao sa gomilom drugih bendova na festivalima kao jedan od "onih novih". A onda se to pročulo, on je postao popularan, industrija je krenula da okreće zupčanike i odatle pa nadalje - potop. Dok se njegova filmska karijera završila mnogi navode da su mu i fanovi već prestali biti mladi i ludi a postali domaćice koje ge slušaju uz kuvanje ručka. On se već počeo raspadati, čak ni prodaje ploča nisu išle posebno dobro ako je verovati wikipediji. I tu polako dolazimo do dijagnoze našeg društva koja se nije promenila do danas. Oni katastrofalni nastupi čoveka koji jedva može da se pomeri na bini, publiak koja je došla da otkine još jedan komadić sjaja sa leša pre nego što do kraja istruli. '77. je umro, a mi smo ga pojeli. Od propale zvezde u padu odjednom je postao ikona zapamćena, naravno, po svojim najbitnijim karakteristikama - mrdanjem kukova, nakinđurenom trikou i načinu na koji izgovara "thank you very much", što desetine hiljada Elvis imitatora svakodnevno širom sveta održava u životu. Do dana današnjeg on ostaje pokojni muzičar koji zarađuje najviše para. A vidi nas kako smo srećni sa tom koskom u zubima! Nije li nam sjajno!

Ja to zovem Jesus Complex. Vučemo ga već jako drugo vremena, ali svoju maksimalnu morbidnost je dostigao tek sa pojavom mas-medija, kada smo konačno naučili da bog nije u knjigama sa bajkama nego u televizoru. Ako ste slavni, potrebno nam je da umrete za nas. Ni na koji drugi način se nećete popeti u te najviše grane ljudske slave.

Elvis je bio prototip, posle je išlo lakše. Morrison. Curtis. Čak i Sid Vicious. Ljudska perverzija za mrtve pop ikone absorbuje i ljude koji nemaju veze sa zabavnom industrijom, videli smo kako je Che Guevara postao simbol za šta god vam treba. Bitno je samo da umrete za nas, ostalo je naš posao - eto mantre moderne civilizacije. Dok je na scenu došao Cobain ubeđen sam da je fascinacija šire javnosti na podsvesnom nivou bila vezana isključivo za posmatranje samoubice kojeg samo čekamo da puca sebi u glavu. Mislim da je mogao i kašikama da udara po lavoru, i onako niko nema pojma o čemu je nesrećnik pevao.

Za većinu toga moja generacija nije kriva. Vi stariji ste za to krivi (obratite pažnju - već mi krivljenje drugih generacija ide od ruke). Mi smo nasledili svet u kojem gledanje samoubice predstavlja validnu formu zabave. Naša krivica je što smo od toga napravili ekstremno profitabilnu industrijsku granu. Ako imate manje od 30 godina, možda bi bilo zgodno da se zapitate odakle vam Jesus Complex.

You're welcome.