Prvi april je Dan šale mada je adekvatniji naziv obzirom na sadržaj ovog bloga ono kako ga Englezi nazivaju - Dan budala. Najbolju prvoaprilsku šalu emitovao je, naravno, Javni partijski servis.

Gdja Vesna P.Gospođa Petrović je lakim korakom zakoračila u restoran "Kod dobrog izgovora". Često su porodično večeravali u tom poznatom beogradskom lokalu.Vrata joj je otvorio Miša, domaćin lokala, iskreno obradovan. Vesna je ovde bila drag gost, voleli su je ne samo vlasnici, već i osoblje, čak i stalni gosti. „Gospođo Petrović, dobro veče!" obradovao se Miša. "Vesna, Mišo, Vesna! Molim vas da zaboravimo jednom na te formalnosti!" « Prijatno iznenađenje, Vesna", nastavio je naglašavajući ime gospodje Petrović, diskretno, ipak dovoljno glasno da i poneki gost postane svedok ovog prijateljskog gesta. Vesna pogleda oko sebe i odmah se namršti, pretpostavljajući šta će uslediti. « Moj muž je opet zaboravio da rezervise sto ? » pitala je i ne sačekavši odgovor nastavila « A večeras je, kao i obično, sve puno?". Miša je stidljivo klimnuo glavom, gotovo se izvinjavajući za promet u sopstvenom lokalu. "Subota je, znate... Ali ništa ne brinite, za vas mora da se stvori sto! Biće vas...?" nesigurno je postavio pitanje, znajući da se sa Petrovićima zapravo nikad ne zna.
"Izmedju pet i deset, ne mogu biti preciznija od toga" nasmejala se Vesna, a sa njom i ljubazni domaćin. "Bez brige. Snaćićemo se." rekao je, već diskretno dajući signale osoblju da premeste i spoje nekoliko stolova. "Vi ste stvarno čarobnjak" Vesna je rekla dovoljno glasno da je i ostali gosti čuju iskrene pohvale nekome ko ih i zaslužuje. "Kada bi svi muškarci u mom životu bili kao vi..." pomislila je i skoro na glas rekla, u poslednjem trenutku odustavši od komplimenta, koji je - iako iskren - mogao zvučati kao preterivanje, na samoj granici dobrog ukusa. A dobar ukus i pristojnost su za Vesnu bili kriterijume od presudne važnosti.  

[*]ВИКИ ШКОЛЕ

Школа креативног новинарства: екологија

У овом блогу није наш задатак да пишемо чланке о екологији, јер википедија има одличан чланак о екологији, већ да осмисломо повратак у здраву природу: док још има нас и природе. После ће бити касно.

Ko spase jedan život spasao je ceo svet

S proleća 1940, trupe Vermahta približavaju se Parizu. Drumovima ka jugu kreću se kolone izbeglica; putuju a ni sami ne znaju kuda. Putuju kako se ko snašao, a kad nestane goriva i motori stanu put nastavljaju pešice; gladni, žedni, uplakani. Tu i tamo na nebu se pojave štuke i meseršmiti da, onako iz zabave, malo pripucaju po bežaniji. Ne zna se koliko tih nesrećnika luta tražeći izlaz, ali govori se da ih je milion. Kreću se u panici i neredu a na kraju puta ih čekaju široko more ili visoki Pirineji. 

Bogoljub KaricI never thought I would say this, but as I examine Telenor, I now wonder if Bogoljub Karić was really all that bad. Since the Norwegian company Telenor bought the 062/063 provider Mobtel from its previous owner Bogoljub Karić -- a Milošević-era tycoon -- I feel as though service seems to have gotten progressively worse for me, the customer. And many of my friends have told me they feel the same way.

v/aKompilacije.

Nikada nisam mnogo mario za one best-of usmerenja. Uz časne izuzetke - na pamet mi pada famozna zbirka Bouvijevih hitova na dva diska - i najveće singloklepce voleo sam da držim na albumima. Šta da se radi, albumski tip.

Više puta sam, iz nužde, pravio svoje, kasetne, na C60 ili C90. Za kola, kao poklon omiljenoj kafani ili čak u romantične svrhe - što je jedan od razloga zbog kojih kompilacije uopšte postoje. Poznajem ljude koji ih i danas štancaju u kućnoj manufakturi, za svoju i dušu prijatelja.

Individua se oglasila. Napismeno. Poručila je da je „prvi državni i nacionalni interes“ da propadne Ahtisarijev plan.

Pošto Individua kaže da čini samo ono za šta je „vlasna“ postavlja se ovde nekoliko pitanja:

n. Slobodno novinarsko uverenje

pise Tamara Kaliterna

Institucija koja samu sebe naziva „Slobodno uredništvo Glasa javnosti“ odbila je da među pismima čitalaca objavi moj stav o dodatku GJ „Lična karta Srebrenice“ koji je odštampan u dva navrata - 12. i 20. marta. „Slobodno uredništvo“ nije pristalo ni na ponudu da objavi pismo i da ga zatim tačku po tačku, u skladu sa civilizacijskim i novinarskim običajima opovrgne. Ne bih ponavljala i time reklamirala sve mučne, degutantne i lažne tvrdnje u dodatku „L. k. Srebrenice“. Navodim samo nekoliko: „stalno se manipuliše velikim muslimanskim stradanjima“; „u mezarje (Potočari, opaska potpisnika) su u cilju stvaranja neistinite slike o velikom broju nedužnih muslimanskih žrtava prenošeni posmrtni ostaci kako boraca, tako i civila sa drugih lokacija i ponovo ritualno, uz verske obrede pokopavani. I ovom vrstom obmane javnosti obuhvaćeno je nekoliko stotina lica. Dajemo desetak konkretnih imena“ (navedeno je šest imena – opaska autora pisma); „Činjenice uveliko osporavaju stalno potenciranu tezu da je reč o genocidu ili muslimanskim civilnim žrtvama... Imali su žrtava i u međusobnim sukobima“. Za slobodoumno uredništvo i vrcavog autora, u dodatku su granice međunarodno priznate države BiH označene kao „granice bivše BiH“.

Srbija posle Kostunice !

Elem drug je Voja izdo naredjenje svi u borbu za oslobodjenje.Najvažnije je da srušimo Ahtisarija i to uz pomoc braće Rusa, a šta će se desiti još pride, nije ni važno.Malo ćemo da srušimo Ustav, i to baš onaJ koji nam je sam preporučio i izglasao, malo ćemo da rušimo zakone, malo nećemo da imamo Ustavni sud, malo ćemo da imamo poslanike, ali ne i Parlament, imaćemo tehničku Vladu, ali nećemo da imamo Vladu……Kakav haos od države, kakvo razbijanje institucija i to od koga: od najvećeg legaliste koga je mogla da iznedri majka Srbija. Dakle još bi se moglo dogoditi da nam Aco Tomić & Jočić & Rade Bulatović zavedu demokratiju pa da procvetamo, kako je i red u proleće.

Dok sam još bila novinar obožavala sam da snimam vox populi. Verovatno zbog toga obožavam i ovaj blog. Jedno od omiljenih propitivanja ljudi na ulici mi je bilo na temu sekte zato što razgovor teče ovako:

- Šta prvo pomislite kada čujete reč „sekta“?
- To je zlo, ti ljudi uništavaju našu decu
- Kako ih uništavaju?
- Pa oni šire neistinu, zaluđuju našu decu lažima.
- A šta je istina?
- ...................................

svi svi sviDok sam juče prolazeći pored zgrade Predsjedništva (grad:Sarajevo, zemlja: Bosna i Hercegovina), naravno da sam razmišljao o formiranju Vlade Srbije i našoj bliskoj budućnosti. Kada sam počeo da razmisljam i o malo daljoj budućnosti, uplašio sam se – nisam ničeg realističnog mogao da se setim, sem da će nam EU jednog dana otvoriti vrata, umorna od svega i/ili zato što će preovladati stav da će se promene najlakše ubrzati tako što će zemlja biti primljena u ovaj ekskluzivni klub. Razmišljanje o povijesnim bespućima Srbije i bajci o 1001 noći formiranja Vlade, prekinuo mi je autobus Centrotransa, koji je prošao pored mene. Bio je poluprazan i u njemu su bile mlađe muške osobe (za pravnike: stariji maloletnici). Sve to ne bi bilo čudno, da se jedan od dotičnih mladića nije prilepio uz staklo autobusa i počeo pokazivati famozna tri prsta (to je ono kada u isto vreme pokazujete palac, kažiprst i srednji prst, a u sebi mislite na Srbiju, Kosovo, istoriju, Boj na Kosovu, nacionalni interes, trobojku sa dvoglavom kokoškom, a u podsvesti vam odzvanja „Bože pravde“ iako u crkvu ne idete sem kad je neka svadba).

Tada sam obratio pažnju na dotični autobus & osobu. Jedino o čemu mogu izvestiti je da je mladić imao trenerku na kojoj je pisalo „Telekom Srbija“ (njegovi drugovi su imali iste trenerke pa slutim da je u pitanju neka juniorska postava košarkaškog/rukometnog/odbojkaškog/fudbalskog tima iz jedne zemlje koja neće da ostane bez 15% svoje teritorije, koju već odavno nema). S obzirom da su momci bili u autobusu sarajevskog Centrotransa, slutim i da je to zbog bezbedonosnih razloga. Mislim da bi pametnije bilo da odu na ćevape na Baš Čaršiji ili se malo prošetaju okolo, ali očigledno da imaju drugačiju agendu. Pretpostavljam da im je neko rekao kako u Sarajevu „nije sigurno“, mada mi nije jasno šta u Beogradu toliko „JESTE sigurno“, budući da vam sigurnost (tehnički) garantuje obijač prodavnica u čiji kabinet ćete ući najbrže tako što ubijete premijera. Verovatno je tim momcima rečeno kako u Sarajevu žive opasni i zli ljudi „koji ćete napasti samo zato što si Srbin“. Naravno da im niko nije rekao za 4 godine opsade Sarajeva, naravno da nisu videli nijedan video snimak u kome ljudi pretrčavaju ulice dok granate padaju ili one u kojima meci iz snajpera pogađaju ljude koji nose vodu. Naravno da nemaju pojma o svim ostalim detaljima vezanim za „nemile događaje iz bliske prošlosti“ (light verzija), „ratne zločine“ (originalna verzija), „građanskog rata u BiH“ (verzija tehničkog premijera) ili „odbrane ugroženog srpskog naroda“ (Čavoški & co verzija).

Janko Jakovljevic Janko Jakovljević, otac Dragana Jakovljevića ubijenog  u Topčideru,  sutra u 11 pre podne u Palati pravde ima ročište protiv Vuka Tufegdžića.Članovi RUC doći će da budu uz njega.

-Da dragi moji, dobro ste pročitali. Naša zemlja odlučila je da jasno pokaže svetu da je zemlja znanja koja je svih ovih godina nepravedno i ničim izazvano svrstana u red najzaostalijih zemalja. Naši Mozgovi iznedrili su propise kojima će konačno i zauvek postaviti branu za sve pošiljke koje stižu ka Srbiji iz najveće svetske onlajn prodavnice Amazon.com-a. Ako kojim slučajem pokušate da probijete ovo čudo srpske arhitekture, to će vas i debelo koštati.

Foto: Mira Zdjelar

"Large numbers of people entertain themselves, off and on, by watching street activity." (Jane Jacobs: The Death and Life of Great American Cities)

Praćenje proticanja vremena, često uz odsustvo bilo kakve značajne fizičke ili mentalne aktivnosti, jedan je od primordijalnih oblika uživanja. Ovo je jednostavno uživanje, koje ne traži naročitu potporu, i često se zadovoljava stimulacijom koju pruža šolja kafe ili hladno pivo, uz neki oblik spoljne aktivnosti. Prednost velikih gradova jeste što na svojim prometnim mestima često pružaju taman dovoljno da zadovoljstvo izazvano protokom vremena bude potpomognuto posmatranjem prividno banalne i nespektakularne urbane gungule.

Prolaznici, pogotovu oni koji su zanimljivijeg izgleda, bilo zbog svoje celokupne pojave, upadljive odeće, skija koje nose u avgustu ili bilo čega drugog, sitne svađe oko parkiranja na ćošku, iznenadni susret dvoje starih prijatelja koji se grle kao da se nisu videli, a možda i nisu, godinama, kiša koja odjednom počinje da lije po nepripremljenim pešacima, sve to doprinosi da se upotpuni zadovoljstvo ispijanja kafe i gledanja u prazno.

Pošto se dugo nisam javljala, mislila sam da vam danas pišem nešto lepo, recimo o tome zašto Srbija svojoj deci bez viza ne može u Beograd da dovede izložbu Van Goga ili, kud svi Turci tu i mali Mujo, o doručku, ručku ili VEČERI kao kulturnoj pojavi, ali čujem  danas da će Vlada Srbije na sutrašnjoj sednici izmeniti ugovor o koncesiji za izgradnju autoputa Horgoš-Požega i tako izaći u susret famoznoj firmi Alpine Majreder, koja je od prošle godine u vlasništvu španske firme FCC.Nisam uspela da saznam pouzdano o kakvoj se promeni radi,ali slutim da će koncesijabiti skraćena do Ljiga, dakle svedena na navodno prometniji deo puta koji će, slutim takodje,ući u istoriju.Ili će u ugovor biti uveden još jedan koncesionar.Izmena svakako sledi.Sem pitanja da li bi ovaj put trebalo graditi koncesijom stalno se iznova postavlja pitanje treba li ga graditi uopšte koje, neukusno ističući  činjenicu da je u gradu na tom putu rodjen Velimir Ilić, potenciraju, u razgovorima u četiri oka, i naši strani savetodavci, a otvoreno neki političari iz Vojvodine.Pošto sam iz usta kojih to ne bi trebalo da se tiče neki dan čula da nije u redu da Vojvodjani grade put do Veljinog sela, odlučna sam da pitanja koja slede isteram do kraja uključujući i pitanje koliko godišnje turista iz Vojvodine letuje, zimuje ili vikenduje na mom Zlatiboru i putuju li do tamo putem ili slete prosto padobranom?