Mi zivimo u demokratiji. Dve trecine drzava na planeti su demokratske. Ono sto je nekada bila samo neobicna praksa zemalja s obe strane severnog Atlantika danas je standard za citavo covecanstvo. Nedemokratski rezimi su malobrojni i uglavnom (sem par izuzetaka) pokusavaju da se prikazu u demokratskom svetlu tako sto organizuju izbore na kojima se doduse unapred zna pobednik. Antidemokratske ideologije kao fasizam i komunizam su diskreditovane.

Cini se da je demokratija pobedila. Da li je to bas tako?

Opirao sam se Micijevim nagovorima da obavezno napišem ovaj post. Nemam pojma zašto – valjda zbog usađenog voždovačkog zazora prema previše fancy mestima, pre nego zato što sam oklevao jer sam o sličnoj temi i istom mestu nedavno pisao. Ali, kada sam video kako sipaju votku, shvatio sam da ne mogu da izdržim.

Ali, kao što je red, da krenem od kraja – sreća da me još drži ovaj stomačni virus, pa se nisam prejeo, jer ne bih mogao da spavam do jutra. I čudo jedno, kako sam uprkos strahu od nastavka petodnevnog digestivnog mučenja praćenog gastronomskom apstinencijom (isključivio dvopek, supa iz kesice i pirinač), uživao i svim tim đakonijama.

Two weeks ago I moved to Belgrade, leaving behind friends, family, and the student life that had kept me intellectually stimulated, but also incredibly sheltered. In an immediate sense, my move to Belgrade meant leading a life alone in a foreign country.  More broadly speaking, it also meant that I would be joining the almost 200,000 American students who study or volunteer abroad each year as a part of their undergraduate or post-graduate experience.

 Blog “Ne mi dda ti potem...ihat za ovratnik” nastao je kombinacijom stiskavca na blogovima „Muskarci , forever*” http://blog.b92.net/node/2162 i „Tramvaj-guška” http://blog.b92.net/node/2346 , voljom učesnika kafe bloga da se  dopisuju s piscem i bez pisca (i sadržaja), i patnjom pisca da se izbori sa sopstvenim blogom gigantskih kolariću - paniću razmera.  

"Blog bez razloga" (čije je krštenje potajno izveo izvesni M. Lukić http://blog.b92.net/node/405 ) je intermeco, koji autora bloga ipak neće odvratiti od povremenog pisanja, čisto reda radi. 

Na slici nije baš sam autor, ali jeste mu tako lepo jer diše i miriše, a ne mora (još) da piše. 

Odosmo u jeftine rimovane pesnike! 

                                                   October 6 Utca-demokratski diskontinuitet ili nedemokratski kontinuitetAprila meseca 2003. u Skupštini Republike Srbije donet je   zakon koji  omogućava promenu Miloševićevog  ustava na demokratski način, uz novu demokratsku proceduru. Zakon, između ostalog, predviđa: učešće  Skupštine Srbije, Skupštine  Vojvodine i nacionalnih manjina u izradi predloga novog ustava,  javnu raspravu u trajanju od 45 dana, referendum o potvrđivanju- uz obavezu da na njega izađe preko pedeset posto upisanih birača i da za potvrđivanje ustava glasa većina od izašlih birača.

ŽENE PITAJU I GRADJANKE I GRADJANI BICE SPROVEDENE U VISE GRADOVA SRBIJE. EVO KONTAKT TELEFONA OSOBA ZADUZENIH ZA KOORDINACIJU PO REGIONIMA I GRADOVIMA, UKLJUCITE SE!!!

ZENE PITAJU

Ovo je jedna priča o jednom preduzetniku i njegovom putu od garaže u dvorištu kuće njegovih roditelja do kompanije od 250 zaposlenih na putu da postane novi gigant. Priča je vrlo slična sada aktuelnoj priči o YouTube.com koju je kupio Google za $1.65 milijardi. Ona je i vrlo slična priči samog Google.com. Kad malo bolje razmislim, ona je gotovo identična po formi i hronologiji sa skoro svim uspešnim novim kompanijama u Americi, a počinje ovako:
Bio jedan preduzetnik sa znanjem, idejom i velikim snovima bez kapitala...

home is where the tv isDok domaće televizije još nisu otkrile sve svoje jesenje adute baždarene prema specifičnostima ovdašnjeg tržišta (ha!), preko bare situacija je manje-više jasna. Osim onog koji se ne drži uobičajenih sezonskih rasporeda časova (HBO fura svoj fazon od 12 ili 13 epizoda kad je spreman, 24 treću godinu zaredom startuje u januaru), preostali "serijski igrani program" već je emitovao svoje uvodne epizode.

Nema velike filozofije. Dobar rizikuje, loš nema petlju. Kao svuda.

Google hackerPrethodne noći službeni blog Google-a, pao je u neovlašćene ruke nekoga ko je tražio i pronašao bag u sistemu.
Ne razmišljajući mnogo šta če napisati, on (ili ona) je napisao(la) da "je Google odustao od saradnje sa eBay-om i da se povlači iz prijekta click-to-call..." Ekipa bloga je brzo reagovala, lažni post uklonila i brže/bolje objavila demanti.

Sahara, 06:25 am Eto mene ponovo, po ko zna koji put među Srbima. Vratio sam se na sreću mojih prijatelja. Imam više povrataka ove godine od Šer.

Da se na početku zahvalim svima koji su mi slali sms-ove podrške za dokumentarac "Prošlost traje zauvek". Jugoslav me posebno obradovao. Posebna zahvalnost Jeleni Kosanić, Gorici i Draganu iz Dizanja. Ako oni ne znaju zašto, ja znam. Mailove nisam čitao, teško je pristupiti netu u Tunisu. Pošto sam završio ovaj formalni deo, meni jako prijatan, mora se preći i na neke druge stvari. Jako je prijatno napustiti Srbiju. A kad se vratiš, tek onda shvatiš koliko je lepo napustiti Srbiju. Pogotovo kad odeš u neku tako lepu i egzotični zemlju kao što je Tunis.

Sedim juče u Domu zdravlja Zvezdara, u kome inače, ima jedna interesantna novina. Naime, kad čekate kod lekara opšte prakse, čućete sa razglasa traku koja traje beskrajno i istalno se ponavlja, o tome kako je štetno pušenje, o tome šta je trihineloza, kako se dobija hipoglikemija, te lajmska bolest.

"Nemojte da jedete meso. Prestanite da pušite. Kada se neko odvikava od pušenja, pomozite mu. Šetajte se. 3-5 kilometara dnevno. Pijte više vode. Krpelja izvadite za glavu, pa onda...." Svojevrsna 1984. Da ne napominjem da sam, dok sam slušala simptome tih bolesti, po opšte poznatom principu autosugestije, imala i hipoglikemiju i lajmsku bolest i trihinelozu i još koju pride, za koje sam čekala da sa trake čujem u kojoj sam fazi. Ne znam ko je tamo došao jer mu je dobro. Još manje da bi slušao šta sve nije trebalo da radi.

Zamolili su me iz novosadskog časpoisa SCENA da napišem tekst o Ljubiši Ristiću, sobzirom da sam s početka osamdesetih pa do početka devedesetih sa njim intenzivno radio na scenama širom zemlje. Moram da priznam da je "molba" bila izrečena nekako "svedeno" da ne kažem tajno i sramežljivo. Kako sam juče postigao svoj putnički maksimum prešavši u toku jednog dana 12500 kilometara od kojih poslednjih 1180 sam, vozeći putevima Evrope do grada Tomasa Manna ili Tonija Kregera na severnom moru, lagodna atmosfera u hotelu iz koga se javljam daje mi pravo da ovaj tekst, svestan reakcija koje su moguće, objavim i na ovom mestu, pre no što ga SCENA kao stručni časopis da u štampu.

Scenario je jednostavan i rezultat je dogovora i pregovora nasih demokrata/"demokrata" sa Evropljanima i Amerikancima.

Svi znaju manje vise sta ce i kako ce biti s Kosovom. I zato su se slozili (na predlog DS) da se prvo obave izbori pa da onda Kosovo bude dalje resavano.

Kako svako trazi nesto za sebe, tako je DSS zatrazio da ima s cime svom birackom telu na oci, a to je ustav. DSS vlada nije ispunila svoja druga predizborna obecanja, pa bez ustava ne bi imala mnogo toga da ponudi kao rezultat. Ne mogu da imaju potpisan SAA (sto bi bilo odlicno), jer nije uhapsen Mladic; nisu sacuvali drzavnu zajednicu (a i to su obecali); tesko da ce sacuvati Kosovo u Srbiji (jos jedno predizborno obecanje), onda su posegli za jos jednim obecanjem, ustavom. I to je ono sto ce dobiti. I to je ono sto ce ponuditi kao rezultat svoje vlade biracima.

Pa pre nego što počnete da vičete, evo ovde kačim jedan deo. Da vidite zašto i šta je meni važno. Molim vas samo da ne navaljujete na mene, i nemoj niko da mi objašnjava ni šta je Čeda, ni šta je Boris. Baš me briga za to. Mene zanimaju principi, demokratski principi, zanima me da li su ideje raznih derivata nekada najveće demokratske snage danas toliko udaljene, da se o njima ne može čak ni pregovarati i da oni medjusobno ne mogu čak ni razgovarati.

Pre nekoliko dana odrzala sam govor u obliznjem C marketu. Desilo se da sam kupila neke sitnice za nesto vise od 300 dinara i da sam na kasi za to dala 500 dinara. Ali, kao sto vec biva, uskocila sam bas u trenutku promene onih famoznih smena, u kasi nije bilo sitnog novca i zamoljena sam da sacekam da drugi kupci doprinesu opstem dobru i napune je sitninom. To se, medjutim, nije dogodilo. Kako nije prihvacen moj predlog da vratim nekoliko artikala i ostatak platim s onoliko sitnog novca koliko imam (“Ne mogu to sad s fiskalnom, morala bih da ponistavam racun”, objasnjeno mi je), sledecih desetak minuta provela sam kraj frizidera za sladoled. Cekajuci. Godoa, valjda.