Idilicno profeticno i profano u jednoj strofi

Slusati gradske ptice u bilo koje doba godine je prisustvovati pobedi tisine i mira nad bukom. U urbanim uslovima to nije nemoguce ali ne moze se uvek verovati sopstvenim usima - one, kao i mi, se naviknu na svakakvo djubre. I ptice isto tako.

Slusati ptice u zimskom periodu je posebno lepo. Zato sto zacvrkucu cim popusti najgori mraz, ili utihne vetar. Zacvrkucu takvom silinom da je nemoguce ne nasmesiti se i shvatiti kakvim je simpaticnim budalama ispunjen svet. Ptice se nadaju da ce uskoro prolece, ljudi se nadaju da se uskoro prolece, drvece se nada i lukovice u zamrznutom tlu se nadaju, ribe u zamrznutom jezeru... - i tako od novembra do aprila. U aprilu toliko cvrkucu kao da su ga one licno dozvale. Iako prolece znaci i povratak kukavickih izbeglica s juga, ali nema veze, bice svega, i bice bucno.

Na nasu terasu dolaze golubovi i finches, koji su slicni vrapcima. Sa golubovima sam trenutno u ratu sa desetom generacijom otkad imamo ovu terasu. Desetogidisnji rat koji je presao vec u drugu deceniju je bar kao stogodisnji koji se blizi milenijumu. I kraj se ne vidi. Taman oteram jedan par, ili njih pet-sest, naidju novi klinci. Vidi im se da su novi po kocopernosti, zgoljaviji su od onih prethodnih, i toliko radoznali da se nekad skroz zaborave. Kroz sigurni stit stakla, gledaju oni mene i gledam ja njih. Jednom sam bila na putu par dana i zaboravila da zatvorim vrata terase. Usetali su odmah, obisli sve, i oznacili osvojenu teritoriju strateskim brdascima po svemu. Po povratku sa tog puta desila se najzesca ofanziva do sada, uz neverovatan asortiman psovki.

Sve je i dalje na istom. U medjuvremenu (tj. odmah na pocetku) osvojili su prozore, i na uskim metalnim trakama blago povijenim na dole balansiraju, i slusaju muziku koju klinka pusta u svojoj sobi. Ona kaze da ih je videla kako se drmaju u ritmu, i vrebaju je sve vreme jednim okom. Rekla im je da je ona neutralna, ali da ipak nije lepo da nam toliko prljaju po terasi.

Vrapcici sa crvenim trbusima su neuporedivo drazi. Oni slete na ogradu, guraju se malo jedni uz druge, provire kroz prozor da vide ko je kod kuce i kad onako malecni puste glas, to je ushicenje pomnozeno sa beskonacnim. Ubrzo odlete, i onda mi je prazno bez njih. Cak mi ni golubovi ne izgledaju tako mrsko nakon takvog jednog pevanja.

Nesto nize, setnjom po ulici vide se kardinali, bluejays, gugutke retko ali pojave se i svi zastanu pa ih gledaju, a sve one neupadljive i nemelodicne vrste uglavnom cute i kljucaju vredno po tlu. To se na svim jezicima, i ljudskim i pticjim, zove isto - prezivljavanje.

A biti ptica u ovom gradu nije lako. Golubovi se cesto vide sa amputiranim prstima. Uvek sam mislila da su za to krive razmazene urbane macke, koje pored najskuplje hrane i nege po okolnim kucama vrsljaju po komsiluku iz ciste obesti. Ali nisu macke. Prsti otpadaju od promrzlina. Neka i mogu sto nikom drugom na planeti ne ide (insekti se ne racunaju, oni mogu sve) i mora da je to zaista, zaista fantasticna stvar leteti, ali pticja egzistencija spada medju surovije na planeti. Svi sada znaju o pingvinima. Kakve drame dozivljava jedan urbani golub, to je samo njemu znano. Od tesko probavljivog ljudskog djubreta koje mu je jedini izbor za rucak, do racija usred noci kad se spasava letom u mrak a nista ne vidi, niti zna gde ce se spustiti (a macke bas tada izlaze zeljne akcije), do beskrajnih minuta, sati, dana i meseci beskrajno hladne zime kad i perje boli od tolikog napora za malo topline, i besne zene na 13-om spratu koja peva vrlo nemelodicno i totalno nepticje, i koju on bas nikako ne razume ... - i on to sve zaboravi. Kratko pamcenje je za upornost sto i secer za kolace, ali kod pticjeg pevanja je ap-so-lut-no neophodno. Jer kad bi i ptice pocele da pevaju blues, onda bi to bio kraj. Gotovo, zatvarajte svet, nema vise!