Melody

Tokom dana mi je skoro uvek uključen radio, podešen na džez stanicu koju zovu najvećom, najboljom i šta-ja-znam-kako-još-veličanstvenom u Kanadi, a i šire (ne ustežu se), koja je ušla u neke od mojih tekstova kao i u moje uši, jer nekad inspiriše a nekad i nervira, ali postoji nešto što mi ona tj. ljudi iz male kutije nekad urade i što je apsolutno prekrasno: puste neku stvar, ja ne obraćam pažnju, i odjednom - zaustavim se. Nekad je muzika u pitanju, nekad glas. Ali svaki put kad se desi, to je za mene jedno pravo malo čudo. Čime god da sam zauzeta u tom trenutku - poslom, mislima, očajanjem - ja sve to prekinem, i odslušam celu stvar. Kad se završi, prenem se kao da sam se probudila u drugačiju realnost, i obavezno slušam načuljenih ušiju da čujem o kome se radi, samo što je neretko slučaj da su oni predstavili umetnika na početku tog seta, i tako ja ostanem izgubljena u misteriji slučajnog susreta sa takvom lepotom.

Identičan scenario se desio kad sam prvi put čula Melody Gardot. Promakla mi je jednom, pa je prošlo možda mesec-dva, čula sam je opet - i umalo da mi promakne još jednom! Ovaj drugi put me je zatekao u energetičnoj fazi, pa sam se bacila na google, i nisam odustala dok je nisam pronašla!

Što je sve bilo samo uvod. Životna priča Melody Gardot, koja je jedva dovoljno stara za tako jedan ozbiljan termin 'životna priča' osim ako se neko zove Arthur Rimbaud, je od onih koje verujem da zaslužuju najveće poštovanje ako se ostave po strani i o njima ne priča previše, već se ona zavoli ili ne kao muzičar i umetnik. Ali priča ne može da se ostavi po strani. Ne zato što su ljudi gadno radoznali, što jesu, ni što vole da se osmehuju nad pričama o čudima i uspesima, što isto vole, već zato što je priča antički vanvremenska, i pogađa negde gde je meko, i gde boli. Svakoga.

Priča počinje u trenutku kad je Melody u svojoj rodnoj Filadelfiji vozila bicikl sa svojih svežih 19 godina, i u nju se zaleteo i efikasnoscu tenka je udario jedan džip. Melody danas kaže mudro da je sve moglo da bude i daleko gore. Da je pala samo 1cm dalje ne bi bila živa.
Preživela je - ali kako. Nepokretna od struka naniže, skoro potpuno slepa, izgubila je bila moć govora ako ne i sposobnost zamišljanja govora, ali kako je to osmisliti reči u svojoj glavi a ne biti u stanju da išta izgovoriš jer je tvoj mozak izgubio sposobnost govora - to niko ne može ni da zamisli. I ne treba. Sa tako izlomljenim telom i nervnim sistemom skoro podjednako izlomljenim, Melody je krenula sa sporim oporavkom. Kako sada ima 23 godine, koliko god da je oporavak trajao, svaki dan je morao biti dug kao godina u Paklu.

U jednom trenutku su njena majka i ona otišle kod lekara koji je predložio terapiju muzikom. Rekao im je da je muzika jedan od malobrojnih metoda (ili pokušaja) da se u oštećenom korteksu mozga ponovo uspostave nervni putevi i mostovi, i kako je Melody svirala klavir odmalena i nastupala ponekad u barovima da zaradi za džeparac, on je verovao da tu mogu da postignu izvestan napredak.

Melody je naučila ponovo da govori, a naučila je i da piše muziku, i da peva. Ona i dalje najčešće hoda sa štapom, živi sa hroničnim bolom, sa kojim joj nekim danima pomažu samo intenzivne terapije, nosi naočare jer je osetljiva na svetlost, i verovatno nekim danima i govor predstavlja mučenje - ali ona peva. Stil svoje muzike i instrumente bira po kompatibilnosti sa svojim ekstremno osetljivim mozgom, koji kaže da mu gitara smeta, ali zvuk akustičnog basa je sjajan, prija.

Nastupa često na džez festivalima. Došla je krajem juna u Toronto.

Superstar

Dvorana se zamračila i na scenu je izašla sporim odmerenim koracima. Publika je očekivala talenat ali ne verujem da su znali da će se pojaviti ovako nešto. Ja nisam. Melody je mlada devojka - ima svega 23 godine. Na scenu je izašla kao da su je za nju napravili. U crnom, stil je whimsical i podseća na Madonnu u filmu 'Desperately Seeking Susan' ali ga ona nosi otmeno jer joj je samopouzdanje veće od najvećih pantalona i dublje od najdubljih čizama za preskakanje sedam gora, mora i okeana. Vrlo kratka suknja nad vrlo lepim nogama i vrlo visokim štiklama, i na crnoj podlozi sjajna plava kosa u stilu Veronike Lejk. A na glavi svetli borselino šešir sa crnom trakom. Bravo!

Izašla je sama, sa štapom, na koji se samo ovlaš osloni povremeno, i ne bi se reklo da joj je potreban ali on ima svoje mesto na sceni, i sasvim ravnopravno ima i seksepil. Čak se i naočare uklapaju u sve to kao podjednako važan učesnik. Sve na njoj je oružje i armada visokonaponskog života, je ushićeni utisak gomile koja je kolektivno ostala bez daha. Ovo joj je prvi nastup u Torontu. Džez radio je bezobzirno promoviše i jasno je zašto - on-air i off-air muškarci upleteni u važan zadatak vođenja tako važne stanice su očarani njom do poslednje džez note i intonacije a dobar broj ih je i zdravo zaljubljen, ne sumnjam. Stil je perpetual cool.

Počinje bez ikakve pratnje - ritam daje prstima i nogom koja udara u pod, vešto ozvučen odjekuje kao potmuli zvuk velikog bubnja - bluzom koji je najavila kao molitvu. Ima potpunu kontrolu - svog glasa, štapa, svih nas - i kad se muzičari pojave, ona im daje uputstva delikatnim pokretima svega par prstiju na desnoj ruci, i oni je besprekorno slede. Glas je topao i ispunio je dvoranu do poslednjeg mesta. Između pesama ona priča opušteno kao najveštiji profesionalac koji nikada neće odati gde prestaje performans. Iz tog razloga je ona na sceni a mi u publici. Talenat je uživo jednak kvalitetu najboljeg snimka, ali njeno samopouzdanje je neverovatno. Kao da je bar dve decenije nastupala širom sveta a svega četiri godine... - znam da nije fer posmatrati je kroz prizmu nesreće koju ona ni u jednom trenutku ne pominje, ali nemoguće je spojiti besprekornu perfekciju takvog nastupa sa devojkom od 19 godina slomljenog tela i oštećenog mozga koja je u četiri godine uspela da se oporavi, postane džez muzicar, songwriter i vokal, i stvori ovo čudo! Te četiri godine su u njenom brojanju morale biti duže od celokupne istorije. I ništa se od toga ne vidi. Muzičari u njenom bendu su isto mladi i ona ih, naravno, zove 'my boys'. Ima čak i muža, on je za bubnjevima. Život Melody Gardot se odvija brzinom nevidljivom običnom oku.

Sa publikom komunicira kroz humor, pitanja, komentare i smeh, mekano i toplo. Vrlo je bistra, i jasno je da su svi njeni talenti i sva čula budni u svakom trenutku - sve je na površini, i njoj na raspolaganju. Najdublji utisak koji sve to daje je jedne intenzivne, iskričave ljudskosti. Uprkos tome što je ona superstar.

Nakon aplauza i sa svima nama na nogama, vratila se prvo sama. I najavila da će tu pesmu izvesti po prvi put. Pesmu koju joj je pevala njena mama. Nije rekla kada. Nije morala. I ne znam da li su i ostali u prisnom mraku dvorane reagovali na cue ali momentalno se sve zamaglilo i pre nego što je njen glas započeo, i videla sam je kao što mora da su je svi videli - majku koja sedi kraj svog velikog slomljenog deteta, kao što sigurno nije nikada pomislila da bi bilo moguće, da će se tako nešto desiti takvom jednom lepom, prekrasnom detetu kao njeno, i ona mu peva. Ništa nisam čula od pesme. Natopljena bezglasnim suzama njene publike ona je svejedno tekla iz lepog grla Melody, i zakačila svakome od nas po nekoliko nota da ponese kući.