Carpe Diem

Nije bilo tako davno kada sam se žalila na umor petkom (videti iznad). Ne pamtim kad sam bila ovako umorna (dočepali su me se na poslu po povratku s puta kao da igram važnu ulogu iako je verovatno jedino neophodno da igram, po pravilima ili dovoljno blizu njih). Jednako dobro je da imam problema s pamćenjem – od prošlog petka slavim poslednje nedelje leta (vikende!) kao praznik i paradu i uletim bez većeg truda u ležerni status turiste kao u najbolju ulogu ikada stvorenu za mene.

Danas sam nakon posla otišla u deo grada koji nikada nisam prešla celom dužinom, jer nije poznat kao lep, ili bar privlačan, sigurno ne uzbudljiv. Dundas Street West (disclaimer: prešla jedan manji deo zapadno od Bathurst ulice. Ovde su ulice jako dugačke). U ruci mala crna tašnica, u tašnici aparat i naočare za sunce. Imam i telefon putem koga ću javiti klinki gde sam i ona meni, ali ni ona ni ja ne žurimo sa javljanjem.

Jutros je u jednom kratkom euforičnom naletu žena koja je vrlo religiozna izjavila svoju ljubav prema Bogu na neočekivano simpatičan način, čak inspirativan. Ona je u to uložila bila pravu strast: vera je motor njene ambicije. U njoj se utope sve njene sumnje i oklevanja da nemoguće kao prepreka zaustavlja svakoga pa i tako posvećene kao što je ona. Uvela me je bila u svoju kancelariju i pokazala mi nalepljen na zid odštampani letak o tome kakvo je to sidro, verovati u Boga. I meni je bilo drago da sam ušla i potpuno sam razumela - i vise od toga, prihvatila – da je životnu vatru teško održavati samom željom, snagom volje, bilo čime. Verovati u postojanje Boga je velika pomoć na putu ka ništavilu, što je i u najluksuznijem izdanju težak put. Bilo mi je drago da nije pokušala da me ispita, proveri, ubedi – ne, njen je bio izliv čiste ljubavi nakon nesumnjivo teških nedelja (svako je tamo iscrpljen kao da gradimo piramidu golim rukama i ona se uruši na kraju svakog dana) i meni je bilo drago da sam je videla takvu. Koncept je puno puta viđen, ali ona je bila jedinstveno srećna ovog jutra. Čist izvor pozitivnih emocija je nešto najlepše što ljudi mogu da emituju. Trudim se da ne sudim ni o izvoru ni o emocijama.

Ostatak dana je bio posvećen uzdizanju korporacije na nivo logističko-sakralne konstrukcije što je verujem teško svarljivo za bilo koga, ali kad se nađeš u gomili, gomila nađe put do tebe. I na kraju we all fall down. Iscrpljeni.
Ne i ja. Mene je čekala Dundas Street West, i ja sam izašla iz tramvaja, crna tašnica u ruci, a u njoj sve već nabrojano.

Odile’s Chocolat je bila početak. Čula sam bila da se u tom kraju nad kojim se uzdiže monolit velike bolnice nalazi mesto sa finom čokoladom, i hodala sam dobrim ritmom ka zapadu dok ga nisam našla. Odil je bila unutra, ja sam ubacila malo beznaporne priče i komplimenata iako mi je jedan pogled bio dovoljan da vidim i više od dovoljnog ali ovo nije bio dan za naporne koncepte o opstanku – have a little faith, Ivana, remember? However I remember this too: bez vere se može, može se bez većine stvari - kupila nekoliko finih čokoladnih bombona, i krenula dalje. Od mesta do mesta, moji koraci su najlepša muzika i kad ih niko ne čuje a ja hodam lako, i dišem lako. Dišem i hodam, dišem i hodam, i dan je prekrasan. Popodne odmiče ka zapadu istim ritmom. Usklađeni smo, nebo i ja, a da se niko nije trudio, ništa kupio, ništa prodao. Sa obe strane ulice nižu se stari otisci imigracije, novi prilivi urbanog šarma koji uvek i u svakom gradu opstaje uprkos… uprkos. Drveće, crkve, obdaništa, čudaci, kafei (Ezra’s Pound je primer – ozbiljan establishment i neozbiljna reakcija), parkovi, ljudi u poslu, ljudi besposleni, automobili koji se kreću jer pokret je osnovna jedinica života, njime se meri postojanje, i sve to tiho, bez žurbe, a dan lep kao da je stvoren sa jedinim ciljem da se lepota vidi, nametne, i sačuva u sećanju svakoga ko poseduje i jedno čulo vredno posedovanja. Bila sam srećna, i srećna sam bila, i srećna, baš srećna, o verujte neopisivo srećna, i postojanje ovakvih dana ubedi svakoga da nije neophodan nijedan razlog niti je neophodnost uopšte razlog – postojanje stoji samo, za sebe, za tebe, za mene, ili sebe, za nikoga, tu je. Kao i lepota, kao i lepota.