Niko ili Ja

Razrešio sam Gordijev čvor. Neću se predstaviti ali nisam Svetislav Basara. Uostalom, kome je čitalac zapamtio ime prilikom upoznavanja. Očigledno nikom, jer da jeste, znao bi da se zovem Niko i da sam rođen 1. aprila pre 27 godina, da sam u podznaku strelac, da mi je nadimak Kiklop te da je, zajedno samnom, zaplovio talasom uzaludnosti. Ipak, iako sam Niko ne inkliniram kompromisu. Okom Kiklopa prepoznao sam čitaoca a zakon verovatnosti i nužnosti nalaže da se sa broda koji tone najpre oslobađamo najtežeg tereta.
U novom redu sam sam. By the way, bolestan sam ali bio sam to i u naslovu. Dijagnoza: nesanica. Novi red – stara boljka, rekao mi je biograf neposredno nakon upoznavanja na jednoj od nenapisanih stranica mog debitantskog romana. Istrgnuta iz konteksta, njegova davnašnja rečenica postala je moj parnaski ožiljak. Ja ga ne skrivam. Očigledno je da ne znam da pišem, da ne znam šta(?) i zašto(?) da pišem. Lažem, ipak, lažem. Pišem jer sam bolestan. Usput, nepopravljivi sam utilitarist, a parodija se, poput magle, još uvek dobro prodaje. U jednoj takvoj priči zaradio sam obećanje ministra (važan resor) o skorom postavljenju na mesto njegovog zamenika. Noćima sam se vozio u crnom mercedesu i preko kragne armanija, pijuckajući viski, pogledom streljao maloletna dupeta razgolićenih gimnazijalki. Istina, bila je to moja prva priča i tada nisam imao biografa. Danas mnoge istine prepuštam njegovom peru a sam, budući bolestan, strahujem od velike kazaljke sata koja će mi, ako uskoro ne promenim smer kretanja, u poovskom zagrljaju sa nešto nižom sestrom, sasvim sigurno odrubiti glavu.
I, naravno, menjam smer. Evo me već na dvanaestom podeoku. Na ovom međašu kazaljke smrti su malokrvne a vidici jasni.
Biograf je sedeo u radnoj sobi i čitao nekakvu knjigu. Kafenom kašičicom neznatno je zahvatao iz tegle sa domaćim pekmezom. Zalogaje je zalivao bakardijem. Ugledavši me kroz dioptriju dna boce, čitao je dijagnozu moje bolesti. Pozvao me je da promenim perspektivu gledanja na stvari, sugerišući mi da su prethodne rečenice suviše prepoznatljive, te da bi mi neki od književnih ambasadora mogli zameriti za naivan pokušaj prebega književno-teorijske granice.
Odazvao sam se. Na nenapisanoj stranici pomenutog romana , ogrnut lažnim imenom, seo sam kraj biografa. Prokrijumčarivši žanr i pištolj umakao sam Ani, gimnazijalki koja je, pokucavši još sinoć na prozor moje sobe, u krevetu, potpuno naga, oduševljeno čitala "Priče u nestajanju". Prethodno me je zamolila da skinem majicu sa njenim likom, napravljenu u sitografici jednog poznanika, zatim me podrugljivo oslovila nadimkom rekavši još da su sinoćne emocije sasvim zgasnule te da su, ako su uopšte postojale, bile samo stvar brzopleto formiranog književnog ukusa.
Ne očajavaj, cedio je kroz zube biograf očigledno pogrešno protumačivši moj postupak i, poturajući mi gotovo ispijenu flašu bakardija, dodao: još je Aristotel u Poetici osporio Ženu a parodiju je stacionirao u predele njenog međunožja. A Gargantua je uzviknuo: "Daj da se pije, pije..."
- Hvala biografe, odgovorio sam, levom rukom sklanjajući bocu koja je drhtala u njegovoj glomaznoj šaci, istovremeno, drugom rukom vadeći u farmerke zapasan pištolj. Kucnuli smo se. Oduševljeni biograf je prislonio ono malo dragocene tečnosti na usne a ja sam u suvo ždrelo salio dum-dum rafal davno pečene klekovače. U sveopštem mrsomuđenju moglo se čuti da pisac, pa makar i nenapisanih stranica, duguje svom perfektu, baš kao i bolesti, naslova dostojno poštovanje.
Pucanj je bio snažan ali ga biograf nije registrovao. Pucnji u prazno imaju upravo takvu sudbinu. U to se uverila policijska patrola koja je uskoro izašla na uviđaj. Raskrinkali su mi identitet i biografiju učinili dostupnom. Zaplenili su moj pištolj na vodu i, po slovu legitimne balističke ekspertize, naložili da se, bez obzira što je plastična, njegova cev probuši, kako se priče, nikada više, ne bi pisale na tako vulgaran način.