Tačno se sećam muke kad sam izašla iz bioskopa posle filma Kids, davne 1996. Nisam imala decu, nisam bila ni tinejdžerka, a ipak me udario u glavu i ošamutio. Moji prijatelji su drogirane, izgubljene, nevoljene, promiskuitetne 12-godišnjake komentarisali sa: Ma, pusti male Amerikance, ovo je namerno preterivanje, umetničarenje radi šoka... malo je ovakve dece! Na nekom potpuno iracionalnom nivou osećala sam da to nema veze ni sa Amerikom, ni sa Srbijom, ni sa umirućim 20. vekom nego sa stavom prema životu. A on mi je bio blizak.

      Za neke od nas svet nikad neće biti udobno i sigurno mesto.

 

Bilo da smo autodestruktivni i da sami sebi nanosimo ožiljke, ili da to činimo drugima, u našoj su tradiciji ožiljci.

Društvo u kome se Bane kretao bilo je prilično zatvoreno i znalo se, uglavnom, od malih nogu. Roditelji su im se poznavali još od pre rata pa se to prenelo i na decu. Imao je, naravno, i drugove iz škole, Treće muške, ali oni, sem nekolicine, nisu pozivani na kućne sedeljke. Te su sedeljke bile dosta česte,  rodjendani, paterice, treći dani raznih praznika, uvek bi se našao neki povod, a povod je, često bio i da nema nikakvog povoda, ali se to sve dešavalo u njihovim stanovima i kućama, a ukućani su, koliko god bili diskretni, uvek bili tu. Zato je Radin stan, pretežno oslobodjen familije,  bio pravo božje davanje i bilo je prirodno da se društvo polako prelije u Aleksandrovu. Nisu oni tu radili ništa mnogo više nego što su inače, možda su neke devojke okusile malo duvanskog dima , kao izlet u zabranjenu zonu ili korak ka izjednačavanju sa muškarcima.

Vrana, copyright © Szabolcs Kokay

Ponovo je to doba godine i telefon mi je samo u prvih nekoliko sati ovog jutra već tri puta zvonio: mi smo našli malu svraku/sovu/napadaju me gačci (u stvari se o vranama radi), šta da radim?

Kada sam oko 1. maja objavila blog da putujem u Istru i Kvarner (Rijeka, Cres, Lošinj, Krk, Motovun, Grožnjan i tako te lepote), manula sam se računara i internet konekcija za neko vreme, čak nisam ni po istarskim kafićima u predahu jurila wirelles, pa sam tako srećom uspela i da sebi ne pokvarim sjajno raspoloženje koje me ophrvalo, onim prozivajuće-prosvetiteljskim

 

Rada nije upoznala Banetovog, dve godine mladjeg brata Miomira sve do 11. novembra. Sećala se tog datuma zato što je to bio dan završetka Svetskog rata, dvadeseta godišnjica, i bio je petak pa se još prethodnog dana pročulo da će ih pustiti sa posla već u podne. Bane je predložio da sa posla dodju kod njega, pojedu nešto posno, jer petkom se u toj kući, zvanično, postilo, a nezvanično su, oni manje revnosni u postu od gospodje-Olge, posle odlazili u kujnu i od gospa-Andje, starije služavke, dobijali moču sa komadićima mesa od jušerašnjeg ili sutrašnjeg pečenja;

U ukrštenicama/križaljkama pod npr dva vodoravno ili devet vertikalno, tri slova su u pitanju, često se može pročitati: Ukras muškog lica. Iskusni ukršteničari, bez razmišljanja, rutinski upisuju: Brk. Kako bre brk, valjda brkovi? Više od tridesetsedam godina na licu gajim i brkove i bradu, po onom fazonu: 'oćeš li kafu ili lozu? Nemo' mi ih razdvajat! Moja stvar, reći ćete ali sam svojevremeno nosio samo ukras muškog mi lica, brkove. Prvo početkom šezdesetih u vreme Bitlsa. Uz brkove su išli i neizbežni dugački zulufi i duga kosa, metalnookviraste okrugle naočarice, prvo frula pantalone a zatim zvoncare...

The scene in the Sava Centar parking lot should have told me everything.

Having been told to meet our bus in this parking lot to begin the 12-hour trip to Halkidiki, we duly showed up at the appointed time and place. Instead of seeing our bus, however, we saw at least 20 such conveyances, surrounded with hundreds of bag-laden holidaymakers.

The process of transformation had already begun.

Antidoping kontrole nikada nije bilo u umetnosti. Da jeste, mnogi stvaraoci umetničkih dela bi bili doživotno diskvalifikovani, a njihova dela izbrisana iz istorije umetnosti. Čitajući autobiografiju Erika Kleptona, odlučio sam da za ovaj Nišville angažujem njegovog super bubnjara iz zlatnog doba grupa Cream i Blind Faith - Džindžera Bejkera, između ostalog i zbog saveta datog tada Eriku Kleptonu da ne bi trebalo toliko da se drogira! Valjda je Džindžer, tada možda i veći zavisnik od Kleptona...

Štrikanje je u moj život ušlo kada sam imala nežnih 17 godina. Naučila me majka jedne drugarice. I čim sam savladala osnove, zarazila sam se preko svake mere. Dešavalo se da moja drugarica uveče ode s društvom u život, a ja ostanem da štrikam s njenom mamom. Nosila sam štrikeraj i u školu, te štrikala na časovima na kojima sam apsolutno umirala od dosade...

Kasnije u životu štrikala sam na mahove. Nailazili su periodi u kojima bih mesecima bila pod klot-frket hipnozom, ali bi između prolazilo i po nekoliko godina u kojima ne bih uzimala igle u ruke.

Poslednje dve godine, pak, ludilo štrikanja me je tako snažno uhvatilo da ne popušta. Štaviše, proširilo se i na ludilo heklanja. I svašta sam nešto stigla napraviti (vidi slike). I svašta nešto tek planiram napraviti.