Много ме воли моја мајка. Али, чак ни она није могла, а да не закључи, помало грубо, да сам ја један "лепак за будале". Стално сам истеривао "неку правду", што у обданишту, што на игралишту. Од маторих гилиптера из дворишта и из школе нема ко ме није давио, тукао и зајебавао. Не моји вршњаци, не деца са којом сам се играо већ старије силеџије којима сам пружао отпор. Као и оне жртве силовања што су носиле "прекратку сукњу", тако и ја понекад мислим да сам био "превише у праву", или сам се бар "правио паметан", "филозофирао" итд. Преиспитивао сам себе тако једно милион пута и увек долазио до истог закључка да ће пре бити да сам стварно лепак за будале, него ово друго. Било да су дошли пар година старији па нас отерали са терена или средовечни људи без икаквог осећаја гриже савести што деци отимају терен, било да нам старији и јачи из чисте обести "грацкирају" кликере или узму нову лопту и кажу "да ће је вратити"- ја нисам могао да ћутим нити да им се склањам с пута. 

Од свих таквих епозода једна је оставила посебан траг. Иако сам и у тој епозоди добио неке батине, увек се слатко исмејем кад је се сетим.

Izveštavanje na radiju i sajtu B92 (TV ne stižem da gledam) tokom pripreme i realizacije generalnog štrajka je kraj žalosnog sunovrata jednog po mnogo čemu zanimljivog i važnog medija i proneveravanje nekad ambicioznog koncepta „istinu na sunce". U jučerašnjem izveštaju na sajtu protestni skup od 4500 hiljade ljudi nazvan je „grupom", baš onako kako su nekad nazivani demonstranti protiv Miloševića u Beogradu i drugim mestima. Na radiju se, u glavnoj informativnoj emisiji, uoči štrajka stidljivo objavi njegovo održavanje a onda to polije sa „naš novinar zna kakav je novi

kako sam uspeo da se dva puta izgubim u najmanjem gradu na svetu

ili jebeno prokleto savršeni dan...

Dakle, ministar je onog mega rektora oladio ali onog drugog označenog čuva u zaostavštini jer je mega komisija rekla-kazala da je taj označeni doktorat urađen u mega zgradi krajnje mega originalan  ... to se pre zvalo sukob interesa ali to je bila pakosna reč onih što ih je vreme prevazišlo ... ipak dao je ministar

Уче нас да заборавимо, да променимо свест, да се не сећамо. Нећу да се не сећам, морам да се сећам. А бол никад неће проћи.

Данашња претрага вести показује да успевају да нас натерју на заборав, има само једно ”Догодило се на данашњи дан”, и то СРНА.

Gradonačelnik Beograda, Siniša Mali, pozvao je Obrenovčane da ne napuštaju svoje domove, u trenutku kada je nabujala reka već probila nasip i hitala da potopi hiljade kuća.

U maniru nedavnih cenzura, ova tragična instrukcija gradonačelnika Malog naknadno je uklonjena sa sajta Grada Beograda. Međutim, i pored pokušaja zataškivanja, njegov apel je ostao dostupan u keš memoriji pretraživača, kao i drugde na internetu. 

Screenshot: Uklonjena vest sa sajta Grada Beograda

Građane beogradske opštine Obrenovac je stravičan talas poplave zatekao upravo tamo gde im je gradonačelnik rekao da ostanu -- u njihovim domovima. Za sada je pronađeno 13 tela ljudi čiji su životi izgubljeni u vodenoj stihiji, a sluti se se da je broj žrtava znatno veći. Preko dve hiljade ljudi još uvek čeka evakuaciju. 

Međutim, mediji nisu preneli da su građani veče pred instrukciju gradonačelnika Malog, pokušali da alarmiraju institucije i sugrađane da je reka probila nasip. Ali, sirene za uzbunu su se oglasile tek kada je sve bilo prekasno...

U neko doba, neposredno posle Prvog svetskog rata, u Jabuku (Apfeldorf) u Banatu, tada čisto nemačko selo, dođe prosvetna inspekcija. Pre „Velikog rata" mali Nemci iz Jabuke išli su u mađarsku školu, jerbo im selo bilo ugarski dominion. Sastavni deo provere bilo je pevanje „Bože pravde" koju su mali Nemci, uz jak akcenat, ipak uspešno otpevali. Jedan od inspektora upita nekog od dečaka da li zna šta je pevao? Ovaj mu kao iz topa odgovori: „Das Razische Isten, áldd meg a Magyart (Racko Bože, spasi Mađare)".

Negde iz daljine čuo se petao. Dva psa su se dolajavala preko brda a iz obližnje šume probijao se tek poneki cvrkut  dok su laka kola za prevoz sena škriputala nizbrdicom kojom su prethodne večeri prošla suprotnim smerom. Četvoro putnika čiji su se obrisi ocrtavali na već svetlom nebu nisu puštala ni glasa a mršavi konj je bio suviše zauzet brigom da ga kola ne sustignu pa nije  ni rzao ni stenjao. Tako se Bane, najtiše što je mogao, oprostio od vojske koja više nije znala u čije bi ime streljala dezertera ali bi to uradila, sasvim sigurno, samo ako bi