Čudan niz naoko nepovezanih dogadjaja doveo je dotle da je Bane, u proleće  `46., dobio novo odelo.

Prvo ga je, jednog sumornog novembarskog jutra, šef pozvao u kancelariju, zaverenički zatvorio vrata koja, inače, nije zatvarao i, sve u pola glasa, saopštio  da napušta mesto Predsednika zadruge.

„Teraju me. Nisam im po volji, hoće da nameste onog Boru šnajdera, on je sad njihov, a onoliko pričao...ma znaš šta je sve pričao, te bašibozuk, te lenštine i nikogovići, e, sad se pere tako što će da zatvori  Zadrugu, kao, svi mi kapitalisti, vlasnici

 gost autor: jelena veljković stark,
moja fb prijateljica

Ko plaća narodne poslanike?
U čijoj su službi narodni poslanici?
Zašto su im dati mandati?
Ko da govori u ime naroda, ako ne narodni poslanik?
Ko može nešto da promeni ako ne narodni poslanik svojim izjašnjavanjem u Narodnoj skupstini?
Rade li narodni poslanici svoj posao?
Rade li ono za sta su plaćeni?
Govore li u naše ime za skupštinskom govornicom, u svoje ili u ime svoje stranke, ili i u ime svog vođe?
Glasaju li narodni poslanici zakone koji su dobri za gradjane?
Da li su izglasali zakon koji nas štiti? Ili zakon koji je na štetu većine?
šta su preduzeli narodni poslanici da opravdaju poverenje i da budu predstavnici gradjana?
Da li su izglasali ‪#‎Zojinzakon‬?
Da li su izglasali ‪#‎Tijaninzakon‬?

Oni koji mrze najbolje se razumeju. Mržnja ih pokreće i koči u isto vreme. Pokreće u „koraku“ koji žele da naprave ka „vekovnom neprijatelju“, a koči da vide kolika im je zaleđina. Čopor je gorivo svakoj mržnji. Čopor je sigurnost, čopor su muda uvećana lupom, nevidljivi štit i tapija na činjenicu da si uvek u pravu. 

(ne)ljudi

Za to vreme, političar QW je owner & CEO stranke D koja ima kakvog-takvog uticaja. Čak i onda kada ne prođu cenzus, stranka D i političar QW imaju dovoljno mesta u javnosti i razna su im vrata otvorena, zbog specifičnosti politike koju zastupaju. Političar QW indirektno i jeftino - zbog dugova u kojima se nalazi - kupi firmu C i obeća da će je staviti na noge.

Trgovačke firme A i B tajkuna XY ubrzo potom počnu da plaćaju dugove prema firmi C. Firma staje na noge. Radnici su zadovoljni. Glasači su zadovoljni. Stranka D je zadovoljna, zbog gazdinog uspeha i uvećanog ugleda, a i firma C ih po malo, onoliko koliko se može, dotira. Imaju naravno i banke nekog uticaja u svemu tome, ali to je već drugi segment priče.

prijatelj moj, bahato jedno i nevaspitano biće, ali umiljat prema užem krugu s kojim je odrastao pa se volimo tako po inerciji on i ja, oduvek je znao da svojim nepristojnim ponašanjem skrene pažnju na sebe - parkira tako na sred autobuskog stajališta da zablokira 3 linije na pola sata i to samo jer ide po paklicu cigareta pa u kafiću pored trafike sretne nekog pa dok se ispričaju... bahat je on i glasan: traži sve i uzima odmah. navikao sam već a i on na mene, kad ga opomenem i posluša me, dovoljno puta smo se tukli kako klinci da se zna ko sme da zavodi red ali vidim ga pre neki dan - čeka u redu, na semaforu - ne prelazi ulicu na crveno iako na kolovozu skoro nikog da nema. kaže mi da je počeo da parkira samo na obeleženim mestima i to ne onim koja su obeležena za invalide pa su stalno slobodna već na regularnim. i poruke za parking šalje. ja u čudu šta mu je? on pak kaže - ušao u politiku pa počeo da vodi računa da se ne pojavi na nekoj naslovnoj strani, kao vodi računa o imidžu, nikako ne bi valjalo da se piše kako se izdrao na nekog ili da je vozio 120 na sat kroz centar grada...

- Je l' imamo net u apartmanu?
- Aha. S kajmakom:)

Naš život je jedna neprekidna linija obaveza koje izvršavamo disciplinovano kao vojnici. Uveče brifing ko, gde i kada ide, vozi, vraća, kuva, nabavlja, uči...odlazak na posao i u školu se ni ne računa. Društveno-politički rad (ko se zaljubio, ko razbio glavu, koga muči kriza srednjih godina, koga treba voditi kod lekara, kome nabaviti lekove, kad se vraća Šešelj), pa povečerje. Ujutro gimnastika (kad bi se zezali:), umivanje, zubići, oblačenje, pakovanje užine i onda marš dok ne podobijamo žuljeve. Kulturni rad spadne na film s torenta i odlazak na dečji rođendan ili slavu. Dobro je kad su gubici minimalni, vojska malo rasturena, ali na broju.

Ipak, ponekad dobijemo odsustvo i odemo u prirodu.

Zove me dok spavam. To mrzim.

Nikada mi neće biti jasno zašto svaki put ustanem i bez razmišljanja odem do njega. Otvaram oči i skačem sa kreveta, gegam se do kuhinje i pozdravljam ga klimanjem glave. Gazda ćuti. Sedam i doručkujem. Jedem brzo. Nisam siguran u čemu je štos. Zašto ćuti a pozvao me je. Maltene se prodrao da ustanem. Ipak - on je glavni. Izvukao me je sa ulice, dao mi da kuntam kod njega i hrani me. To mora da se poštuje. 

Progovorio je posle par minuta, rekao je - idemo. Jebiga, idemo - mislim se. Ne bih izlazio iz sobe ali idemo, jebiga. Spavao bih još dva dana sigurno. Spavao, jeo, pišao i srao. Samo to. Dva dana, minimum. Ali poslovi se moraju odrađivati i tog dela sam svestan. 

Kažu, "gasi se poznata televizija". Kada mi je odstreljen tadašnji urednik, rešio sam - i ostvario to, da napustim zemlju. Potom sam bio glup da se vratim. Sada ... kao da je bilo nekad...

Nekako ispada da teže posledice nisu nastale odlukom organizatora aeromitinga iznad stadiona i srpskih navijača. A trebalo bi da bezbednost nije ugrožena zahvaljujući preventivnom delovanju nadležnih službi.