hrvati mrze srbe

Kada te događaji sustižu... večeras sam na FB napisao sledeće:

„Eh, ne bih da kvarim zabavu, stvarno mi je milo zbog sva tri finala! Stvarno, iskreno, veliko bravo!!!
Ali...
Cela slika nije ni malo slavljenička. Batinaši caruju, ubice šetaju slobodni, opskurni tipovi dolaze na kej da oskrnave svako normalno sećanje na žrtve parnjaka navedenih opskurnih tipova, sramoti se ime mog grada ali se nižu sportski uspesi - TRIJUMF VOLJE, eto to mi pade na pamet... kakav bi film sada snimila Leni Riefenstahl? A?"

 Početkom osamdesetih dok je radio "Dinu", Linč  je nacrtao jedan kaiš stripa od četiri kadra koja su gotovo identična: dan, drvo, kuća, dvorište, ograda, u daljini fabrika iz čijih visokih dimnjaka kulja dim i u dvorištu jedan crni pas vezan lancem koji zateže do pucanja, toliko bijesan i napet da uopšte ne može da spava, da jede, samo može da reži i to jedva. U kući žive vlasnici psa, Bil i Silvija, i strip se bazira na njihovim komičnim dijalozima u oblačićima pri čemu sadržaj crteža ostaje uvijek isti. Tri kadra dana, u kojem Bil i Silvija (eventualno) nešto progovore, smjenjuje poslednji, četvrti identičan kadar noći u kojoj svijetle polumjesec i upaljeno svijetlo u kući što se probija kroz prozor u dvorište u kome je pas konstantno napet, zategnut i bijesan i tako... sve ispočetka. Linč je strip nazvao "Najbjesniji pas na svijetu" ["The Angriest Dog in the World"] i objavljivao ga je jednom sedmično u "LA Reader"-u tako što bi svakog ponedeljka telefonirao redakciju i diktirao im novi dijalog koji bi oni potom upisivali u oblačiće i tako punih devet godina (od 1983-1992).

Sjajna vest danas, otvoren je portal SuperGrađanin na ovoj adresi!

Ideja koja stoji iza portala je jednostavna i samorazumljiva, prijaviti nasilje ne ćutati o njemu. Nema nikakvog spora oko ideje i mehanizma sve je jasno.

 

Ono što na prvi pogled upada u oči je da je sajt gotovo identičan zloglasnom #ocistimosrbiju, sa identičnim mehanizmom, identičnim alatom i procedurom za prijavu, što bi rekli iz ministarstva u identičnom CMS rađen. Onom naprednom, da.

Ne ulazeći u rasprave o (bes)korisnosti Fejsbuka, o njegovim upotrebama i zloupotrebama, ova tehnološka novotarija je pokazala da je u stanju da u mnogome utiče na menjanje društvene svesti u pravcu ispravljanja, ili barem ukazivanja na neke devijantne pojave u našem okruženju.
Da nije bilo Fejsbuka, možda bi i samoubistvo dečaka Alekse

Da je vojvoda Vule Ilić Kolarac rekao Da! onda, 1804, kad ga je grupa vojvoda predlagala  za protivkandidata Djordju Petroviću iz Topole, za Vožda, istorija bi uzela drugi tok, možda. Ali, nije.

Rekao je: “ Braćo, ja sam čovek domaćin, vičan oranju i žetvi, moja je ruka i moja pamet navikla na plug i srp. Nama treba onaj koji je navikao na kuburu i jatagan, uzmite Djordjija, on je bio i vojnik i hajduk, naučen i da se bije i da se krije”. Istorija je onda krenula poznatim tokom a Vuletov brat i Pomoćni vojvoda, Gruja, nikad nije postao pravi vojvoda i njegov doprinos istoriji je u tome što je postao rodonačelnik porodice Grujića koja je dala Srbiji čak i jednog  petostrukog predsednika vlade. Jedna od grančica tog porodičnog stabla bila je i Katarina, ćerka Marka, poznatijeg kao Mutavdžija, uglednog  smederevskog gazde i boema, ženjenog više puta, čemu se ne treba ni čuditi s obzirom na naviku da u 3 ujutro dovede iz kafane celo društvo i zapovedi ženi da razvlači kore i pravi gibanicu.

Ovih dana svet kao da je poludeo. Temeljito se radikalizovala situacija na Kosovu i tu niko pametan ne može da predvidi nastavak. Američko uterivanje demokratije u Libiji je pored brojnih anonimnih žrtava odnelo i život čuvenog višedecenijskog priijatelja nesvrstane Jugoslavije a kasnije, po inerciji i jednog dela Srba koji se Gadafi-frendli osećaju.

 Internetom već kruži šala da ova godina nije dobra za muškarce u suknji za koju je prozvan Dulić koji nije ni autor. Ode Luis, pa Gadafi, ... Boki 13 da se pripazi.

 

 

Nije mnogo mirnije bili ni u Beogradu. Brojne sirene policijskih i sanitetskih vozila su građane sve dublje uguravale u osećaj zebnje "nešto opasno se desilo". I jeste. Besprizorna oružana pljačka u po bela dana u kojoj su banditske svinje pucale u policiju i civile je nešto šta smo do sada viđali samo u filmovima.

 

    Opšte je poznata činjenica da svetom, iz senke, ne vladaju masoni, rozenkrojceri i narko bosovi nego bibliotekari. Kako niste znali? Pa da, loš nam je PR. Ni direktor moje škole ne zna da sam ja najbitnija osoba u školi, a to nam na svakom seminaru kažu. I ja im verujem! Zato ću da vam, u sitna crevca, prepričam kako je izgledala Smotra stvaralaštva školskih bibliotekara u organizaciji Društva školskih bibliotekara Srbije.

(ko izdrži do kraja bloga, vodim ga na Sajam knjiga i kupujem ušećerenu jabuku!)

Jerina Branković (rođena Irina Kantakuzin, u narodnoj tradiciji poznata kao Prokleta Jerina) je bila srpska despotica, poreklom Grkinja iz porodice Kantakuzina, žena despota Đurđa Brankovića (vl. 1427-1456), za koga se udala 26. decembra 1414.

Ne zna se tačno godina njenog rođenja, uzima se približno da je to 1400, moguće je da je rođena i nekoliko godina ranije. Njen otac bio je Dimitrije I Kantakuzin, koji je imao titulu sevastokratora od decembra 1357. i despota Moreje 1383. Rođen je bio oko 1343. a umro između 1384. i 1420. Dimitrije je bio unuk

 

Bilo je podne, i bio je četvrtak, i bilo je sivo ali je kiša prestala još pre nego što je svanulo pa su na pločniku, skoro sasvim suvom, bile samo retke barice. Predrag je šljapnuo u jednu od njih i nekoliko kapi prljave vode poprskalo je manžetnu njegovih pantalona od engleskog štofa. Besno je zatresao nogu da otrese kapljice ali je izgubio ravnotežu pa je šljisnuo i u drugu baricu; sad su obe manžetne bile uprskane.  Bilo je očigledno da razbijanje treme rakijom nije bilo uspešno. 

Olga nije imala tremu pa je lako izbegla barice i strpljivo je sačekala da Predrag još nekoliko puta tresne nogama pa da joj otvori vrata na kojima je bila kartonska tabla na kojoj je, debelim, crvenim slovima pisalo:  Народно Ослободилачки Одбор I Реона.