Београд. Данас обележавамо 22. април - Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату. 

У Републици Србији још увек не постоји национална институција посвећена култури сећања, меморијализацији, едукацији и истраживању Другог светског рата. Одавно постоји идеја да се Старо сајмиште, место на којем је за време Другог светског рата био злогласни немачки логор, сачува и претвори у Меморијални центар који би преузео централну улогу у комеморацији, едукацији и истраживању. Време је да то учинимо! Толико дугујемо стотинама хиљада који су страдали као жртве злочина немачких нациста, усташа, других окупатора и њихових саучесника и помоћника. 

На жалост, уместо тога, Сајмиште је данас угрожено место страдања, запуштено, претворено у сметлиште, а неки објекти се користе у сасвим неприкладне комерцијалне сврхе. 

Претворимо ово место страдања и заборава у место учења и сећања - САДА! 

 

Jelena Kručičanin, profesorka srpskog: "Na fotografijama je Spasićev paviljon. Ovo je zgrada koja je podignuta u prvoj fazi izgradnje Beogradskog sajmišta 1937. godine kao zadužbina bogatog beogradskog veletrgovca Nikole Spasića (gornja fotografija preuzeta je sa sajta zadužbine http://www.zaduzbinanspasica.rs/galerija2-lat.html). Tada niko nije sanjao da će ovo mesto, samo nekoliko godina kasnije, postati - neko sasvim drugo mesto - najveći koncentracioni logor u jugoistočnoj Evropi. Ova zgrada je u Jevrejskom logoru (Judenlager Semlin), a kasnije i u Prihvatnom logoru (Semlin Anhaltelager) služila kao bolnica, koju su vodili lekari zatočenici... U ovoj zgradi dobrovoljno je radila kao medicinska sestra Hilda Dajč, studentkinja arhitekture iz Beograda... Poslednjih decenija Spasićev paviljon udomljavao je čuveni noćni klub "Posejdon"... Tamo se nalazi teretana... I restoran... A od skoro i "Savsko obdanište" - "MESTO U KOJEM ĆE SE VAŠE DETE OSEĆATI SIGURNO I VOLJENO" (fotografija ispod)."

 

 

Rano proleće.Velike kiše su padale ovih dana a evo i danas sipi. Kanali pored  puta u Bavaništu puni vode. Sedim sam u svojoj sobi blizu ulice i odjednom čujem užasnu škripu kočnica.

... dolazi vreme ušuškavanja u kutiju zaborava i prekid glumatanja u ovdašnjem naprednom vodvilju ... a pošto je izbegnuto, kao i uvek, da se odrecituje i odpevuši libreto za finalni čin ... da se vrate pare što građani dadoše za karte ...

 

 

1) kako izgleda vaš internet kada sretnete direktora BIA-e?

izgleda fucked up.

 

2) koj ti qur druže, ne smaraj mi net-vezu, dao sam ti vizitku da mi se javiš, da te vodim ja a ne amateri po Jerusalimu. nemaš ništa da saznaš - dobar sam s CIA, dobar s Mosadom, есам вам добар, mnogo sam dobar, k'o Pavle Eskobar, 

 

О Митровдану 2018. године у слободној Србији.

Један век = 100 година = 100 генерација = 4 покољења у једној породици.

 

 

Ako pričamo o bombardovanju, ono je počelo otprilike 7 dana pre smrti moje majke. U proleće.

Pao je opet taj potporni zid u Grdeličkoj klisuri a čitam da je Ministarstvo građevina predložilo Sudu časti inžinjerske komore da 16 inžinjera koji su učesnici u izradi projekta bude lišeno licence. Danas se oglasila dva od onih optuženih inžinjera i kažu da nisu potpisali izmene projekta i da ih oko toga niko nije pitao. Možda su krivi ali to je samo predpostavka jer se bez istrage i stava veštaka to ne može tvrditi. Bitno je ovde da po proceduri projekat se ne može menjati bez saglasnosti investitora, one firme što se zove „Putevi Srbije“ ili tako nekako i onog direktora koji tom firmom upravlja i koji ima problem sa nazivom neke letilice. On se naravno ne nalazi na nekom spisku za kaznu kao ni odgovorna kočoperna ministarka iz resora građevine a jesu investitori uz svu odgovornost koju im njihov položaj nalaže i traži.