2016-08-30 12:51:14

Fanfiction

bocvena RSS / 30.08.2016. u 13:51
 Fanfiction-For-Dummies.jpg
Fenfikšn je ozbiljan internetski fenomen. Svaki film, serija, crtani, anime, manga, igrica ili knjiga ima milione anonimnih dopisivača na netu. Od kratkih priča do Super Smeš Bradersa sa preko 4 miliona karaktera ili oko 9000 stranica! Devet Ana Karenjina o Super Mariju i Gokuu!
Dakle, anonimni autori pod nikom, raspon godina od 12 do 30, pišu fikciju inspirisani svojim omiljenim likovima iz popularne kulture. To je paralelni svet. Sa svojim žargonom, kategorijama, žanrovima, pravilima. Grupisani su na dva najveća sajta - FanFiction.net (FFN) i Archive of Our Own (AO3), a popularni su i LiveJournal i Wattpad (uporedna analiza ovde).
 

Jutro se prolomilo kroz polomljen prozor,

Sunce je promolilo obraz

Hladno je, u meni se prelomila nada

Prelomila se kao Najlepše želje, na više najlepših željica

 

 

 

 

Зими, тисућ шест сто... (сад свеједно које),
Менчетић, поклисар, беше у Версаљу,
Да учини смерно подворење своје
Лују Четрнајстом, милостивом краљу.

У част посланика републике старе,
И светлога госта, држали су били
Тад у Трианону бриљантну соаре,
С трупом Молијера, музиком од Лили.

Сву ноћ напудране маркизице мале
На врх ципелица сатинских и финих
Играху менует; и мирис дуж сале
Вејаше кô ветар од лепеза њиних.

Док је гост, међутим, прешао у збору
С једним кардиналом, пун речите силе,
Цело стање цркве на Јадранском мору:
Све мислећ на једну ципелу од свиле

 (Дубровачки поклисар - Јован Дучић)

 
2016-08-25 05:16:50

Bugojanska cesta

docsumann RSS / 25.08.2016. u 06:16

   tetrijeb-CC-dpalmer_md.jpg                                                   

gost autor: dr zurin otac

Kada neko jednom te istom cestom prolazi punih pedeset i više godina,
onda, s vremenom, primjećuje samo to koliko se sama cesta izmijenila - i to nabolje! A on sam, nažalost, ne samo suprotno od toga, već se našao i na kraju svega: svenuo, pogurio se, a volja i mašta posustale i skoro netragom nestale...

 
2016-08-23 14:26:46

Kapije vremena

amika RSS / 23.08.2016. u 15:26

                        КАПИЈЕ ВРЕМЕНА

            Претурајући по старим текстовима нашао сам запис који је отворио капије времена. Оних која су прохујала много пре мене. А и она која су била на дохват сећања и личног искуства нестајала су као тренутни одблесци неког другог, безмало туђег живота.

            Ево тог записа:

            „Имао је 20 година и одједном схватио да су сви ови људи око њега – и старица на углу, и продавачица у бакалници, и комшија кога је срео – отац његовог друга, и непознати који се осмехивао са посмртне листе на дрвету – сви су они, једном, имали 20 година. Осетио је да тај тренутак мора сачувати у себи, да не сме дозволити да једноставно и равнодушно прође; да је неопходно, апсолутно потребно да заустави време.

            Стао је и загледао се у познату улицу, да би увек могао да је репродукује у себи: људе, ограде, два аутомобила, бљесак сунца на окнима, треперење пролећа на младим листовима у ограђеним баштама. Зграде су биле сиво-крупнозрансте и обнажене, са тамним ранама опалог малтера и тамним грбавим крововима, све много старије од њега. Постојале су пре свих његових времена, и пре времена људи које види; уместо неких других кућа и уџерица, као део града, старијег од свих споменика и спомена о њему.

            А људи, њихова сећања и спомен на њих? Где су, шта је остало од одјека њихових гласова, повика, плача, смеха? Нешто мало у записима урезаним у камен и преписаним на ретке пергаменте, највише у хуку ледене кошаве и шапатима млаких ноћи зрелог лета.

            Осећао је немир у грудима, жељу да се увери у делић историје у овој улици. Знао је да се иза уличне зграде пред њим налазе рушевине куће страдале у бомбардовању 1944. године. Зашао је иза и изненадио се: видео је велико двориште, рашчићено и изравнато, само се по црвеним мрљама раздробљене цигле наслућивало да су ту некад били зидови иза којих се живело. Велика празнина и мук, провалија историје у коју су потонули сви ти безбројни гласови који вековима хује Београдом.“

 

          A kako bi bilo da počneš da mi gradiš pijedestal, ono baza, stub, stajalište, busa 36? Kada ga skucaš parkiraj ispod koša da mogu da zakucam. Reci mi da sam ekstraordinarna, kao Ekstra Nena koja ordinira i obećavam da ću ekstrahovati iz tebe sve, ostaće ti dinar. Ponudi mi sve svoje savete, krunski, prosvetni i fiskalni i napraviću od njih salvete kraj čaša, čuješ li me Saša!? Svo tvoje iskustvo isuči i onda mi se smuči. Ne volim kad te vidim da plačeš u kuhinji ali mi je OK ako plačeš na placu, Alexanderplatzu. Da li ja, ti, bilo ko za to prima platu? Sviđaš mi se dok te prezirem, diljem Zire, tamo sretnem i Anu a ona mi kaže nešto kao: Biće težak meč! Teška si ti mečka u tom Leksusu i vodila bih te po vašarima, lupala po pleksusu, kada bi bio vaška. Ti vaška. Ja Saška. Ti si karan. Ko je od nas dvoje stvaran? Ti si stvoren i to je tvoj limit. Ograničen bičem. Ne, ja ne vičem. ZAKLOPI! Zajedno za Zaklopaču! Orlovaču! Ti nećeš biti nad mojim odrom, kao došao bi potopljenim brodom? Ne verujem ti ni kad u podne kažeš da je napolju dan, odem do prozora da proverim. Provirim da se smirim i onda pirim. To ne znači da palim iako bih zapalila. Blago vetru on stalno duva. Dunav se prosipa pod mostom i odlazi ni u Rumuniju ni u Bugarsku, donosi debla iz Austro-Ugarske. Nije iz Austro-Ugarsku.

 
2016-08-17 09:45:19

istorijsko NE polovnim udžbenicima

uros_vozdovac RSS / 17.08.2016. u 10:45

Doduše ima rešenje - zahteva malo truda, ali praksa nije nepoznata akademskoj zajednici... Da praksu ozvaničimo, uvedemo u legalne tokove, kako i dolikuje uređenom društvu.

Profesor/nastavnik/učitelj, na svom prvom času potpiše udžbenik, učeniku, i ne da mu ocenu ukoliko na kraju godine na uvid ne donese originalno potpisan udžbenik. Time se izbegava svako snalaženje, podržava se suština sistema (obrazovanje je roba - mora da se plati) izdavači sretno trjaju ruke, a sistem isporučuje papir (suštinu) samo onome ko plati.

Ne sumnjam da bi prosvetna zajednica

 
2016-08-13 15:24:50

Pričam ti priču

jinks RSS / 13.08.2016. u 16:24

Veština pričanja priče („storytelling") duboko je ukorenjena u naše nasleđe. Jer, ljudi pričaju priče jedni drugima od kad znaju za sebe. Ustvari, neki bi rekli da upravo priče i predstavljaju ono ključno po čemu se čovek razlikuje od drugih vrsta. Bez priča, po svoj bi prilici svi zajedno još uvek veselo skakalii po džungli, brali bobice, i noću cvokotali od hladnoće i cvikali od lavova. Jer, ljudi su odvajkada baš preko priča i prenosili znanja i iskustva, mnogo pre nego što su izmišljeni pismo i knjiga.

 
2016-08-11 09:11:28

ZVONO NA OTMIČAREVIM VRATIMA

horheakimov RSS / 11.08.2016. u 10:11

          Ustala je premorena kao i svaki drugi put od kada je ovde. U oborenom ogledalu videla je samo svoja otekla stopala. Jedna siva tigrasta mačka je otrčala pod krevet kada je ona nogama dotakla smrdljivi tepih. Koraknula je, sa velikom mukom, tri koraka do plehane sudopere. Nalaktila se i otvorila oči. Da bi pustila vodu morala je kleštima da odvrne ventil na slavini. Ručica je bila slomljena, zatrpana sudovima i praznim konzervama hrane za mačke. Kako je uronila lice u vodu skupljenu u otvorene dlanove, setila se svog prvog ronjenja u Mrtvom moru, bila je još školarac. Voda koja joj se slila niz lice i zadržala na vrhu ispucale usne bila je slana. Setila se kako ne može da se seti kada je zaspala, osim da se znojila i znojila i znojila. Klešta je spustila u malu šerpicu iz koje je poslednji put jela nešto ljudski skuvano, pre tri nedelje. Podigla je pogled i videla karton sa svežim jajima. Znači vratio se. Znači verovatno je vikend. Brže bolje je potražila tiganj u kome će ispržiti sva jaja. Bez masti. Okrenula se prema šporetu i podigla plamen. Sve je bilo gotovo za manje od tri minuta. Čučnula je ispod sudopere da uzme konzervu hrane za mačke. Jedna riđa mačka izletela je pred nju kako je otvorila vratanca. Sasula je sos iz konzerve, na kojoj je mačija glava držala riblju glavu u ustima, u jaja i promešala. Pola je sipala u onu šerpicu iz koje je klešta spustila na šporet i uzela sa poda jednu plastičnu kašiku. Okrenula se ka krevetu a 38 od rodopsina svetlucavih očiju gledalo je u nju radoznalo. Prirodnog svetla zbog nedostatka prozora nije bilo ni malo, iako je bilo blizu podneva. Ona to nije mogla znati. Samo jedna neonka treptala je iznad vrata sobice koja su bila odškrinuta.

 
2016-08-09 07:52:00

Virtuelno pravo na grešku

amika RSS / 09.08.2016. u 08:52

ВИРТУЕЛНО ПРАВО НА ГРЕШКУ

Како одвојити децу од компјутерских игрица? Велика дилема која мучи психологе, родитеље, педагоге... Говоре и пишу о томе, забринуто климају главама и врате се да читају новине и гледају телевизију у којима су слични садржаји, само разрађенији и гламурознији, и забрањени за младе. Разлика је у томе што су игрице директније и што активирају дете које «осваја» многобројне  нивое, док родитељи уздишу над «судбинама» главних јунака у 36. наставку популарне серије.

Dete+Kompjuter+by+nico.cavallotto+Flickr++363251058_6004887579.jpg

 Dete+Kompjuter+2+by+nico.cavallotto+Flickr+363251198_9537fe7c6d.jpg

 

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana