U nas je ove godine izašla knjiga St. Vladimira Jovanovića Izvrsnost u akciji / Pripovest o Mišimi  izdavač IBN studio – o životu, delu i smrti jednog od najvećih pisaca Japana, J. Mišimi. 

 La muerte no es un adios. 

 

 

 

 

 

 

 

 
2019-07-11 15:03:10

11 DANA (7/11)

horheakimov RSS / 11.07.2019. u 16:03
dan sedmi
 
Spavanje mi se ustalilo na 4 do 5 sati. Svake večeri ostajem da radim na svojim novinskim istraživanjima duboko u noć a bez problema, i bez alarma se budim čim svane zora. Odmorna sam i da nisam sama sebi odredila ovaj eksperimentalni pritvor, otrčala bih, ne znam, negde. Propušteni pozivi su se nagomilali, poruke takođe. Odgovorila sam samo majci. Neko mi je dolazio na vrata, nisam otvorila. Do sada sam izgubila 4kg. Osećam kako mi se želudac smanjio. Stomak je prestao da mi krči. Bol od juče i dalje osećam, ali danas ga podnosim mnogo lakše. Popila sam skoro svu vodu.
 
 
 
 

Imao sam pitomu lisicu, ali ju je pijani komšija prosto ubio

komšija, od preko puta, govorio je svojoj majci da će otpratiti na Orlovaču

a onda je njegova vilica prva osvanula na banderi

pisalo je, između ostalog, ožalošćena majka Ružica

 
2019-06-29 05:46:40

Дуго топло лето...

tasadebeli RSS / 29.06.2019. u 06:46

 

dalian1.jpg?v=at&w=485&h=273&api=7db9fe61-7414-47b5-9871-e17d87b8b6a0 

 

 
2019-06-21 21:00:56

SPUŠTEN

horheakimov RSS / 21.06.2019. u 22:00

gošća autorka: Ava Gotal 
 
 
Prolazak kroz ljude još uvijek mi pričinjava radost, čak i nakon stotinu godina spuštanja među njih. Poseban je to osjećaj; prolaziti kroz ljudsko tijelo upravo u najprometnijim ulicama dok su zaokupljeni žurnim koračanjem u raznim pravcima za koje se sjećam da su im od iznimne važnosti dok im ni na kraj pameti nije da nikakva važnost ne postoji i da što brže žure iz dana u dan, iz časa u čas, to su bliže onome mjestu od kojeg ih jeza podilazi - što me svaki put natjera u smijeh. Obično odaberem jedno lice koje napadno odaje unutarnje stanje jedinke, drugim riječima-osjećaje; ogorčenost, bijes, frustraciju ili, često, prazninu.
 
  
 
2019-06-10 21:39:23

11 DANA (6/11)

horheakimov RSS / 10.06.2019. u 22:39

dan šesti
 
Spavala sam, ponovo, samo 4 sata. Buđenje mi je sve lakše kako dani posta prolaze. Međutim u toku dana, iz čistog mira i bez naglog pokreta osetila sam bol u leđima. Ustala sam i uradila vežbe istezanja i bol se postepeno pomerio uz kičmu i pronašao svoje mesto ispod leve lopatice, duboko u mišićima, gotovo do same kosti. Intenzitet se povećavao gradualno do momenta kada nisam mogla duboko da udahnem. Delovalo je kao da ću se boriti za vazduh. Ovakva vrsta posta se ne uči na medicinskom fakultetu. Počela sam da pretražujem po internetu šta se dešava sa mnom. Neki od izvora su davali duhovna objašnjenja koja su išla do toga da je u pitanju zarastanje rane od izdaje, noža u leđa. Fiziološko objašnjenje ticalo se toga da tokom posta, pošto već ne troše energiju na varenje, ćelije počinju intenzivnije da zaceljuju stare povrede. Pročitavši to, setila sam se kako sam pre tri godine, imala lakšu saobraćajnu nesreću, u kojoj sam upravo to rame iščašila. Izgleda da nikada nije zaraslo do kraja.
Smršala sam 0.5 kg. Ostalo mi je pola litre vode.
 
 
 
 
2019-06-10 17:50:38

Na današnji dan…

amika RSS / 10.06.2019. u 18:50

БЕОГРАД - ДАН СЕДАМДЕСЕТ ПЕТИ

Мика - Јун 6, 1999 15:43 (195.250.*)

 

Безумље се, изгледа, приводи крају. Ракете још експлодирају по Косову и понегде по Јужној Србији. Београд, Ниш и друге градове надлећу мала јата беспилотних летилица (ноћас их је било 4-5 над Сењаком и још понека ту и тамо). Снимају, ваљда, оно што

 
2019-06-04 09:37:20

Fusnota

bocvena RSS / 04.06.2019. u 10:37

Dubravka Ugrešić se u svom romanu „Lisica" bavi pitanjem kako nastaje priča i veze sitan vez od tuđih i svojih pripovedanja, da bi shvatila da „ispisujući kratku fusnotu ovome gradu, ja samo utabavam već nebrojeno puta izgovorene riječi. Nisam, dakakao, važna ja, nego fusnota. Fusnota je oblik preživljavanja."
Ovu misao pozajmljuje od Vladimira Nabokova i proširuje je na svekoliko postojanje: „...sve se u nekom času svodi na to tko će koga pretvoriti u svoju fusnotu, tko će koga pofusnotiti, tko će biti tekst, a tko fusnota. Svi smo hodajući tekstovi, koračamo svijetom s nevidljivim kopijama zalijepljenima za nas, s brojnim revizijama sebe samih, o čijem postojanju, broju i sadržaju nemamo pojma. Nosimo na svojoj koži biografije drugih ljudi o kojima pritom ne znamo ništa. Svi se lijepimo jedni na druge poput prozirnih folija sa skrivenim tekstom, urastamo jedni u druge, sve nas, svakoga ponaosob, naseljavaju tajni stanari, svi mi naseljavamo tuđe kuće. Nabokov je, čini se bio u pravu rekavši da smo svi mi djelići megateksta, fusnote velikom, nepoznatom, nedovršenom remek-djelu."
(„Human life is but a series of footnotes to a vast obscure unfinished masterpiece" - V. Nabokov)

E, pa ja sam žena fusnota.

 

U stvarnom svetu ne postoje nikakvi likovi. Ne postoje ni događaji. To ne znači da je stvaran svet jedna beskrajna praznina. Znači da je jedan neverovatan sistem priča u koji proizvoljno projektujemo likove i događaje, kao kakve komentare Roršarhovih mrlja ili sazvežđa. Grupe zvezda su tamo gore, pa su tamo gore, ali sazvežđe je priča unutar našeg uma, ono ne postoji u stvarnom svetu. Po sličnom ključu razlika između svakog ponaosob i ostatka stvarnog sveta je samo ideja. Ne postoji zapravo razlika. Pripovedanje je suština sličnosti. Paradoksalno, da bi se pričala priča, mora se s namerom zaćutati. Valja se izolovati od svih priča koje se već neprekidno odvijaju unutar lobanja. Većina nas kompulzivno razvija nekakve priče svakog dana, tako reći priča samom sebi. Oni koji se drznu da takve priče pričaju naglas dobijaju naznake ludaka ili luđakinja. Jasno je da ako non-stop pričamo, čak i u sebi, ne možemo čuti šta drugi imaju da kažu. Na istom tragu prestajemo da razumemo i sopstvena kazivanja koja postaju zagušena i preglasana novijim i najnovijim narativima. Tako prestajemo da mislimo o priči i počinjemo da mislimo samo o pričanju. U neku ruku gubimo kontakt sa stvarnim svetom.
 
 
 
2019-05-21 21:50:06

Škola za izuzetne pojedince

horheakimov RSS / 21.05.2019. u 22:50

gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica 

 

 Nameru Svetlane Slapšak da napiše roman o političkoj dimenziji ljubavi, naročito telesne ljubavi, možemo smatrati samo delimično uspešnom. Njena je priča uzbudljiva i privlačna, a detalji i putopisni opisi antičkih spomenika i grčkih pejzaža efektan su i uspeo vodič na književno putovanje. Ono što neizbežno razočarava jeste to što kao samosvesna, izgrađena i nesumnjivo feministička autorka, Svetlana Slapšak daje jedan u konačnici ipak stereotipan prikaz ljubavnog odnosa, koji se neizbežno završava heteronormativnim životom u dvoje, u egzilu, daleko od umirućih socijalizama i njihovih kasnijih posledica.

 

Svetlana Slapšak, Škola za delikatne ljubavnike (Laguna, 2018)

 

 

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana