2017-12-17 19:45:34

FRANCISELA

horheakimov RSS / 17.12.2017. u 20:45

Zidovi su se krunili pod naletom vetra i kiše, opiljci su padali po sedištima autobusa. U podu je bilo nekoliko rupa, ali je na najvećoj nedostajao poklopac. Vlaga koja je mirisala na urin pacova uvlačila se u unutrašnjost osakaćenog vozila. U šaragama je treperila sveća.

 

            …zidovi valjda... zatvaraju se... pogoršana bolest... prevazilazeći tokove svesti…

 

            Ruka je gubila kontrolu nad olovkom koja je skliznula niz list papira. Pacov koji je uspeo da se popne na vrh rupe provirio je unutra. Vetar je oborio neke šipke koje su bile naslonjene na autobus. Metalni zvuk kršenja uplašio je glodara i on je pao nazad u rupu. Ruka se trgla iz sna. Napipavala je gde je olovka.

 
2017-12-08 10:35:23

Trazenje mraka

amika RSS / 08.12.2017. u 11:35

ТРАЖЕЊЕ МРАКА

          Први концерт неког бенда – ВИС-а (вокално-инструменталног састава) како се тада говорило, па још из престонице, у варошици је био догађај године. Карте су плануле, а излепљене плакате загледане сваког дана да се провери да случајно нема неких промена.

          Најзад је дошао и тај дан. ВИС је стигао

 
2017-12-05 22:43:10

SIROMAŠAN, NERVOZAN, SAM (radio edit)

horheakimov RSS / 05.12.2017. u 23:43

- Slušaj, ja uopšte ne mogu da budem zadovoljan kuda ova država ide… Ne znam, mislim, to je manje-više ono što sam napisao u svojoj priči… Vlada, ova vlada koja srlja negde unapred, ne znaju ni oni kuda, ona, ona je namazana, prevarantska, puna je lažova, secikesa i derikoža… Oni su deo sistema, ili bolje reći antisistema, u koji niko normalan ne može da poveruje. Ja lično im ništa ne verujem. Ako kažu da je noć ja moram da izađem na terasu da proverim…

            - A od kada pišeš?

            - Ponovi mi?

            - Od kada pišeš?

 
2017-12-01 11:07:36

Zlato iz Oza

jinks RSS / 01.12.2017. u 12:07

oz1.jpg

Malo je onih koji nikada nisu čuli za „Čarobnjaka iz Oza" ili bar delom nisu odgledali čuvenu holivudsku adaptaciju ove knjige. Setićete se, verovatno, i Kanzasa koji više nije u Kanzasu, uplašenog lava, dobrih i zlih veštica, kao i Mančkina koji veselo skakuću po putu popločanom zlatnim ciglama. Sad, na stranu i kuriozitet po kome „Čarobnjak iz Oza", u stvari, predstavlja i prvi holivudski spektakl snimljen u Tehnikoloru, poznat i po, za američke prilike možda donekle i neprimerenoj rečenici: „Ne postoji mesto na svetu kao što je dom" (mislim, ako se uzme u obzir činjenica da godišnje iz ostatka sveta uvoze na stotine hiljada radnika svih mogućih struka). Ipak, blog je o nečem sasvim drugom.

 

... i nestaju posle ponoći ...

 

Svaki dan prođe samo jednom u godini

to je moj problem

imam premalo dana u previše godina

 

Svaki dan prođe i nekada traje kao godina

problem mi prave

godine koje su pojeli dani

 
 
2017-11-28 19:54:10

[92] Kolumne Tene Štivičić

bojan ljubomir jugovic RSS / 28.11.2017. u 20:54


"Profit je apsolutni Bog 21. stoljeća. I tu Boga nema, da tako kažem. Novcem koji nemamo kupujemo stvari koje ne trebamo, a da bismo živjeli u jeftinom izobilju čitavi kontinenti robuju plaćama od nekoliko centi za beskonačan radni dan. I dok tako izrabljujemo daleke zemlje, njihove izbjeglice zapljuskuju europske obale svojim malenim čamcima i 'prijete da unište naš način života'. Pa ih onda, kad možemo, šaljemo natrag u zemlje u kojima će ih za jaja objesiti njihovi diktatori koje toleriramo jer smo s njima u dilu o dijamantima, fosilnim gorivima i još sto čuda pomoću kojih, naprimjer, rade naši mobiteli. Oni koje mijenjamo svakih nekoliko mjeseci jer nam stvarno, stvarno trebaju novi."

Tena Štivičić

tena2.19268.jpgDobrim poznavaocima pozorišne scene Tenu Štivičić ne treba posebno predstavljati: ona je priznata hrvatska dramska spisateljica koja dugi niz godina živi i radi u Londonu i čiji su dramski tekstovi izvođeni na scenama brojnih renomiranih pozorišta širom regiona i Evrope. Za širu čitalačku publiku njena zaista impresivna biografija, koja uključuje mnogobrojne međunarodne nagrade i priznanja, biće ispisana na kraju ovog teksta u kojem ću se uglavnom baviti "sporednom" Teninom djelatnošću koja se sastoji u, sad već dugogodišnjem, pisanju kolumni za zagrebački ženski časopis "Zaposlena". Par tih tekstova su svojevremeno objavljeni i na Teninom blogu upravo ovdje na Blogu B92 krajem 2006. godine sa vrlo pozitivnim prijemom kod publike a vremenom su objedinjeni i publikovani kao zbirke kolumni "Odbrojavanje" (Profil, 2007.) sa predgovorom urednice časopisa "Zaposlena" Ane Gruden, "Vrag ne spava" (Profil, 2010.) sa pogovorom uglednog književnog kritičara Zdravka Zime i "Pepeljugino maslo" (Hena com, 2016.) za koju poznata književnica Dubravka Ugrešić kaže: "Tena Štivičić ovom knjigom pokazuje da je savladala majstorstvo kolumne."

 
2017-11-28 16:56:11

Metakritika*

bocvena RSS / 28.11.2017. u 17:56
Vrlo retko analiziram prošlost. Previše toga sam potisla i isto toliko pretvorila u anegdote. O najboljim i najgroznijim događajima iz detinjstva i mladosti govorim nekim neprirodno mirnim glasom, kao da pričam o nepostojećoj osobi o kojoj sam čitala. Nanosi vremena toliko su distorzirali sliku, da zvuk sećanja podseća na kompjuterski generisan glas. To je neka izmaštana devojčica i devojka koja je bila mnogo iznad života koji joj se događao. Sebična, ironična, preglasna i ponekad gruba, poput ježa koji se sklupča kada oseti opasnost, a onda raširi ručice kada ga pomaziš po stomaku. Naizmenično sam bežala od drugih i predavala im se, čuvajući krhku celovitost osmehom ili režanjem.

O, kako sam bila nesigurna.
I tako jaka.
 
2017-11-19 20:44:33

KOFER, KOFER, KOFER, KOVČEG, KOFER

horheakimov RSS / 19.11.2017. u 21:44



    Kada sam bunovan ušao sa balkona u hotelsku sobu, u njoj nije bio nikoga. Mama i tata me nikada ranije nisu ostavljali samog. Vrata plakara, u koji smo bili složili sve stvari iz kofera, polako su se zatvarala preda mnom. Uhvatio sam ih i provirio unutra. Plakar je bio prazan. Srce je počelo da mi udara jako i brže bolje sam se spustio na kolena. Savijen do poda, iskrenuo sam glavu i pogledao pod krevet, gde su nam inače stajali prazni koferi. Video sam samo svoj, mali, crno-beli. Ručka je bila izvučena. Ispružio sam ruku pod krevet, napipao kofer i povukao ga u centar sobe. Ustao sam podupirući se o njega. Otvorio sam širom već odškrinuta vrata sobe i istrčao na hodnik sa koferom. Pogledao sam levo, pa desno, pa opet levo niz hodnik, a redovi istovetnih vrata, nestajali su u dubini. Na dnu hodnika video sam kako su vrata lifta progutala tatin pepito i mamin zebrasti kofer.

    - Mama? Tata? – razjapio sam usta i pokušao da se proderem iz sveg glasa, ali ništa se nije čulo.

 

 

Ja sam ekstra fenomen, puštaju me za vikend, kao Omen, da odem, mislim da sam bio na granici kome, šta sada mogu da dam oh no, ikome, Ikom, E! imam svoje centralno postojanje, čuvam se buba i golfa, ne izlazim često u mesto, ne izlazim nikad u grad oh no, izlazim češće iz zgrada i upadnem pravo u zmrak oh no, vasiona je ona, vasiona je ona, tor je prostor, kako se zovem? kao planina? manje je važno, prezivam se Čekić, udaram nevažno snažno, kao Branimir Brstina...

 

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana