Rana jesen mirno je prolazila u sakupljanju nekih stvari za zimnicu, igranju i veselju. Un je zatrudnela još tokom leta i stomak joj se već počeo primećivati. Kju i Frija već su bili napravili kolevku, koritance, ograde od kuvanog pruća, korpe za nošenje i sve druge potrebne i nepotrebne dečije stvari.

Ohen ju je svaki dan obilazila gledajući da li trudnoća dobro napreduje i da li se nosilja dobro oseća. Svi su sa nestrpljenjem očekivali da vide prvog Kjuovog potomka. 

nadahnut Brajovićevim sjajnim blogom riješih da izbacim u virtuelni etar nešto od mojih davnih poetskih uradaka ... pa kud puklo

Vozimo se kroz mali grad od jutra do večeri, Sever se smanjuje (nije više velik kao pre godinu dana), a BMW mog vodiča brz, crn, i – razume se – bez tablica. I ponovo ona mrka brda što su potamnela od uglja ili od starosti ili ko zna kakvog crnila što se tamo zapatilo.

Moj pratilac, vodič ili osoba od poverenja priča mi o ratu i o tome kako su odbranili Sever, on i njegovi prijatelji. Vođa ga je razočarao i prešao na drugu stranu. Ne pitam na koju, to su ionako stvari o kojima ne mogu da pišem – ne želim da slušam. Što se više opirem, pratilac mi više priča. Mrzim taj zakon akcije i reakcije. Mrzim sve zakone fizike. Možda da pokušam da budem napadno zainteresovana za svaku božju tajnu? Možda će ga to odbiti?

Budim se. Podne je. Imam užasnu glavobolju. Boli me alkohol od noćas. Usta su mi potpuno suva. Treba piti vodu. Odlazim do česme u nakaznoj kuhinji. Nema čistih čaša pa pijem sa česme. Voda se meša sa kiselinom u želucu. Boli me. Sve me boli. Iznad česme je ogledalo.

ОСВЕТА

     „Шта је поезија која не спасава / народе ни људе?", запитао се на крају Другог светског рата у једној песми пољски нобеловац Чеслав Милош. Коју годину касније немачки филозоф Теодор Адорно тражио je сличан одговор - како је могуће писати поезију после Аушвица? Тих година, затрпана гомилом лешева, идеја величине и племенитости људског духа и мисли заударала је широм света. А поезија, некада најцењенији залог те идеје, морала је да тражи себи одступницу.

Četvrtak i za one koji bi da odmore od politike - vaše uobičajeno druženje sa Anonimnim_Autorom.

Da skratim priču - Un u akciji! 

Dve nedelje kasnije, u dvorani Majke Magle, sve četiri vile stajale su ispred Haldirovog prestola. Njihova mala misija na Krakhajmu proglašena je opštom katastrofom. Haldir je, naravno, imao doušnike među Torvildovim vikinzima i oni su, naravno, uglavnom tačno opisali šta se tamo dešavalo, uz malo ljudskog preterivanja, razume se. Prosto neverovatno, ali glas o tome je stigao mnogo pre nego što su se vesele vile pojavile, vodeći na dugom konopcu jednog zgodnog mladog preneraženog sveštenika i tri izmučene kaluđerice. Za razliku od severnjačkih morskih sokolova, vilenjaci nisu imali običaj da uzimaju zarobljenike, robove, niti išta slično. Vile su se u svojoj brizi da pošteno ispune zadatak, izgleda malo zanele.

Haldir je sedeo na svom velikom izrezbarenom tronu sa glavom u rukama, a Nim, koji mu je uvek stajao sa leve strane vikao je na skupinu iz sveg glasa. Sledećeg momenta Kju i Frija skliznuše nečujno u prostoriju i stadoše pored Sigruda Napovilnog malo udaljenog od grupe vila, jer je on ipak ovde imao status gosta. Tu su bili još Anunel i Nazz, Linelina deca, crveneći po običaju zbog majčinih postupaka, iako je trebalo da su se tokom vremena navikli na to... Ugledavši vilin-princa, zapenušali Nim osu viku i na njega:

- I ti, uobraženi balavče! Ti si nam je doveo. Misliš da je u redu da svaku divljakušu koja malo bolje izgleda zavileniš! Pogledaj sada šta je uradila... -

Vreme do novog spruda meri brojem poklona koje je sebi učinio. I naklona. Naklon priliči svaki put kada obuzda očekivanja. Pramac je neophodni kontrast osnovnoj boji. Opomena?

 Slobodan Tišma, Bernardijeva  soba, Kulturni centar Novog  Sada, 
 Novi Sad, 2011.

Čovek je skromno biće, sklono preživljavanju.
Slobodan Tišma, Bernardijeva soba

U suton u srcu, čuješ neku nepoznatu muziku
U suton, u suton, tajne su deo nas dok klizimo uz obalu
Okean pun je reči, pun je mačeva
Okean je tih i tužan iza sutona...
Slobodan Tišma - La strada, Okean

Pišta Petrović je autsajder, marginalac, u svakom pogledu suvišan čovek iz čije vizure Slobodan Tišma (1946), ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade, sigurno, zrelo, promišljeno, malkice melanholično, pokadšto nostalgično progovara o sudbini umetnosti u svetu kojim gospodare: licemerje, zavist, politika...

SVETI SAVA

Oko njegove glave lete pčele
I grade mu živi zlatokrug

U riđoj mu bradi
Zasutoj lipovim cvetom
Gromovi s munjama igraju žmurke

O vratu mu verige vise
I trzaju se u gvozdenom snu

Na ramenu mu petao plamti
U ruci štap premudri peva
Pesmu ukrštenih puteva

Levo od njega teče vreme
Desno od njega teče vreme

On korača po suvom
U pratnji svojih vukova

Evo, da ne ispade da sam propustila da okacim u cetvrtak. Posto trenuatno nisam kod kuce, izvinjavam se unapred na svim mogucim tipfelerima, posto nisam u mogucnosti da sad proveravam tekst. Iz istog razloga ilustracija uz ovaj blog sledi vam, verovatno, sutra, kad se dokopam svog kompa. A sad, po obicaju, reci ima Anonimni_Autor.

EDIT:

Konacno sam se docepala svoje masine! Greskice ispravljene. Uzivajte. 

Bilo je bogato leto u Šumi Trolova. Svi stanovnici Mag-Mela navikli su se na dve nove vile. Njihova otvorenost i volja da savladaju sve običaje i veštine vilinskog naroda bila je za svaku pohvalu. Stekle su mnoge prijatelje među Kjuovim sunarodnicima. Ipak kao vile koje su se zaklele na potomstvo krunskom princu, bile su pod stalnim budnim okom grupe starijih vila i vilenjaka okupljenih oko Haldira. Taj nezvanični krunski savet upravo je zasedao u dvorani Majke Magle. Tema razgovora bile su, naravno, Frija i Un.