220px-George_Santayana.jpg 

Музика је свет за себе.

Звук спремно поприма вредности идеалног. Поседује унутрашњу моћ да обузме пажњу и, истовремено,  лако бива преточен у симболе за много тога другог. Његовa империја упоредива је с оним стимуланата и

 
2017-10-13 19:47:25

IZGUBLJEN U KIJEVU*

horheakimov RSS / 13.10.2017. u 20:47

narkoza

            U preostaloj praznini mojih skupljenih zenica može se videti samo crna rupa koja jede moja sećanja. Moje telo, taj iznutra oguljeni egzoskelet, nepostojano je kao zvezda u sazvežđu Letećeg magarca. Svetlo koje je zujalo nada mnom nestalo je usled kratkotrajnog gubitka napona na delu pruge, u blizini trafoa, neposredno pred stanicom u Rakovici. Tada sam provirio iz dubine svojih neorganskih elemenata gonjen tuđim organskim jedinjenjima i jedino što sam video kroz prozor, bila je crna noć. Usamljeno crno drvo pored šina je delovalo kao da ima i crno srce. Video sam sebe, van vagona, sa sekirom u ruci, spreman da udarim, u strahu da udarim. Napon je ponovo udario sklopku. Mahinalno sam zavio oči u kapke. Neon bi me u ovom momentu mogao oslepeti. Iz dubine plodove vode u glavi, rađao se glas koji je pokušavao da me upozori na sebe. Govorio je da je on eho izgubljene memorije. Setio sam se sebe kada sam kretao. Volim da krećem ali ne volim da idem. Plutao sam metar od poda spolja istetoviranog vagona i pola metra unutar plavog sedišta.

 

Posao bi uvek završavao pre svih. Nije imao zašto žuriti kući. Vozio bi se polupraznim autobusom 651 daleko od centra. Na aerodrom bi ulazio kroz mala vrata požarnog stepeništa. Čini se da je to bio jedini ulaz sa kvakom i to je bio razlog što bi ga koristio. Voleo je da oseti dodir na dlanu pa makar to bio hladni metal. Drugi razlog je bila udaljenost od DOLAZAKA, tamo nikada nije išao. Peo bi se stepenicama držeći se za gelender, samohodne je izbegavao. Na ODLASCIMA bi uvek birao one najdalje, interkontinentalne letove. Uvek bi učtivo pitao za mesto između dva upadljivo različita putnika, bakice koja se vraća iz posete unucima i poslovnog čoveka koji ide da pregovara o velikom poslu. Seo bi između njih i potpuno bi se prepustio.

 
2017-10-01 14:12:45

Mali Radojica i mala Radojka

tasadebeli RSS / 01.10.2017. u 15:12

Сећам се добро, када је долазио на влас', Слободан Милошевић је у својим говорима окупљеној маси света тврдио да ће једнога дана Србија бити као Шведска...

 

 

milosevic_Kosovo.jpg 

 

 

 

Poslednji libertino Srbije, iliti Kucamo na vrata zaboravljenih blogera

zoran-ciric.jpg– Niko i ništa od onog što spominjete niti me je uvredilo niti pogodilo. Ipak su to neki drugi, meni strašno daleki svetovi. Previše je u njima egzotike i besmrtnosti za moj ukus… Čuo sam od ovih iz rukovodstva antisrpskog PEN-a da Jelena Bačić povremeno objavljuje pod pseudonimima Vida Ognjenović i Dragan Velikić. To je zanimljiva koncepcija, ali ipak verujem da se tu radi o mondijalističkoj zavisti usmerenoj na kosmopolite starinskog, titovskog tipa… A Legiji nikad neću oprostiti peti oktobar. Jeste da svi znamo da nije on ubio Đinđića već Amerikanci, ali zbog njegove uloge u petooktobarskom armagedonu zaslužio je šaržer u glavu. Uostalom, zna on vrlo dobro šta Magični misli o njemu, čak su govorili da sam ja koautor njegovog prvog romana. Nisam se obazirao na takve budalaštine… Vidite, od Crnjanskog sam, pored drugih trikova, naučio kako da odjebem istoriju kao književnu temu, da je nipošto ne uzimam za ozbiljno, već kao niz tračeva na čijem fonu se odvijaju autentične ljudske drame i komedije… I čitava zbrka i haos kojim se hrani politička korektnost potiče od banalne istine koju ljudi iz nekog razloga ne žele da shvate i prihvate: Stari zavet su pisali umetnici, a Novi zavet su pisali političari. Zato je Stari zavet tako krvoločan, bestijalan, maštovito surov i vala poprilično dosadan. Njega su pisali istinski poznavaoci ljudske duše koji se nisu libili da je opišu upravo zbog težine sticanja svetačke aure. Dok je Novi zavet udžbenik o diplomatiji i trgovini, koji propoveda da je ovaj svet džinovski buvljak. 

 

 
2017-09-27 19:52:10

Beli gajtan albanske mafije

amika RSS / 27.09.2017. u 20:52

БЕЛИ ГАЈТАН АЛБАНСКЕ МАФИЈЕ

ИНТЕРВЈУ: ЈЕНС-МАРТИН ЕРИКСЕН, ДАНСКИ ПИСАЦ

ЖРТВЕ МАФИЈЕ ЗБОГ ЖУТЕ КУЋЕ

Роман „Бели конопац за Филипа Депреа” јесте фикција, али је и сазвучан са реалношћу и стварним личностима у канџама политичко-криминалне номенклатуре Косова

Као најузбудљивији политички трилер

 
2017-09-20 08:50:25

Gvozdeni puk

tasadebeli RSS / 20.09.2017. u 09:50

 
 
2017-09-19 07:58:07

Big, really BIG

nsarski RSS / 19.09.2017. u 08:58

Ovaj post je nastao posle jedne kraće prepiske sa Doscsumann-om, čovekom koji je, na moje divljenje, veliki entuzijasta for all things BIG and amazing. On me je na ovo “nagovorio”, i na tome sam mu grahamski (do beskonačnosti i nazad) zahvalan.

 

220px-GrahamCube.svg.png 

 

Kad sam bio mali i išao u neke osnovne škole, čuo sam da postoje neimenovana “primitivna

 

Težina telegrama od dvadeset i jednog grama raspršila je i poslednju nadu da ću te sresti u gradu. Nebo je bilo crno poput ovce, vunasto i suvo. Jak pritisak nabijao je ljude prema tlu. Zlu ne trebalo da ovo potraje, ali nekako su mnogi sada prave veličine. Grehota je za one koji inače sami sebe unižavaju svakog dana, oni jedva da se vide. Ostali su veličine kokera, kroketa ili krekera. Ker bez dlake po telu (ima je samo po glavi) podigao je pogled. Vidi se da bi u nekom drugom svetu bio kralj životinja. U nekom drugom svetlu svi bi svetleli, svi bi puštali krila i leteli. Svi bi bili zmajevi. Zmajevi noći od očaja. Krajevi grada bili bi gnezda. Na vrhu najvišeg nebodera živeo bi kralj zmajeva kome čak ni onaj ker nije zver (u onom njegovom svetu koji priziva pogledom ili je to samo vapaj za hranom, dan za danom). Kralj zmajeva, zmaj od papira koji ne može da leti. Ne, nisu kosti, Bože me oprosti, to je origami zmaj. Zgužvam ga u pikslu gde su pepeo i prah. I strah. Strah da ako već mogu da pogubim kralja zmajeva kao opuške cigareta, a nikada nijednu nisam stvarno spalio do kraja, kakav je kralj mog sveta?

 
2017-09-15 15:14:57

Click to Download

Predrag Brajovic RSS / 15.09.2017. u 16:14

    Јесен је време берићета. Данас сам са пијаце донео неколико дивних гроздова хамбурга, грожђa које једино страсно волим, и прегршт зрелих парадајза, оних који су расли и зревали под сунцем. „Била је суша", рекла ми је сељанка из Брестовика, „грожђе је препуно шећера, али ситнијег зрна". Није то важно, хтео сам да јој кажем, важно је да је напокон стигло.

 

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana