Pa hajde kad je tako važno, a baš im je, vidim i stalo, strankama mislim, da porazgovaramo otvoreno i o ovim izborima.

Napravio sam malu anketu, hajde da vidimo kako stojimo u ovom našem malom izolovanom delu našeg društva, pa da na kraju uporedimo sa zvaničnim rezultatima, u anketi možemo

1. samo jedan odgovor sa jednog kompjutera, nema varanja

2. Prikaz rezultata će biti kada se dogovorimo

3. Ko otvori anketu, pa se predomisli i ne završi, hmm, nek proba dobiće odgovarajuću poruku.

Pišem blog nakon godinu dana. Javljali su mi se u međuvremenu mnogi blogeri, kolege, bliskog mišljenja i oni koji to nisu, i raspitivali se što me nema.  Evo, vraćam se, pa ćemo se družiti ovde kao i na društvenim mrežama.

E, sad, šta sam hteo da vam kažem? O politici, naravno.

Čekaju nas lokalni izbori na Voždovcu, jednoj od najvećih beogradskih opština. U formalnom smislu to nisu važni izbori, jer u sistemu lokalne samouprave, beogradske gradske opštine imaju jako male nadležnosti. One na ni jedan način, zbog nakaradnog sistema lokalne samouprave, ne utiču bitno na živote građana.

Parlamentarni utorak. Poslanici imaju i drugih briga, a ne samo da sede u skupštinskim klupama i prelistavaju svoje tačskrinove. Rasprava o budžetu za 2014? Eh, važna stvar. Uostalom, ima vremena. Kud su ovolike decenije izgubljene... – čemu žurba oko jedne fiskalne godine! Kako god, poslanici su danas opet na nekim slobodnim aktivnostima. Doduše, neki jesu bili u skupštinskoj sali, ali je ipak više bilo onih koji nisu došli. I, tako, nastade problemčić. Vladajuća koalicija nije mogla da obezbedi kvorum za rad parlamenta. Ali, pojavio se Vuk Jeremić:

Често се каже да је бирократија систем који омогућава да десет људи ради нешто што један човек може сам да обави. То је, наравно, шала и, као и свака шала, претерује. Али кад погледамо исход недавне одлуке владе да утврди колико заправо људи ради у државној служби ствар и није тако смешна. Испоставило се, наиме, да је број запослених који се финансирају из државне касе дупло већи од онога што су сви веровали!

Mi oduvek izgleda imamo problem sa istorijom ili je sami ne razumemo ili mislimo da drugi ne razumeju, pa tako unapred brinemo kako će iduća godina biti sva u znaku revizije istorije s ciljem da će neki “radi svoje amnestije” optužiti Srbiju kao krivca za 1.svetski rat, a Gavrila Principa kao teroristu i izazivača rata. A onda, imamo kao zabrinute političare, istoričare i javne radnike kako se moramo pripremiti za odbranu od još jedne agresije, a oni su upravo ti koji će nas odbraniti.

Nadam se da u Evropi ima dovoljno ozbiljnih istoriča i obrazovanih političara koji znaju kako je došlo do 1.svetskog rata, a verujem da ne postoji nikakva zavera da se Srbija ponovo optuži kao eto imperija koja je izazvala rat. Polazeći od tog ubeđenja, mislim da Srbija uopšte ne treba da obraća pažnju na pojedinačne manje poznate istoričarei i medije i njihove meditacije o tome. Takođe mislim da ne stoji teza da je npr. Nemačkoj baš stalo da se toliko kao država blamira da, “radi umanjenja odgovornosti ondašnje Nemačke”, zvanično udari medijsku i političku hajku na Srbiju kao krivca.

Jednostavno, Srbija nije krivac već žrtva tog rata, Gavrilo Princip nije terorista več pripadnik jedne oslobodilačke organizacije koja se zalagala za oslobođenje okupirane zemlje.

Svakome kome nije jasno o čemu se radi poslao bih tekst koji je napisao akademik Muhamed Filipović - em je čovek naučnik, em Bošnjak, em Sarajlija, em nije Srbin, em je naučno i istorijski pošten i objektivan. Evo tog teksta:

Leto `42. , ma cela `42., bilo je nekako bezlično.  Ni jedan dogadjaj nije ostao u porodičnom sećanju kao ključan.  Svako je imao svoju malu priču, neku podeljenu sa ostalima a neku baš i ne. Ono što je bilo zajedničko svim tim pričama bilo je lagano navikavanje na okupaciju.

Bane je redovno išao na posao a Nedeljom popodne i na Hipodrom ali nije video ni jednu trku; honorarno je radio na kladionici. Mogao je da čuje samo navijanje publike i neverovatno brzo mlevenje spikera; posle završnog kreščenda kojim je izvikivan pobednik začule bi se psovke onih koji su se kladili na pogrešnog konja. Kolko li će tek psovanja da bude posle rata, kad se vidi ko se kladio na pogrešnog konja; najbolje je ne kladiti se uopšte, razmišlao je dok je u džepu stezao nekoliko novčanica dobijenih kao honorar.

 Gost autor: muaddib92

Само да ви речем

Лепо се некада знало како се пише лектира: увод, разрада, лепо место па на крају закључак. Па ево, по реду -

Увод

A pošto su u strahu velike oči, opasnost vreba odasvud, pa i iz crtaća. Ukrajinska Nacionalna komisija za moral tvrdi da je Šrek sadista, Sunđer Bob gej, Teletabisi nenormalni, a japanski crtaći seksistički. Zato ih treba zabraniti, jer je, kako kažu, sve to deo šire zavere, odnosno "ciljani eksperiment velikih razmera na ukrajinskoj deci" kako bi postali "kriminalci i perverznjaci".

Pod tepihom su ostali mafijaški doušnici iz vrha policije. Aflatoksini. Banane iz kabineta predsednika Vlade. Ministri-izdajnici. Ali izgleda da je Vreme nevinosti prišlo kraju.

"Dinkić tvrdi da su saradnici Nikolića vršili pritisak da se potpiše ugovor o prodaji Vršačkih vinograda. Kabinet predsednika:Pritisak bio iz Dinkićevog kabineta" To je citat iz vesti o privatizaciji "Vršačkih vinograda", koja nije od onomad i nije među one 24. 

Šta sad, Uroše-Eliote? Dal po babu il po sttriček Mlađi?

I kako bi drugačije no sa Iznogudom srpske politike - Mlađanom Dinkićem? Opet, iskustvo nas uči da kad Mlađa krlja nema šanse da svi na nogama izađu sa terena.  

ali, odakle znam... možda obrišu i ovaj... djavolja su to posla, što rekla moja pokojna baba, bog joj dao u raju naselje... 

 Sve u svemu (utata!): 

EDIT: u tekst je ubacen i odgovor Sanje Ilic Dusanu Masicu.  

Dušan Mašić: Otvoreno pismo Sanji Ilić, „novinarki“ „Kurira“