Da li ste svi čuli za Kerolinu Sirotanović?

Ne, nije pevačica iz nekog hotela na Ibarskoj, to je keruša koju sam tako nazvala jer niko neće da je usvoji već sedam meseci. Velika, i još raste, oči kao dugmići, a šake kao lopate, koje bi dala jednu po jednu, samo da nikada, nikada, ne mora da ulazi unutra.

Do nas je stigla preko kutije, u koju je bila ostavljena sa još šest svojih braća i sestara, zimus, na ulicu, kako i dolikuje da se ostave psi koji, prema mišljenju njihovih „gospara", nisu zaslužili da žive.

 

Popovi se rastrzaše između brige o Kosovu i brige o Kačavendi te u istom danu oposliše zajedno oboje:

Evo vam Kačavenda, ne dirajte Kosovo.

Kažu o pokojniku sve najbolje... Jes' đavola! To važi samo za obične ljude. Javne persone ne zaslužuju primenu tog pravila na njihova trupla (i duše, ko veruje u te stvari). Zapravo, dužnost preživelih, kada su istorijske ličnosti u pitanju, je da naprave makar pokušaj poštenog bilansa njihovog lika i dela, a u krajnjoj liniji, ako iz pijeteta prema njima živima to do tada nisu uradili, da kažu bobu bob, a popu pop.

 znači biti opasna prostačina i gad nad gadovima, reči su Česlava Miloša. Uveren sam da je Česlav to izrekao jer mu je prekipelo, došlo mu do grla, pun mu je qurac bio pomenutih! Da nije tako, našao bi ovaj veliki čovek i pisac blaže i benignije izraze ali meni se lično sviđa konsekventnost i preciznost izrečenog. I mora se brate jednom reći, popu pop a bobu bob!

Jer ovi su bre prekrdašili! Zaseravaju sve oko sebe. Od većine (oko 99%) ne moreš do riječi doć, zasiplju te svojim 100% umoserotvorinama, ne moreš dihat od stoposto tačnopreciznihjednihnaovomsvetu, verbalnih povodanja, bujica, proliva i povraćki. Zato je Česlav prezimenom Miloš to stavio na papir! Nije mogao drugačije. Kako s njima ući u komunkaciju, dijalog?

Vremena se menjaju. Države racionalizuju. Automatizuju.

U nekim oblastima državne uprave izgleda da se ipak kupuje kvalitetno. Na primer, izgleda da je Srbija jedna od 25 država za koje je utvrđeno da koriste ovaj interesantni softver.

Zadnje vreme došlo kad sam osetio poriv da gledam Ono kod One Oprolećovane. I ne samo da sam gledao, nego sam gledao u društvu, uz meze i piće. Odavno nisam gledao nešto ako smehotresno! Da nije tragično. Počelo je tako što su muškarci gledali a žene bile u drugoj sobi ali smo se tako slatko i neprestano smejali da su nam se očas pridružile.

 

Nisam zakasnio iako je konklava počela juče. Nije se desilo - niti se može desiti, a zašto objasniću kasnije - da papa bude izabran u prvom glasanju. Gotovo sam siguran da neče biti izabran ni drugog dana, u sredu, pa oni koji ne bloguju s posla mogu na miru da sačekaju do uveče. Četvrtak je već moguć a ako ne bi bio izabran ni u petak to bi bilo poprilično iznenađenje (i sigurna potvrda velikog pičvajza!).

Beograd nastanjuju moji sugrađani i ne propuštaju da naglase da su Beograđani i da uz to obavezno bliže odrede gradsku lokaciju sa koje su, pa onda ide Čuburac, Dorćolac, Savamalac, ali uz to dodaju još detaljnije objašnjenje i naglašava se i Šumadinac, Ličanin, Cincarin, Piroćanac, Rus (zna se od kada), ili u poslednje vreme Kitajac i to im dođe kao neki podnaslov. Pored toga posebno naglašavaju da su rođeni u Beogradu ili ako to nisu kažu koje godine su došli ili doneti ovde i pritom koriste odrednice kao: već treća generacija,  pre više decenija, odmah posle rata bilo kog, uvek je težnja da to bude što dalje u istoriji. Reči o poreklu su uvek posebno naglašene i imaju težinu nadilazeći sva druga obeležija što svedoči o tome da cene plemensko uređenje i da iz njega još mnogi nisu nos pomolili.  

Ali svi, oni što su došli sa raznih strana, bilo nedavno, bilo da imaju u gradu već koju generaciju iza sebe, tokom dana se nose i osećaju kao pravi Beograđani. 

U sitne noćne sate ljubav mog života mi je gurnula lakat u usta. Uzvratila sam kolenom u levi bubreg.

- Dragulju moj, da li bi se malo makla ka kanti za đubre?

- Naravno da ne bih, smislu postojanja mog, trule ljuske od krompira su mi već u kosi.

- Ti za koju srce moje kuca, ubiše me tablete za pranje sudova, prosule su mi se pod leđa.

- Znam gospodaru emocija mojih, ali sifon mi udara u krsta.

- Sunce neba mog, ne bi li mi ipak mogli da spavamo u našem krevetu, umesto pod lavaboom?

- Ne, ne bi mogli, mužu i gospodaru moj, tamo već spava pas.

- Zvezdo oka mog, a kako stoji stvar sa njegovom korpom?

- Odlično, jedino zlato moje, tamo hrče mačak.

- Dragocenosti moja, a balkon?

- Mišiću moj plišani, tamo su već kiseli kupus i pingvini.

- Lahoru mirisni, a kauč?

- Lepoto moja oči zaslepljujuća, tamo je druga mačka.

- Onda ništa, ljubičice moja plava, samo ako bi ipak mogla da mi izvadiš svoje koleno iz krajnika...i pazi, curi ti jogurt za vrat...

Opor, siv dan. Ulica pod difuznim svetlom. Bez sata, čovek bi mogao pomisliti da je 7 ujutro, isto tako i da je pola 12, ili da je 4 popodne. I ljudi bejahu nekako u skladu sa tim svetlom koje je isisavalo boje. Krenuo sam u banku, da uplatim neke sitne dažbine. Banka je na uglu. Ka njenim dvokrilnim vratima vodi nekoliko savijenih basamaka. Inače, na tom mestu je trotoar širok. Ima jedna klupa, kanta za otpatke, mali kiosk... Solidan prostor. Nešto skoro kao mali trg. Na klupi su sada sedela tri starca. Ispred njih, očigledno zastavši tu da u beskrajnoj dokolici prozbore koju, još četvorica starijih ljudi. Verovatno su svi, ili većina, penzioneri. Jedan je ruke držao na zadnjici, dvojica u džepovima... Svi ozbiljni, skoro namrgođeni. Nešto su drobili i s vremena na vreme klimali glavama jedan drugom u znak odobravanja. Ali, ta scena je svakidašnja i sama po sebi ne bi bila značajna za ovu priču da nije jedne druge minijature, koja je sa već pomenutim penzionerima činila vizuelni sklop koji je momentalno privlačio pažnju. Na sredokraći između ovih koji su razgovarali i ulaza u banku jedna crna kučka je stajala i dojila štene.