У међувремену, док цео свет бруји о "иманентном трећем светском рату", као да прижељкује крв и патњу,  иако се на терену не дешава ништа конкретно, интересантан текст о дилеми пред којом се налази израелски војни врх:

Хучи Кучи Мену

Ipak borba

Mali je ljudski um! Ono što se nije preživelo i ono što se nije radilo - to se ne zna. A kakve mračne sile vršljaju svetom, to mi pojedinci izvan moćnih organizacija, još manje znamo. Ko za vreme rata nije vršljao Jugoslavijom.

Kada čovek izrasta van sredine gde ima ljudi koji se bave javnim, državnim, društvenim poslovima; kada izrasta van roditeljske kuće i mesta negovanja i pažnje, on ostaje sasvim sirov. On može kao i ja što sam - da prođe kroz školu, da stekne i fakultetsku diplomu i zvanje i opet ostane sirov. Ovo, da kažem, javno, službeno, državno vaspitanje - to je nepotpuno vaspitanje. To je vaspitanje, obrazovanje, neukog sveta, sveta prosečnih shvatanja (ili u interesu vladajuće klase). Ono nije sveobuhvatno, a čak mu i elementarna istina nedostaje. Sa takvim vaspitanjem čovek ostaje naivan. Možda se i rađa da bude naivan. Ne verujem da se može nešto pouzdano reći o ovome. Ovde se, nekako radi o ljudima "s poreklom" i ljudima "bez porekla". Nekako su to ljudi iz običnog naroda (sirotinje) i ljudi iz prosvećene, stabilne (ili buržujske) sredine. To su, igrom slučaja, siromašni radnici i seljaci i imućni, bogati svet. U svakom slučaju - to su oni koji su odrastali uz trezveno domaće vaspitanje i oni koji su odrastali "na ulici". Ja sam bio siroče sa ulice! Imao jesam trezvene strica i majku. Malo sam vremena provodio sa njima. Više su na mene imali uticaja nepravda i oskudica. Siromaštvo i nepravda odvlače mladog čoveka u "levo"!

Izrastanje u jednoj i izrastanje u drugoj sredini, drugim uslovima, daje različite ljude. Tačno je da shvatanje formiraju uslovi pod kojima se živi. Ja sam izrastao na onom otvorenom polju. Bio sam meta za svaki napad i spreman da jurišam na svaku nepravdu. Takvog me je zatekao rat!

pošto su, više-manje, sve priče između nas već ispričane, i ne znam šta bih vam pričao a da ne nerviram i ne smaram ja vas, kao i vi mene, počeću da vam pričam dedine priče, Приче српског официра Покрета отпора odsada, pa kada nekada u budućnosti završim.

Gradovi su poput ljudi. Funkcionišu, manje-više, na isti način, svi imaju sličan sadržaj, ljude, zgrade, puteve, parkove, reke, ali ipak svaki grad je poseban za sebe i potpuno različit od ostalih.

Beograd sam, čini mi se, najviše voleo kada bih se u njega vraćao. Nije bitno odakle, bilo da se radi o povratku s godišnjeg odmora, iz posete rođacima u unutrašnjosti ili iz inostranstva. Uvek sam otvorenih usta posmatrao valovit i nepregledan grad koji blešti u svojoj svetlosti. Posebno pamtim prizor sa svojih povrataka od rođaka, kada sam još bio dečak. Išli bismo Obrenovačkim

heh, hteo bih da se zahvalim drugarima, izraelo- i judeofobima koji su me ishejtovali svih ovih godina, zdesna i sleva - posebno levacima ;) ; od krkara do frihenda, od ripera do tasketa, jer mi je vaš hejt otvorio next level u mojoj voljenoj Izri: 

- dobio sam da budem leading travel educator za Northern American Jewish Communities za Ex-YU;

1.
Čim sam prvi put pomenula da ću na Tajvan, javio mi se Fejsbuk prijatelj Vlada Kolaj, koji tamo ima prijatelja. Predstavio mi ga je kao prebogatog šezdesetogodišnjaka, sa dva braka iza sebe i četvoro dece, te ocem od skoro sto godina, o kome se brine, a saznala sam i da je vlasnik dva sprata u zgradi u centru Taojina, u koji dolecem.

Ime mu je Dzordz Jang, a u prepisci koju smo zapoceli, pokazao se kao vrlo sazet i praktican sagovornik. Pitao me je sta mi treba, rekao da će me docekati na aerodromu, ponudio mi smestaj, pozvao me da sa njegovom porodicom docekam Kinesku

Duša je uvek gladna dobre literature. Uvek postoji glad za dobro sročenim problemom i eventualno ponuđenim rešenjem. Naravno, rešenje ne mora uvek na sceni da se desi. Već dobro predstavljanje problema delom je put ka njegovom rešenju. Zbog toga pozorište opstaje toliko koliko opstaje. Ono to uvek nudi. Naravno, postoji i bulevarsko pozorište koje služi za zabavu i za zaboravljanje problema. Sada pričamo o nečemu duhovnijem i plemenitijem.

Cao, ja se zovem Anita. Student sam trece godine glume (tacan naziv: ECOLE D'ACTEUR ET PRODUCTEUR DE CINEMA) u Lionu gde mi, buduci glumci, radimo po programu Konstantina Stanislavskog. Unapred se izvinjavam sto moj srpski jezik nije bas najbolji obzirom da sam rodjena i porasla u Parizu. Lion sam izabrala zato sto je mnogo pitomiji i manje stresan od ludila sa kojim sam se svakodnevo susretala u mom rodnom gradu.
Eto, toliko o meni =)

U članku Nepromišljeno Nepromišljeni New Scientist nas podseća kako je još je 1925. godine filozof Bertrand Rasel otkrio toplu vodu objašnjavajući kako mi svi imamo tendenciju da mislimo da bi svet morao da se poravna prema našim predrasudama, dok bi hladnokrvan i pošten osvrt na neko suprotstavljeno mišljenje zahtevao neki ne krupan, nego sitan misaoni napor od nas, koji, onda, mi nešto i ne ulažemo, tačnije, u ogromnim i vrlo-većinskim količinama pre i vrlo-radije umiremo nego što se upuštamo i u to sitno razmišljanje na teme oko kojih su nam se sjatile predrasude.

To nam je evolucija podarila, jednim delom, iako od šume raznih obrazaca, principa i dijalektika nije lako povući liniju koja pokazuje gde jedan deo prestaje, a drugi počinje.

Delovi ko delovi, podareni, često se i preklapaju pod mešancem zvanim nature vs nurture, i po sred patnje zvane use it or loose it.

Pa je ovo blog o izuzetnoj plastičnosti ljudskog mozga, koji se prevezuje i pomera, kako ga koristimo, tako da bi nam dao što bolju podršku za ono za šta ga koristimo - koska, mišić, mala siva ćelija - izgleda da nema neke velike razlike u osnovnom modelu „ponašanja" - efikasnost je prva violina među zvezdama vodiljama bildovanja svašta u nama, pa makar nam bila potrebna u podršci gledanja repriza od repriza jeftinih serija davno snimljenih.