Ako pakovanje ne računate u putovanje (a uspeo sam da spakujem stativ u koferče dovoljno malo da može da prođe kao ručni prtljag!), ono praktično počinje sletanjem. Carinom. Nebom nad novim gradom. Svake godine sam u Grčkoj, pa ipak, ovo mi je prvi put u Atini.

...za knjigu koju sam baš danas pročitao, dok sam čekao da mi operu kola. Tj, nije baš toliko tanka, nego sam je danas završio, a da sam isprva rekao da sam je danas završio, značilo bi da sam je to ja napisao – a nisam, al’ mi sve nekako žao što se nisam prvi setio...

„Još malo pa nestalo“ (naslov originala Last Chance to See) bavi se upravo time: vrstama koje su preživele u tako malom broju, da se u ma kom trenutku mogu bespovratno sunovratiti preko ivice sveta.

Postoji li okupacija jedne države vojnom silom, nad drugom državom ili delom njene teritorije, a bez ispaljenog metka i bez žrtava? Naravno da postoji, ali samo u teoriji. Suština vojne misli jednog poznatog i vrlo starog kineskog teoretičara jeste primena «čiste moći», tako da se neprijatelj potčini bez borbe, «da se ne pokreće mehanika», kako je taj pre 25 vekova  pisao i govorio. U praksi takvi slučajevi su retki, ako ih uopšte ima. Tako, recimo, a primer je do bola svima nama poznat, da bi okupirli, a zatim i otcepili Kosovo i Metohiju od Srbije,19 zemlja članica NATO su ne samo pokrenuli, već i primenili  silnu "mehaniku". Do danas je ostala vojna tajna koliko je NATO avijacija imala borbenih letova nad SRJ i koliko je raketa i kasetnih bombi sa osiromašenim uranijom ispalila da bi slomila otpor jedne slabašne evropske državice i njene vojske. Broj civilnih i nedužnih žrtava, kako diljem Srbije, tako i Kosova, također je ostao nepoznat.  Eto tako su to radile države stare demokratije i njihovi liberalni predsednici Toni Bler i Bili Klinton. Naravno, ni njihove verne saveznike ne treba zaboraviti. 

Međutim, kad današnja Rusija i njen predsednik Putin, napadaju i okupiraju, oni to rade primenom "čiste moći", bez  žrtava i bez ispaljenog metka.

Devojčicom se rodiš, ženom postaneš, najčešće onom i onakvom kakvo društvo u kom se rodiš smatra da treba da budeš.

I dečakom se rodiš, a muškarcem postaneš, onakvim kakvo društvo u kom se rodiš smatra da treba da budeš. I samo liči da ne možeš da biraš ni jedno ni drugo.

A u stvari samo jedno stvarno ne možeš da biraš - to da li ćeš se roditi kao devojčica ili kao dečak.
Ali da li ćeš stvarno postati pravo ljudsko biće, žena ili muškarac svejedno , to ipak biraš. I to je izbor s kojim živiš i ti i svi oko tebe, ali je - izbor. Slobodan.

Ako naša percepcija oblikuje naš svet ili naša individualna tumačenja osnovne realnosti koja se odvija u ovoj biosferi stvaraju našu subjektivnu sliku o svetu, moramo da shvatimo da smo kulturno i društveno uslovljeni da stereotipno klasifikujemo ostale grupe Zemljana. Ukoliko prihvatimo da je planeta na kojoj živimo jedan živi organizam i da smo mi istinske ćelije u tom organizmu, bićemo u stanju da se prema svim živim bićima na ovoj planeti odnosimo sa empatijom.

Ne želim da sugerišem da razni grupni načini razmišljanja i sistemi verovanja nisu bez osnova i da su u

Ljudi se ne menjaju

Piše Andrej Černikov

26 februar (Kijev) _ Kada su moja žena i sin nosili cigle na barikade na Majdanu,  uveče nakon krvoprolića u Institutskoj ulici, sa bine je  objavljeno da se negde blizu nalazi neeksplodirana granata i da bi gradjani trebalo da budu oprezni. Nastavili su da nose cigle.

Kada je potom objavljeno da je u Hotelu Ukrajina snajper i da rukovodstvu pokusava  da ga pronadje, takođe nisu otišli već su nastavili da nose cigle. 

U grobnoj tišini nastavili su da rade isto što i desetine hiljada drugih. Svako

If our perception shapes our world, or our own individual interpretations of the base reality unfolding in this biosphere create our subjective image of the world, we must understand that we are conditioned culturally and socially to pigeonhole other groups of Earthlings and brand things, events, processes and individuals in certain ways. And if we accept that the planet we inhabit is a single living organism and we are veritable cells within that organism, we can extend our empathy to every living being on the planet.

I would not suggest that the various group-think mind sets, organizational

U Kosovskoj Mitrovici uhapsilo Olivera Ivanovića za navodne ratne zločine od pre 15 godina. Glavni tužitelj Haškog tribunala Serž Bramerc traži reviziju oslobađajuće  pravosnažne presude generalu Momčilu Perišiću, bivšem načelnika GŠ VJ. Haški tribunal je osudio gotovo kompletan politički i vojni  vrh Republike Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine iz devedesetih. Hrvatsko tužilaštvo je ovih dana podiglo tajnu optužnicu i Interpolovu poternicu protiv generala VRS Manojla Milovanovića. Hrvatskoj ne pada na pamet da povuče optužnicu za genocid protiv Srbije, iako je sa svoje teritorije u "Bljesku" i "Oluji" proterala 300.000 svojih građana Srba. Socijalnie nemire, zbog gladi i bede  u Tuzli, Sarajevu, Zenici, Mostaru ... usmeravaju protiv Dejtonskog sporazuma i Republike Srpske. U Ukrajini policija bije svakog ko govori srpski. Gavrila Principa naknadno proglašavaju teroristom, a Srbiju odgovornom za početak Velikog rata. Nema  tog  filma iz holivudske produkcije u kome se, makar i u sporednoj ulozi,  pojavljuje kakav terorista i negativac, a da on nije ili pripadnik Al Kaide ili Srbin.

[Сваки човек је важан]

мојој куми

Ми се налазимо у свим временима, у свим нацијама, међу свим годиштима и у свим класама. Постоји прећутно разумевање између нас када се сретнемо. Неки кажу да ми представљамо трајну победу настраног човечанства над окрутношћу и хаосом. Хиљаде нас нестају у анонимности, неки од нас су велика имена.

Ми смо „другачији" и ми то знамо. Ми смо биолошки различити и наш нервни систем функционише другачије. Ми живимо аутентичан унутрашњи живот. Ми живимо интензитет. Ми трпимо велики бол, али са малим последицима по наше унутрашње биће. Ми смо способни да уронемо у наше унутрашње богатство и духовност.

Наша посебност је ретка па смо често у немилости јавности и личних мишљења да смо - погрешни. Наша посебност је само још једна од особина као што је и бити висок, леворук или црноок. Она је урођена, трајна и непроменљива.

Изузетно је важно да ми сами прихватимо себе и да нас прихвати окружење. Прихватање нам помаже да се ослободимо осећаја „уврнутости" и изолације. Нама је потребно да нам окружење пружи могућност да живимо оно што волимо, да живимо своју страст.