Imam priliku da ustupim ovo mesto blogeru alselone

 Veliki sportski rivaliteti uzdižu popularnost spota i pišu momente istorije koji će se proučavati i obožavati godinama. Odjednom, svi klinci na ulici igraju tenis kao nekada Borg i Mekenro ili danas Đokovic, Nadal i Federer, glume vozače kao što su Prost i Sena, boksaju kao Ali i Frejzer, bacaju loptu kao Bird i Magic, udaraju loptu kao Vanja Grbić i, recimo, Van de Goor i tako dalje. Rivaliteti i rivali guraju sportiste da razvijaju svoje sposobnost do granica koje su bile

Atentati, kao na Charlie Hebdo, nisu izolovane pojave, već deo šire slike o sudaranju kultura, ali i geopolitičkih interesa u Mediteranu. Borba za prevlast u Mediteranu vodi se hiljadama godina, nova epizoda počinje pred našim očima. Gde je u svemu tome Srbija?

Rasčlanio kako ja hoću, može mi se! Kad je već tako, hajde da krenem od Pol. Kako bih ukratko opisao muški pol? Jednostavno, u vlas isto kao Ilija Čvorović: To su neki čobani budale!

Ko bi se ako ne čobanin budala, Ikara kao eklatantan primer neću ni pomenuti, u ovom slučaju drug Kolumbo, upustio u potragu za Indijom na zapadu, na tri orahove ljuske i još im nadenuo milozvučna imena:  Niña , Pinta i

Gost Autorka: Aph Ko

Prevela: Vera Kurtić

Prava životinja su feministčko pitanje. Eto, izgovorila sam.

Zapravo, objektivizacija i eksploatacija života i životinja i njihovih tela mora biti tema promišljanja feministkinja koje veruju da je feminizam borba protiv patrijarhata koji štiti interese i subjektivitet određenih bića, kao proizvoljno određenih superiorinih, u odnosu na druge.

Sram me bilo. Odlučio sam danas da hulim. Nećete verovati ali, ubeđen sam da su napadači na 'Nedeljnog Čarlija' uspeli u svojoj nameri. Nije im namera bila samo da ubiju. Namera je mnogo šira.

Prvo trebalo bi reći da je potpuni užas to što se neko namerio da ubija novinare. Satiričari, karikaturisti, fotografi ...su novinari i njihov posao je da budu slobodni da bi ljudima preneli ono što vide. Možda se nekome ne sviđa kako oni vide stvari ali oni ne moraju da ih čitaju. Ovo što je urađeno je užas . Ubijati ljude je užas. Ubijati ljude zbog toga što misle je još veći užas. I tu nema rasprave. Sloboda nije sloboda ako nije potpuna. Ili što reče jedan Francuz : Nisam saglasan sa vašim stavovima ali se borim da budete slobodni da ih izrazite, ili tako nekako.

Napadači mogu biti ko, religija je samo maska za idiotizam. Hršćanstvo, Islam, Judeizam, Budizam, Hinduizam...

Sa druge strane napadači su uspeli. I organizatori napada mogu biti prezadovoljni. Ubili ili ne oni su u polarizovanom, evropskom, društvu polarizaciju doveli do rova. Rovovi su iskopani i razmena vatre počinje. Napad na Francusku nije slučajan. Francusko društvo sa arapskim doseljenicima ima problem od Alžira i De Golovog pokušaja da se izvuče iz tog dela sveta. Nije uspeo taj deo sveta je doveo u svoju kuću. A nije regulisao pravila ponašanja, ni dovedenih ni domaćih. To se, tako se računalo, samo sređivalo.

Dana 2. decembra 1956. godine, sa jahte Granma se na Kubu iskrcalo 82 prognanih revolucionara, članova levičarskog Pokreta 26. jul.

Među njima su najbitniji bili Ernesto Če Gevara i Fidel Kastro.

U sledećih nekiliko dana, posle krvavih borbi i sukoba sa vojskom generala Batiste, zvaničnom vojskom tadašnje Republike Kube, revolucionara je ostalo samo 22.

Tih 22 revolucionara je trebalo da nastavi revoluciju sa 2 (dve) preostale puške.

Revolucija se završila njihovom pobedom i preuzimanjem vlasti  - 8. januara 1959.

Pre tačno 20 godina, na današnji dan, 1. januara 1995., kod naftne platforme Draupner na Severnom moru prvi put je precizno posmatrana i naučno ustanovljena pojava tzv. “rogue” talasa. Taj konkretan talas čak poseduje i ime (Draupner talas), a rogue talasi se još nazivaju i Monstrum talasi, Gigantski talasi, itd.  Ova pojava je potom proučavana u različitim sredinama (kod optičkih talasa, na primer) i okolnostima,

Daleko sam od stručnjaka za spoljnu politiku. Uglavnom sam fokusirana na kretanja kursa i kretanje Srbije. Al nekako se horror u Pakistanu potrefio sa mojim gledanjem četvrte sezone serijala Homeland. I tako gledam ja to. I mislim se, hvala ti Bože što sam rodjena u ovoj šugavoj Srbiji. Zamisli da me je sudbina bacila u Kabul, Peševar, Islamabad, Siriju, Irak, Iran. Danteov vodić kroz pakao mi iz tog ugla izgleda kao prospekt egzotičnog rizorta sa sedam zvezdica. 

 Evo šta mi se vrti po glavi:

Pucanje deci u glavu, uopšte tretirati decu kao

teško je u ovakvim situacijama ne biti zlurad, zapravo više onako ispunjen osećajem satisfakcije, kao kada žrtvu serijskog ubice ili masovnog silovatelja konačno zapljusne osećaj da je ovaj zločinac konačno iza rešetaka ili na putu na električnu stolicu. zločinac je, razume se, vlada sjedinjenih američkih država, dok je žrtva običan mali čovek, čovek sa dna društvene lestvice, odbačeni i pregaženi mali čovek, kojega simbolizuje ovih dana žrtva ličnosti - mladog Brata Majka Brauna.

Moj drugar koji je u Beogradu diplomirao svetsku književnost i engleski jezik, otišao je trbuhom za kruhom u Englesku, preciznije u London, još početkom devedesetih godina. Prolazio je sito i rešeto, radio po građevinama, prao sudove i posluživao po pabovima i restoranima ali posle sedam, osam godina, uspeo je da se zaposli u jednoj naizgled skromnoj biblioteci na periferiji Londona. Pisao mi je da je prezadovoljan, posao nije bio težak, dobro se slagao s pretpostavljenima i koleginicama i kolegama.