Patrijarha Pavla prvi put sam video u onoj najčudnijoj a njemu toliko primerenoj situaciji: u trolejbusu broj 11. Utrčavši na početnoj stanici na Kalemegdanu u jedan od sporih, teških, zelenih gorostasa koji su pravili duboke brazde u rastopljenom beogradskom asfaltu, ugledah ga na izdvojenom mestu iza vozača. Patrijarh je, kao i obično, javnim prevozom prelazio put od Patrijaršije koja je bila tu ispod pa do kuće u kojoj je stanovao negde iznad Slavije. Nisam mnogo znao o tananom prvom svešteniku naše Crkve, ni tada ni danas me religija nije privlačila, ali sam ga zasigurno prepoznao. I iznenadio se, itekako. Ko bi očekivao da se čovek tog statusa, kome je omogućeno da ima odgovarajuće pogodnosti, vozi trolejbusom?
Sećam se da mi je za oko zapala velika crna torba, nisam siguran da li je bila od prave ili veštačke kože, ona kakvu su nosili mnogi službenici koje sam mogao videti na svakom uglu. Nije dangubio. Svih tih nekoliko stanica koje smo prešli istim vozilom čitao je neku knjigu. Ja, sa druge strane, nisam mogao da skrenem pogled sa njegovih sitnih leđa i svešteničke kape na pognutoj glavi ispod koje su se videle sede vlasi.
SBB je ukinuo (zabranio) sve muzičke kanala zbog dana žalosti. Kažu da je njihovo pravo da menjaju spisak kanala kako njima padne na pamet, a i dan žalosti je. Postadoše veći katolici od Pape. Pa što onda ne ukinu i humorističke kanale za koje su oni imaju posebne ugovore? Kad već ne možemo da slušamo muziku, onda bar da se smejemo uz Vil i Grejs i Hanu Montanu.
