Februarsko je veče '74. Dok krišom ispod oka bacam pogled na sat čekajući 7 i 15 i početak majstorice u Frankfurtu gde će se Špancima dogoditi Katalinski, cedim poslednje atome strpljenja da ostanem miran dok stari Mađar štekće makazicama oko mojih ušiju. Pogodba je „šiške za utakmicu" i tu dileme nema. Da je uslov bio „nularica"- pristao bih.

I, kaže mi, da proslavimo ovaj dan, kupila sam domaće kolače, znam da joj je kupila Slavica, u sobi su na radnom stolu, donesi ih. Taman što sam skinuo vijetnamku, priđem joj, zaboravio sam da joj je danas rođendan iako me J. na to nekoliko puta podsećala, i sveže ipečen hleb joj je poslala, poljubim je u rumeni pergament obraz i lako povučem za uši: Srećan ti rođendan i velika mi porasla. Nasmeje se. Donesem kolače, stavim džezvu za kafu, iz gornje fijoke izvadim staklenu prastaru pepeljaru i sednem na trosed. U glavi mi pet sati i trideset minuta kad moram da budem kod oftalmologa, kasnije saznajem, vidim, oftalmološkinja. Probudila sam se rano jutros, još je bio mrak, sanjala sam...nisam posle mogla oka da sklopim. San je laža a Bog je istina, zazveči mi u glavi Njegoš. Šta si sanjala?

Vrhunski uspesi srpskih sportista nameću pitanje zašto nije isto tako i u drugim životnim ostvarenjima i ambicijama? Kako to da već decenijama sportskim pobedama maskiramo društvene i ekonomske poraze? I kada ćemo se izboriti za finale normalnosti, prosperiteta i ljudskosti, po ugledu na sutrašnje finale rukometa, vaterpola i tenisa?

Dan uoči atentata, 4. aprila 1968, Martin Luter King održao je čuveni govor u Memfisu, u saveznoj državi Tenesi, u znak podrške štrajku sanitarnih radnika. Štrajkači su nosili transparente sa natpisom: JA SAM ČOVEK!

Onaj ko poriče holokaust, poriče čovečnost

Holokaust je naziv za sistematsko istrebljivanje Židova koje je za vreme drugog svetskog rata provedeno u Evropi na teritoriju pod kontrolom nacističke Nemačke i njenih saveznika.

Holokaust je imao različite forme, ali je najčešća i najzloglasnija bilo masovno hvatanje Židova i njihovo trpanje u vozove koji su ih dovozili do posebnih koncentracijskih logora - tzv. logora smrti - u Nemačkoj, Austriji i Poljskoj. Deo - najčešće žene, deca i starci - je pri dolasku odmah likvidiran, dok je deo privremeno ostavljen u životu kao robovska radna snaga. Metode likvidacije su postupno evoluirale u masovno gušenje u gasnim komorama, a leševi su spaljivani u krematorijima.

 

 

 

 

 

 

 

 

 Ovde je trebala da stoji pesma. Početak joj glasi:

Kroz krošnje platana huči muk

Ostatak pesme zaglušen je kakofonijom na kaldrmi grada koji je zamukao pre devetnaest godina i koji od tada nije progovorio. Grada koji se od tog vremena glasa ljudskim mumlanjem. Blagonaklon i neupućen namernik možda će uzeti grad u odbranu, kazavši da se i ovde mogu čuti reči nalik rečima koje se drugde izgovaraju. Ali namernik ne zna da tamo gde je grad ćutao pred čizmama, voda ne znači voda, nebo ne znači nebo, majka ne znači majka. Niti ja znači ja.

SVETI SAVA

Oko njegove glave lete pčele
I grade mu živi zlatokrug

U riđoj mu bradi
Zasutoj lipovim cvetom
Gromovi s munjama igraju žmurke

O vratu mu verige vise
I trzaju se u gvozdenom snu

Na ramenu mu petao plamti
U ruci štap premudri peva
Pesmu ukrštenih puteva

Levo od njega teče vreme
Desno od njega teče vreme

On korača po suvom
U pratnji svojih vukova

 

 

 

 

E pa batice, srećan ti rodjendan:)))

Zamisli nešto što je za tebe veoma bitno. Na primer, lični cilj koji za tebe stvarno predstavlja izazov. Koji, kada bi ga ispunio, bio bi siguran da je sve moguće u životu. Nešto što te pokreće. Nešto što je stvarno vredno tvog rada i truda. I što ga tačnije predstaviš u svojoj glavi, tačnije će se manifestovati, tako da budi precizan. I kada na kraju znaš tačno šta je to, dodeli mu simbol. Dodeli mu znak koji će da predstavlja ceo tvoj cilj odjednom. Tačnije, njegovo ispunjenje. Oseti ga celim telom kao da se sada dešava. Onda ga nacrtaj na papiru iz velike sveske i postavi ga ispred sebe na nekoj razdaljini. Na tolikoj razdaljini, i na toj visini, tako da bude realan. Ni preblizu, ni predaleko. Ni prevelik, ni premali. Potaman je reč. Potaman. Ono što je najbolje je da ćeš tačno znati mesto na kome treba da bude, bez greške...

U romanu "Karta i teritorija" poznati francuski književnik Mišel Uelbek citira Tokvilova "Sećanja", i to odlomak posvećen Lamartinu:

"Ne znam da li sam ikada, u ovom svetu sebičnih ambicija u kome sam živeo, sreo duh koji je bio više lišen misli o opštem dobru od njegovog. Poznavao sam mnogo ljudi koji su se uzdizali na račun ove zemlje, nanoseći joj zlo: to je uobičajena izopačenost."

Ovaj citat verno opisuje i današnju Srbiju, naročito povodom vesti o "udaljenju sa posla" specijalnog savetnika ministra zdravlja Ljubiše Milanovića.

Vratila nam se Princeza sa „samostalnog" dočeka kod drugarice i žali se:
- Mama, oni u ponoć nisu odbrojavali! A kad smo ustali, niko nije pomenuo valcere!

Sreća te je stigla na vreme da odgleda bar drugu polovinu koncerta iz Beča.

I tako sam, nenamerno, morala da dam kraće objašnjenje o porodičnim tradicijama...