Da li je vreme je da prestanemo da gledamo svoja posla i nastavimo da mirno živimo u tuđem nemaru i smeću do kolena? 

Danas je Dan planete Zemlje. Ovogodišnja tema je "Green Cities".

  (полуаприлскими дневник, 2014.)

1 април

......... 

Унуци нам шаљиви, а ја, деда наиван, па ме са пар првоаприлских досетки усмерише размишљању,но наседох им, како је и обичај, а њих двое уживају. Лепо је бити предак, по ко зна који пут констатујем оно знано . . . Није  важно  кога  ти волиш,  него ко  воли  тебе.

.........

               Znam, znam... Nećete verovati, ali, ona opet i ponovo navalila da gostuje:)))

               Ko?

               A ko bi drugi nego Zili:

Ovi momci su uslikani dok su čekali da budu ofarbani, išarani, istetovirani listićima...

Kišno velikopetkovsko jutro, tmurno i hladnjikavo ali to ne sme da omete kazivanje vedre i optimističke poruke o bratstvu, toleranciji i zbližavanju bez obzira na evidentne različitosti ... pa eto jedna mala etida poučna u svakom smislu i nadasve angažovana ... 

pre svega, izvinjavam se što štancam toliko tema jednu za drugom, ali naišao sam na ove prelepe misli od lepih ljudi, pa je mislim okej da budu ovekovečene, a i za ljude iz Rasejanja koji možda nemaju toliko vremena da prate našu štampu (i ono što mogu je, pretežno, odlika bede u kojoj naš nesrećni prostor prebiva - beda, no možda vodeća u zaslugama što na našim prostorima obitavaju i postoje ovakvi brilijanti duha).

Nisam Jugosloven. Srbinče sum, što bi rekli moji drugari Makosi, iz zezanja. Rođen sam u Srbiji, žena mi je Srpkinja i deca su mi Srpčad. Vaspitavan sam sa svešću o pripadnosti državi Srbiji i srpskom nacionalnom korpusu (ovo je išlo do te mere daleko da sam se pokačio sa rođenim dedom, kada sam odlazio u Izrael, oko toga što idem da služim pod drugom zastavom, u tuđoj zemlji). Poštovao sam Jugu kao neku uopštenu državu svih naroda, ali nije mi bila sada ne znam koliko prevashodno bitna. Bitnije mi je bilo to što sam svoj identitet shvatao kao srpski. Mi smo bili generacija koja je, nekako, bila najmlađa svesna u momentu kada se na Jugu sručila olovna zavesa. Nedavno sam pričao jednoj mladoj prijateljici iz Rijeke, Hrvatici, kako smo, tog dana kada je došlo do sukoba u Pakračkoj dolini - beše li avgust 1991.?; mi sedeli, celo društvo iz gimnazije, u stanu s pogledom na hercegnovsku uvalu. S mora je dolazilo, doslovce, crnilo i oluja se nadvila nad taj dan, nad vesti s crnogorskog državnog radija, nad Gdanjsk 80-e i Azru na gramofonu u pozadini, nad našu zemlju i na naše živote. Osećali smo da je taj mrak koji je s jugom došao tog dana - nalik na crna nevremena koje Riječani i Kvarner poznaju; na neodređen način došao da zauvek ostane u našim životima.

                        Ovoga puta moja draga gošća je fantomatsicna ( Link! ):  

Razgovor i razmisljanje o vremenu Josipa Broza Tita, u kome je dosta nas rodjeno, a solidan broj, bogami, i odrastao, se uvek svodi na dva ekstrema: nije valjalo nista, i sve je bilo idealno.

Istina je, kao i uvek, negde na sredini, ali (cisto da stvari budu bespotrebno zakomplikovane) tacno je i da ne postoji samo jedna istina. Svako ima svoju licnu istinu. Nekoga je tadasnji sistem oprljio, nekome opalio dva samara, a nekoga je bogami i dobrano sutnuo u zadnjicu. Sa druge strane solidan broj ljudi je relativno mirno ziveo, sa relativno malim brojem briga, a bogami jedan broj se i lepo nafatirao za vreme staroga sistema.