Uoči obeležavanja godišnjica stradanja ljudi u nacističkim logorima upadam u posebnu mešavinu emocija koju ne umem da objasnim jednostavnim rečima. Jedan deo mojih gena doseže do Slavonije, do mesta u kojima su tokom Drugog svetskog rata pokrštavali pravoslavne stanovnike, a onda ih za svaki slučaj i poslali u zatočeništvo. One starije u logore smrti, a mlađe u radne logore u inostranstvo. Celo detinjstvo mi je obojeno sećanjima na imena i fotografije

Slučaj Jovović. Nazivanje ulice po njemu. Slučaj Srbija. Jedni su ekstremno odobrili, povučeni strašću, a bez ikakve svesti o proširenim značenjima takvog akta, dok su drugi isto to ekstremno osudili, vođeni ledenom intelektualštinom i uz nimalo iskazanog sluha za "duševni motiv" u slučajevima odmazde zbog nekog neizrecivo gnusnog postupanja, u slučajevima koji se ne mogu matematički oivičiti naučničko-istoričarskim modelima, niti pojednostavljenim nvovskim principijelnostima. Ni jedan ekstremizam nije dobar. Ni ovaj ostrašćeni, ni ovaj ledeni. Kod oba je svest sužena. Ne

               Ćutanje nije obavezno neprijatno. Naprotiv, ume da bude tako opuštajuće i lekovito u trenucima kada je očigledno da se unutar njega skriva potpuno razumevanje ćutača. Ali, ponekad je sasvim opravdano i prekinuti ga.
               - Pričaj...
               - Šta?
               - Bilo šta...
               - Bili jednom..
               - Ma, ne tako! Znaš ti na šta sam mislila.

                Na molbu naše blogokoleginice Kleinemutter prenosim ovaj tekst sa Fejsbuk stranise Autizam Beograd (    https://www.facebook.com/pg/autizam.beograd/posts/ )                 

                Roditelji se bore da im nadležni omoguće da se njihove pordice makar vrate u stanje redovnih problema koje su imali pre epidemije virusom COVID-19.
                Govore roditelji članovi Beogradskog udruženja za pomoć osoba sa autizmom i udruženja Autizam pravo na život. ( Linkovi ka klipovima su na kraju teksta  - moja primedba )

... а ја више не знам како се те улице зову.

Gost autor teksta koji sledi je simpatična foka shmoo

Мој матори се родио давне 1926. у Добрачиној улици, која на сву срећу није мењала своје име јер се стари и богати Добрача није замерио

park između dva dvora, između dva rata

            Nikada nisam pomišljao da ću otići na maskenbal, maskenbal je za dijabole. Međutim zaljubio sam se pa mi je svašta dozvoljeno. Tema su Senke nad Balkanom, ili šire od toga, ceo period između dva rata. Nisam smislio ništa bolje od iznajmljivanja komplet kostima, pa recimo buržuja, iz tog perioda. Mogao bih da budem i bankar i ministar ali i grobar, ako ćemo iskreno. Niko ne bi trebalo da gleda sebe u ogledalo kada je neko drugi.

Prirodu volim i trudim se da je razumem, čak i kada je krakata, dlakava, krastava, ljigava, bode, spotiče, ima višak očiju ili manjak nogu. Shvatam da je priroda lanac oko vrata planete i da svaka alka te ogrlice ima svoju svrhu i potrebnost, da je sve povezano, da jedno bez drugog ne može.

Dakle, percipiram svim svojim snagama skromnim al nikad nisam i teško da ću razumeti čemu komarci služe. Koliko mi moje iskustvo govori, njihova namena je pijenje tudje krvi i to bi bilo sve. Pre i posle nema nikakve koristi od njih za ostatak planetarnog življa, ma kojoj sorti pripadalo. Sve što za njima ostaje je nepodnošljivi svrabež i niži nivo krvostaja.

 4.

U velikom, takoreći konjskom skoku preskačemo vekove, tokom kojih su ove životinje preplavile južnoamerički kontinet, prilagođavajući se novim uslovima života i, manje-više, formirajući dva glavna rasna tipa shodno njihovoj nameni: radni konj, na imanjima gaučosa, i jahaći, u vlasništvu indijanskih plemena, koji se koristi u ratovima, ali i za jelo, kao delikates. Iz tog vremena izdvajamo i jedan jezički kuriozitet koji slikovito dočarava prestižni status gaučosa, čiji su konji nazivani Pingo, prema reči koja označava penis.

 Zaustavljamo se na početku