Muljavo vreme napolju ... Lebdi neka trula kišica. Nit zima, nit znaci proleća. Kao da se sve zaglavilo u sivilu... Šta vele vesti? Zaustaviti građanske proteste zbog toga što „nije trenutak“, jer navodno slabe pregovaračku poziciju Srbije pred finalizaciju „dijaloga“ s Prištinom? Ne znam. Tako reče Jelena Milić jutros, u utorak, 12.02.2019. godine. Aman. Nije li tokom poslednjih 30-ak godina dovoljno opstruiran svaki pokušaj demokratizacije ovog društva, i to najčešće pod izgovorom da ti razmaženi zahtevi ne bi trebalo da se plasiraju „baš sad“, kad se oko Kosova bije odsudna bitka. 

dan drugi

            Spavala sam oko 7 sati. Sećam se da sam imala živahne snove, ali ništa konkretno ne mogu da zavedem. Tokom dana um mi se smirio. Setila sam se lozinke koju mi je neko dao za dokument koji sam upravo nameravala da otvorim. Pogledala sam u telefon. Imala sam tri poruke. Nisam odgovorila. Strah od gladi se smanjio, ali sam počela da se plašim da ću dobiti strašne glavobolje. Imala sam solidnu stolicu. Izgubila sam 0.9 kg. Kada sam legla ostala mi je još jedna čaša vode, na uzglavlju.

Opozicija objavila predlog "Sporazuma sa narodom" (ЛИНК)

(дневникми Но : 023-2019)

пристигла зима .снег прикочио аутопутарске радове по Србији. одмарам малко уномсаду од теренских активности ,па ми (повремено) друштво чине исписници вазда изазовима бременити но бројем све проређенији.

Negde krajem prošlog veka, intenzivno sam živela u Ljubljani. U rasejanju. Ono je uticalo na moju emotivnu stabilnost, na neobjašnjive sklonosti prema svemu što bi moglo da podseća na maticu, iako se tada u istoj nije dešavalo ništa što čovek ne bi trebalo da bez žaljenja propusti. Ono malo kao i ja rasejanih, sa kojima sam se družila, patilo je od iste boljke. Zbog toga smo delili zalogaje prošvercovanog ajvara kao prosforu, pravili večere od svega što je »od kuće« uspelo da prodje pored fitopatoloških, graničnih radnika, prenosili jedni drugima pakete, pozdrave, poslednje aktuelne porodične vesti, i naravno jedva čekali da se iz domovine pojavi neko koga bi mogli da ugostimo, da mu pomognemo i posle sat vremena druženja utvrdimo da smo rod rodjeni.

U prvom i drugom razredu gimnazije Slobodan Škerović u Titogradu, razredna nam je bila Bosanka Tomašević, mir i spokoj duši njenoj. Uz to, predavala nam je Istoriju i Latinski jezik. Bila je kao ono što vele Vuk Žena! Energična, stroga ali pravedna, vazda u pokretu, nije joj mig moga promać.

Istoriju i Latinski jezik nam je predavala tako dobro da je slobodno mogla bit profesor na Kembridžu ili Oksfordu. Obrazovana mimo ljude, mene je bilo dovoljno da je koncentrisano slušam da mogu kad me prozove bez po muke da dobijem peticu. Imala je straijeg sina koji je bio razred ispred

Ovo je priča za zimsko doba kontinentalnog klimatskog pojasa, neugroženog modom globalnog zagrevanja. Ono što je za nju potrebno je i ne bilo koja zima, nikako ne dolazi u obzir ona sa gljičkavim i cmoktavim snegom, koji se u gradu,prebrzo ugaravi, postane musav i tužan, nego ona koja je upravo u toku. Dakle, nije potrebno puno snega, dovoljno ga je i za prst, ali mora pod koracima da škripi kao kristal šećer pod zubima, da šušti od mraza, da se njegova belina plavkasto presijava. Tada je ova priča zimi taman. 

" Je li, a što si ti tako stalno nešto ozbiljan?"

"Život je ozbiljna stvar, gospodine..."

"E? A otkud to znaš ako nisi nikad probao?"