Pre dve godine negde oko ponoći zaboleo me je stomak, ali onako momački. Bol je popustio 18 sati kasnije kada sam otišao na «Astronomsku novogodišnju noć» koju svake godine organizuje AD «Novi Sad». Iz opreza tamo ništa nisam pio i ništa jeo iako je bila i jedna torta i to baš neka jako dobra, kupila ju je profesorica Prodanović. E ona mi je ostala i danas sveža u pamćenju. Mislim, ta torta, profesoricu dobro znam od ranije.

Dobro, sledećeg meseca utvrde meni lekari da imam kamen u žuči. Opa, pomislim ja, a doktorica mi reče da idem kod hirurga da se dogovorim. «Šta da se dogovorim!?» zgranem se. «Pa kad će da vas operiše». Operiše?!!!! Uffff.

Sve sam se nekako nadao da može to da se reši i nekim drugim medicinskim trikom, da može nekako to kamenje da se razbije tromblonskim laserom ili čajevima, rakijom, bilo čime. Ali jok, mora, kaže doktorica, nožem.

Da ne razglabam, prošla je čitava godina od kako sam se sve lepo dogovorio sa hirurgom, ali nikako da stignem na red. Te im se pokvarila bušilica, te se istupio nož, te su bili godišnji odmori, te su negde zaturili broj mog telefona i tako ja doguram do sledeće Astronomske novogodišnje noći. Negde još dok su se ljudi okupljali pitao Nikola Božić iz Petnice, kako sam, kako zdravlje i tako to i ja mu rekoh za operaciju. Jao, kad je to Nikola čuo sav se ozario pa je dozvao profesora Mrđu. Reče mu, «Je li Mrđa, šta ćemo mi da radimo kada Saša umre?» Pokušao sam da ga odvratim od takvih misli, ali on ne sluša, nego sve izmišlja neke varijante. A i Mrđa se uhvatio toga pa njih dvojica počeše da planiraju. Te mogli bi ovo, te mogli bi ono. Ja mlataram rukama pokušavajući da ih odvratim od mračnih im misli, ali oni uopšte ne slušaju. Oči im se zažarile od silnog uzbuđenja i navale ideja za slučaj da se upokojim.

/Zbog problema sa sporom konekcijom, poslednje fotografije nisu mogle da se učitaju u punoj rezoluciji./

13. septembar

Pošto sam islikala Cape Soya, sebe i bicikl ispred spomenika najsevernijoj tački kopnenog Japana, krećem na jug. Za promenu, vetar me ne udara čeono, već je skoro leđni. Predeli su sasvim drugačiji nego sa strane Japanskog mora. Ovde je sve nekako pitomije, možda bi prava reč bila – blaže. Blaže su boje, blaže linije, blaži vetrovi. Čini mi se da se nikada nisam ktorljala kroz lepše predele.

Pljusak u ravnici.

Skrivena ispod žalosne vrbe, nekoliko koraka od druma, prekrivena preko glave navy blejzerom koji je već sasvim bio mokar, namerila je do grada. Podnevni autobus joj je opet pobegao, za malo. Tražeći pogledom prozor među nimbostratusima, očekujući tračak sunčane nade, nije primetila VW type 2, koji se pojavio niotkuda i zaustavio blizu nje. Kratki zvuk sirene, kako bi joj skrenuo pažnju. Okrenula se, nabacila osmeh na lice i već je skakutala ka spasonosnom prevozu. Veliki drečavi peace sign se odbacivao od njene još veće grudi. Zanosila je bokovima, a okvašena kosa, vezana visoko, klatila se i levo i desno. Obrisala je kapi sa obraza. Bila je to kiša.

- Možeš da me odbaciš do grada?

Već se bila uhvatila za kvaku i presavila blejzer u drugu ruku.

- Mogu…

Jedna sam od onih koji kad se vracaju za Beograd, raduju se punim srcem. Obozavam trenutak kad avion polako silazi sa oblaka te pocinjem da prepoznajem obrise svog grada. Isto mi je i kad se priblizavam putem, prugom, camcem..Kao da me ceka neko od najblize familije i siri ruke u zagrljaj.
Nije da bas izgleda kad mu se priblizavas kao svetsko cudo od grada, al ja znam sta se sve krije iza kulisa, ono lepo nesto, toplo,

DEEP WEB – скривено подземље Интернета

 Ако желите да будете у близини свемогућег у виртуелном свету, и спремни сте на ризик да се то евентуално одрази и на ваш реални живот, идите на DEEP WEB – у скривено подземље Интернета. Он није доступан вашим редовним претраживањима уз помоћ Гугла, Експлорера, Мозиле, Опере...

 Уснимите ТОR, преко кога стичете лажну и променљиву интернет адресу, и открићете огроман део интернета у коме ћете срести хакере, научнике, дилере дроге, астрономе, убице у најам, турнире до смрти, физичаре, педофиле, револуционаре, владине агенте, полицију, ФБИ, терористе, отмичаре, ланце проституције, социологе, дисиденте, тајне организације... али и обичне кориснике интернета који желе да прошире податке о ономе на чему раде, и то брзо и анонимно, како би избегли правне или етичке последице. Ту су и сајтови и форуми за размену информација, дојаве за клађења, сви филмови, музика, књиге... Ту је и Hidden Wiki на адреси  kpvz7ki2v5agwt35.onion  – и све то доступно на један или неколико „кликова“.

Према подацима полиције ТОR и DEEP WEBкористи близу 300.000 Немаца, а у свету преко 3 милиона појединаца, од којих су многи полицајци и чланови  агентура и служби многих влада.

Зналци тврде да само 60 највећих deep web адреса укупно садрже око 750 терабајта информација, што већ превазилази величину Web-a четрдесет пута, да је укупан садржај на Deep Web-u  1.000 do 2.000 пута већи од површинског Web-a, смештен већином у специфичним базама података.

Ово је хакерски сајт на DW

(Zbog uslova u kojima postujem, tokom ture u Japanu moraću da zadržim dnevničku formu, tačnije, da kopiram svoje statuse sa Fejsbuka, pošto nemam kad ni gde da pišem blogove. Iz istih razloga, i fotografije prilažem na kraju teksta. Izvinjavam se svima što ne mogu da odgovaram na komentare, ali mogućnosti za pristup netu su mi zaista ograničene.) 

7. septembar

Danas malo kiša, malo sunce. Ali su zato pejsaži slikarski nestvarni. Osećaj da sam na dalekom severu je potpun.

Zaustavila sam se dosta rano pošto je ponovo počelo

Prvo jutro me je probudila pesma crnaca. Tužna pesma. Crnorizi bluz. Crna pesma. Zvuk zvona sa tornja prodirao je kroz otvorena vrata terase na kojima se lagana zavesa njihala u ritmu naleta vetra. Jugozapad vani. Severoistok unutra. Ritam sekcija - vetar, melodija - zvona, glasovi - crnorizo bratstvo.

            Bila je nedelja.

            Ležao sam u krevetu kao mrtav. Leđa na dušeku, čist čaršav, glava na jastuku, čista jastučnica, ruke uz telo. Odsutan pogled u tavanicu popunjenu lamperijom. Kao na odru. Jedan život je gotov, počinje zagrobni, srazmerno kraći i lepši. Blagog osmeha na usnama jer ne može ovo letovanje biti toliko loše. Kada si već mrtav ništa ne može biti toliko loše. Opušten sam, kao pre nego li nastupi rigor mortis. Razmatram da li da ustanem ili da prvo pogledam poruku na telefonu. Ponuda roaming tarife. Ignorišem. Kucam prijateljici, pre nego li besplatni komšijski wi-fi signal odumre, poruku: Bon voyage i u nastavku kačim poster filma Back To The Future... Srećan put natrag u budućnost. Ona se iz smrti vraća u Švajcarsku. Bila je na letovanju u rodnom kraju, obišla groblja, pričala sa mrtvima, zapalila sveće. Zapalila je i svećice. Iste je i ugasila. Bolje bi joj bilo da je poželela da se ne vrati iz Ženeve, sem na letovanja. Ipak, njen život još nije potvrđen. Pa opet, ako ti je sudbina da budeš mrtav, bolje biti mrtav na Ženevskom jezeru.

Povodom izložbe Nova religija u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine

Dugo najavljivana izložba Demijana Hersta, jedne od najkontroverznijih umetničkih zvezda današnjice, otvorena je u MSUV uz podeljene reakcije javnosti — od odobravanja, pa do oštrih protesta kojih nije manjkalo ni tokom samog čina otvaranja izložbe.

Saglasimo li se da je kontinuirana proizvodnja i konzumacija spektakla dominantan ideološki, ekonomski, pa i medijski obrazac po kom funkcioniše svet u kom živimo — Herst u Novom Sadu mogao bi nam zaista zaličiti na onaj monolit iz Kjubrikovog filma koji se, neočekivano i ničim izazvano, spustio među (da ne kažemo baš majmune) umetničke i medijske domoroce — kako je pojavu ovog umetničkog čuda u našoj sredini opisao jedan od viđenijih protestanata okupljenih ispred MSUV. Naravno, ovakvom stavu prirodno se suprotstavlja tvrdnja da je za našu umetničku sredinu iznimno važno da vidi izložbu jednog velikog umetnika današnjice. Apsurdno ili ne — oba ova naizgled suprotstavljena stava su potpuno tačna.