AleXandar Lambros

Pojam „dve Srbije" mada u poslednje dve decenije aktuelizovan do granica apsurdnog, što su često, praksa pokazuje, prirodne granice za većinu socio-kulturološko-političkih pojava u Srba, zapravo je dosta stariji i datira, kao i gotovo sve ostalo, iz Srednjeg veka. Tragovi koncepta „dve Srbije" mogu se pronaći još u samim počecima srpske državne samostalnosti kada su njeni prvi vladari u svojim političkim manevrima, a okruženi pretećim silama i sa Istoka i sa Zapada, pokušavali da ostvare dobre odnose s obe političke strane sveta. Sedere duabus selis,  koncept koji nije stran mnogim narodima, a posebno onim koji svaki rat započnu na pogrešnoj a završe na pobedničkoj strani, u Srba je sudbinski bio podvučen specifičnim geostrategijskim položajem. Drevno rimsko carstvo se, naime, raspuklo na pola po tektonsko civilizacijskoj liniji koja se, na nesreću, prostire po sred srpskih istorijskih zemalja.

Budimo iskreni: da je posle 5. oktobra 2000. godine bilo istorijske pravde, vladavine zakona i građanske hrabrosti, sve tri glavne stranke zločinačkog režima Slobodana Miloševića - SPS, JUL i SRS bile bi sudski zabranjene, a njihovim vrhuškama (članovima Izvršnih odbora) organizovano fer i korektno suđenje. Tako da danas na robiji u Zabeli ne bi bili samo Dragoljub Milanović i Mihalj Kertes!

Na žalost, to se nije dogodilo. Doduše, Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja je stigla ruka pravde, ali ne u Srbiji, već pred Tribunalom za ratne zločine u Hagu, dok Mirjana Milošević nikada neće biti izručena Srbiji. Rusija i njoj i sinu Marku Miloševiću pruža sigurno utočište, uprkos raspisanim poternicama sa medjunarodnim pravnim dejstvom.

Bez izvinjenja i poverenja nema ni trajnog pomirenja.

Gospodo, kardinali, vladike, hodže i popovi, uradite i vi kao što uradi Grigorije, uradite gde god hoćete, mesta na žalost ima mnogo, a vreme je da budete ljudi iako ste verski glavari. Političari su se već izvinili, neki još nisu pa ih naterajte. Osim Grigorija, vi to još niste uradili. Učinite to jer imate šansu da trajni mir, verska tolerancija i suživot na ovim prostorima  bude i vaša velika zasluga ili još jedna velika krivica.

Kardinale otidi u Jasenovac i Jadovno,Medački Džep, Gospić u Glinsku crkvu i kaži konačno nešto ljudski, Ceriću otidi u Bratunac, Kravice,Skelane, na Ozren i kaži ono ljudsko, vladike odiđite u Srebrenicu, Kozarac i druga mesta pa izgovorite ono ljudsko. Skupite se svi zajedno obiđite stratišta, pomolite se senima i pokajte se zbog onih koje ster blagosiljali da to urade, a pokajte se i što ste ih blagosiljali.

Ugledajte se na vladiku Grigorija, kažite barem onoliko koliko je on rekao.

 

Na početku si uvek fazan. I u školi, i na poslu, i u vojsci, i na Visu. Nema ništa gore od toga, kad si gušter, kad ljudi gledaju kroz tebe, kad si niko i ništa, kad te niko ne pita za mišljenje, kad svima smetaš, kad nemaš nikakvu ulogu u životu, kad ne znaš šta bi s rukama i kad nemaš gde da se deneš.

 Autor: dr Davor Džalto

(Tekst predstavlja izvod iz teksta „Fides at Regnvm“, Plus Ultra: izabrani eseji o kulturi, komunikaciji i veri, Beograd, 2011, 65-74).

 U ovom tekstu ću pokušati da na sintetičan način izložim i analiziram glavne argumente, koji se iz perspektive pravoslavne tradicije najčešće navode u prilog monarhije kao oblika vladavine. U tom cilju, u daljem izlaganju ću analizirati dva teksta u kojima je se argumentuje u prilog monarhije, sa željom da se ona opravda i obrazloži na osnovu dogmi Crkve i pravoslavnog predanja. Razlog za pozivanje upravo na ove tekstove, pored velikog broja onih koji se bave vezama monarhije i pravoslavne vere, leži u činjenici da su ova dva teksta međusobno komplementarna, te da je iz njih moguće iščitati, na sažet ali i dovoljno razrađen način, praktično sve važnije aspekte nečega što se krajnje uslovno može okarakterisati kao «(afirmativna) pravoslavna teologija monarhije».

Autor: Davor Džalto

Situacija u Evropi danas je veoma dinamična, složena, zanimljiva i zabrinjavajuća.

Period mira, stabilnosti i prosperiteta, što sve jesu ideje u osnovi Evropske Unije, danas je, čini se, bar privremeno prošlost za najveći broj zemalja kontinenta.

Veoma je teško razaznati tokove i značenje istorijskih događaja u trenutku u kome se dešavaju. Smisao stvari se obično vidi samo iz budućnosti, kada smo u stanju da sagledamo ono do čega su određeni događaji doveli, ukoliko pri tome ne zaboravimo same te događaje i njihov kontekst.

Evo, danas, ni mesec dana posle fizičkog napada u centru Beograda, nastavlja se hajka na 93 godine starog narodnog heroja, generala Jovu Kapičića.

Ovoga puta, štefetu su preuzele "Večernje Novosti". One nam najavljuju da general Kapičić ne može ostvariti najavljeno preseljenje u Crnu Goru, jer ga navodno, tamo čeka neko suđenje.

"Vredna" ekipa "Večernjih Novosti" je iskopala neku privatnu krivičnu prijavu u kojoj se general Kapičić sumnjiči da je 1947. godine kriv za ubistvo nekih odmetnika u vrletima iznad Kolašina, odnosno na vrh Sinjajevine.

Poslednji roman Igora Marojevića, Majčina ruka, čitaoca vraća pitanjima koja ne zastarevaju. Možda je ispravnije reći – „upućuje“ budući da  porodična istorija, kao blagodet ili kao balast, neizostavno postaje deo svake nove životne priče koja nastaje iz njenog okrilja. Ona može da odredi ili da proguta, da skrene ili sasvim uputi u jednom pravcu doživljaja sveta, ali uvek je tu. Interpretirana, naslikana rečima drugih, umekšana ili ocrnjena – u svakom slučaju na taj način prihvaćena – lako može da odvede u zabludu. Individualni zaron, a Marojević je oduvek za takve likove zainteresovan, riskantan je i angažuje celu ličnost. Pa ipak, „probijanje ljuske“ i postajanje čovekom među ljudima prvi je uslov istinskog prisustva u životu. Pomilovan ili stegnut majčinom rukom,  što otvara još jedan domen arhetipskih odnosa, junak pred čitaocima raste do sopstvene slike drugih i svog mesta među njima.

Ovo su događaji koji su obeležili proteklu godinu? Kako ih se sećate?

EKONOMIJA/POLITIKA

Završen most na Adi
Čukarička i novobeogradska obala Save spojene su 8. avgusta 2011. mostom preko donjeg špica Ade Ciganlije, malo ispod mesta (današnja severna prevlaka) koje je u urbanistički plan Beograda godine 1923. ucrtao arhitekta Đorđe Kovaljevski, predvidevši još u ono doba da se Beograd proširi na levu obalu Save.

Svečano slikanje u prototipu "fijat el zero"

U Kragujevcu je 13. decembra

Želja je svake vlasti/ideologije/vladajuće elite da "poseduje" istoriju, jer kao što Orvel reče ko kontroliše prošlost kontroliše budućnost, ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost. Znali ne znali za taj citat Orvela političari/vladari su svesni tog mehanizma, te "prirodno" žele da zapečate istoriju i predstavljaju je kao munjom u kamenu ispisanu. Istorija pak nije nešto što je lako mumificirati ili, možda bolje, kristalizovati. Bilo da je u pitanju friškija ili ona od pra vrste, bilo da ima novih činjenica ili se barata istim istorija je uvek podložna debati, reviziji, menjanju ugla posmatranja i to je ono što je čini živom i zanimljivom.